Zašto u Americi nema teskobe

Tako je započela godina egzistencijalističkih čuda i manije, sa svim onim neobuzdanim eksperimentima koje smo pomalo nagovestili u prvom poglavlju. Sartrovo uzbudljivo predavanje u oktobru 1945. završilo se neredom, o čemu su novine naveliko pisale. O njegovoj filozofiji govorilo se u celom Parizu i šire. Gabrijel Marsel napisao je 1946. godine: „Ne prođe nijedan dan da me neko ne pita šta je egzistencijalizam.“ I dodao: „Obično me to pita neka fina gospođa, ali sutra će me možda pitati moja čistačica i kondukter u metrou.“ Svako ko drži do mode hteo je da se obavesti o tome, sve državne institucije izražavale su uznemirenost, a skoro svi novinari, kako se činilo, živeli su od toga.

Sartrov prijatelj Boris Vijan narugao se toj pomami u svom romanu Pena danâ iz 1947. godine. U toj nadrealnoj, razigranoj romansi kao sporedni lik javlja se čuveni filozof po imenu Žan-Sol Partr. Kad Partr drži predavanje, dolazi na slonu i penje se na presto, a prati ga družbenica, grofica De Movoar. Njegovo mršavo telo blista čudnim sjajem. Publika je toliko ponesena da njegove reči zaglušuje klicanjem, a na kraju se sala ruši pod pritiskom prisutnih. Partr posmatra, oduševljen što su svi toliko angažovani. Prava Simona de Bovoar uživala je u ovoj Vijanovoj satiri i nazvala ju je delom „izvanredne nežnosti“.

Trubač Vijan je bio vođa vesele struje na egzistencijalističkoj sceni, koja je našla svoj dom u kvartu Sen Žermen de Pre, na levoj obali Sene. Pri kraju okupacije već je predvodio trend organizovanja džez zabava u privatnim stanovima okupljajući mlade sklone eskiviranju policijskog časa, poznate pod imenom zazu, koji su zabranu izlaska izbegavali tako što su naprosto kući odlazili tek sutradan. Kad se rat završio, Vijan je svirao u novim podrumskim klubovima. Tu je često iza šanka mešao bizarne koktele i ispaljivao zabavne, senzacionalističke i nadrealističke dosetke, u zavisnosti od raspoloženja. Kasnije je napisao „uputstvo“ za Sen Žermen de Pre koje je sadržalo mape, opise i perom nacrtane portrete egzotičnih podrumskih „troglodita“ koji su se tu mogli naći.

U tim podrumima i barovima filozofi su često išli bukvalno ruku podruku sa džez zvezdama, plešući po celu noć. Merlo-Ponti, poznat po veselom raspoloženju i šarmantnom flertovanju, bio je naročito popularan među stalnim posetiocima Leve obale. Kako je Vijan primetio, on je bio „jedini među filozofima koji je uistinu pozivao devojke da plešu s njim“. Kad je Merlo-Ponti izvodio na ples Žilijet Greko, istovremeno ju je, na njen zahtev, pomalo podučavao filozofiji dok su se okretali po plesnom podijumu.

Sartr i Bovoarova takođe su plesali kad bi uspeli da izbegnu nove prišipetlje i novinare u poznatijim lokalima. Voleli su džez. Sartr je napisao tekst za jednu od najuspešnijih pesama Žilijet Greko, „Ulica belih monahinja“ (La rue des Blancs-Manteaux). Za drugu pesmu koju je pevala Grekoova, „Egzistencijalistička Marseljeza“ (Marseillaise existentialiste), tekst su zajedno napisali Merlo-Ponti, Boris Vijan i Ana-Marija Kazalis. Ta tužna, ali lepo rimovana pesma govori o osobi koja je suviše siromašna da bi joj otvorili kredit u kafeu „Flora“, suviše slobodna iako čita Merlo-Pontija, i koja uvek upada u iste katastrofalne probleme bez obzira na Žan-Pola Sartra.

Egzistencijalistička kultura krajem četrdesetih godina delovala je vrlo pariski svim spoljnim posmatračima, ali njena pokretačka sila bila je i ljubav prema svemu što dolazi iz Amerike, ili barem fascinacija svim tim. Sâm Pariz još uvek je bio pun Amerikanaca, uključujući i vojnike zaostale iz oslobodilačkih snaga, kao i novopristigle. Malo je koji mladi Parižanin ili Parižanka mogao odoleti američkoj odeći, američkim filmovima ili američkoj muzici. Njihovu privlačnost samo je uvećavala činjenica da su bili zabranjeni pod okupacionom vlašću – a zazui su u tajnosti mesecima plesali uz američki džez. Važnost američke muzike za čitavu generaciju sažeto je izrazila Žilijet Greko u jednoj priči iz života. Gestapo ju je uhapsio 1943, držao u ćeliji, a zatim, na njeno iznenađenje, oslobodio. U tankoj pamučnoj haljini peške je prešla trinaest kilometara po zimom okovanim ulicama, prkosno pevajući iz sveg glasa jednu američku pesmu: „Over the Rainbow“.

