Zašto su LGBTIQ+ uzori važni?

Pripadnicima kvir populacije uzora često nedostaje, posebno pojedinaca/ki koji su na visokim položajima, mada i svih drugih, u životu, na poslu, u svetu uopšte. Da bi se do toga došlo neophodno je da seksualni identitet ne utiče na život i rad građana, što je prilično komplikovano. Tako se LGBTIQ+ osobama često napominje da „oni/e/i nisu samo ’to’“, ali uglavnom u negativnom kontekstu, kada se pokušava da se različitost vrati u četiri zida. „Zabrinuti“ građani se diskriminacijom dalje uopšte ne bave, pa je često prihvatljivo da se neko skloni sa radnog mesta, izbaci iz stana i uopšte diskriminiše, samo zbog toga što je gej, lezbejka, biseksualna, trans*, interseks, ili bilo koja druga osoba koja ne pripada većini.

Seksualnost jeste privatna stvar, ali ne i nešto što bi trebalo da se krije (i burma je, na primer, manifestacija nečije seksualnosti). Slobodno izražavanje identiteta vitalno je za svaki aspekt života, pa i na poslu služi za normalno funkcionisanje i otvoren odnos sa kolegama, te za slobodno izražavanje. Prema mnogim istraživanjima dobar deo onih koji su otvoreno gej na fakultetu se prilikom zapošljavanja vrati u ormar, budući da se bez plate teško živi, a poslodavci najčešće nisu voljni da raspravljaju o pravima manjina. Posebno je teško u zatvorenim patrijarhalnim sredinama, gde može da se desi da se pojedinac/ka vrati u ormar prilikom promene radnog mesta, prebivališta i u svakoj situaciji koja uključuje nepoznate osobe čiji se stav ne zna.

Nemogućnost da se izrazi sopstveni identitet (sa kolegama se neretko razgovara i o životu izvan kancelarije) dovodi do nezadovoljstva, odvajanja, nemogućnosti da se sa saradnicima normalno komunicira. Hteli mi to da priznamo ili ne, ne osećamo se „normalno“ ukoliko ne vidimo modele koji se uklapaju u naše identitete, pa onima koji takve modele nemaju ne preostaje ništa drugo nego da sami to postanu. Suprotstavljanje homofobiji, te vidljivost, mogu da imaju neverovatan uticaj na živote onih koji trpe nasilje na radnom mestu.

Važno je da se kaže da će biti bolje, da se vidi da i drugačiji mogu da žive onako kako zaslužuju. Bilo kakva precizna statistika koja bi pokazala koliko LGBTIQ+ osoba živi u Srbiji i koliko ih je zaposleno, ne postoji. O diskriminaciji koja se tiče zapošljavanja se jako malo govori, to je nešto što je tabu i izaziva veliki strah. Ako su ljudi zaposleni i ako trpe neku diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta, to kriju, ne govore zbog straha da ne izgube posao, svi trpe, da bi izbegli bilo kakvu vrstu neprijatnosti. Nije lako govoriti naglas, ali je još teže kad se ćuti.