Kao dodatak džezu, bluzu i regtajmu posle rata, ljudi su tražili američku odeću, koju su mogli nabaviti na buvljim pijacama; naročito su bile popularne karirane košulje i jakne. Da imamo vremeplov koji bi mogao da nas iz XXI veka vrati u neki od pariskih džez klubova odmah posle rata, ne bismo se našli u moru egzistencijaličke crne boje; pre bismo pomislili da smo ušli na neku igranku za drvoseče. Utisak o tome možemo steći na osnovu filma Žaka Bekera Julski sastanak, prikazanog 1949, u kojem nalazimo raskošnu plesnu scenu u klubu „Lorjentinac“: dok orkestar Kloda Litera svira na pretrpanoj bini, gomila u kariranim košuljama poskakuje po plesnom podijumu. Elegantne crne rolke došle su kasnije – a kad su Amerikanci pak usvojili tu modu, malo ko je shvatio da time uzvraćaju krojački kompliment.

Za to vreme, u bioskopima, ljudi su naprosto gutali američke kriminalističke filmove, a kod bukinista duž Sene kupovali su knjige američke proze. Najpopularniji pisci bili su oni koji su pisali najtvrđe krimiće: Džejms M. Kejn, Dešijel Hemet i Horas Makoj, čiji je beznađem ispunjen roman o Velikoj depresiji, Konje ubijaju, zar ne?, objavljen u Francuskoj kod Galimara 1946. godine. Kami je podražavao stil američkih noir romana u Strancu, a Sartr i Bovoarova takođe su ih voleli. Voleli su i nežanrovske američke pisce: Ernesta Hemingveja, Vilijama Foknera, Džona Stajnbeka i Džona Dos Pasosa – koga je Sartr smatrao najvećim piscem svoga doba. Francuski izdavači objavili su prevode mnogobrojnih američkih knjiga: omiljeni natpis na koricama glasio je traduit de l’americain – prevedeno s američkog. Međutim, nisu sve knjige koje su izgledale kao prevodi to zaista i bile. Knjigu pod naslovom Pljuvaću po vašim grobovima, koju je navodno napisao izvesni Vernon Salivan, a preveo Boris Vijan, zapravo je napisao lično Vijan. Napisana kao neka vrsta opklade, to je senzacionalistička priča puna nasilja o crncu koji ubija dve belkinje da bi se osvetio za linčovanje brata, ali ga policija na kraju uhvati i ubije. Vijan je na njoj zaradio, ali je upao u nevolju naredne godine, kad je neki čovek na Monparnasu zadavio svoju devojku, a zatim se ubio, ostavivši pored kreveta primerak romana u kojem je mastilom zaokružio opis davljenja da nikom slučajno ne bi promakla sličnost.

Pošto su konačno, posle pet godina, bili u mogućnosti da posećuju Pariz kao turisti, Amerikanci su se iznova zaljubili u taj grad, kao i dvadesetih godina. Sedeli su u kafeima „Flora“ i „Dva čarobnjaka“ i hrabro su podrumskim stepenicama silazili u noćne klubove. Slušali su razgovore čija su tema bili l’existentialisme i les existentialistes i prenosili ih prijateljima kod kuće. Kulturni Njujorčani počeli su da se udvaraju pravim egzistencijalistima: jedno po jedno, preko Atlantika su pozvali Sartra, Bovoarovu i Kamija da dođu u posetu i na predavačke turneje. Svi su prihvatili.

Prvi je otišao Sartr, sredinom januara 1945: na Kamijev predlog, pridružio se pozvanoj delegaciji francuskih novinara iz listova Combat i Le Figaro. (Zbog toga nije bio na Brazijakovom suđenju.) Obilazio je zemlju dva meseca i upoznao bezbroj ljudi, a jedna među njima, Dolores Vaneti, postala mu je ljubavnica, i to je dugo ostala. Engleski nije znao dobro, što ga je sprečilo da govori slobodno kao što je inače voleo, ali je pažljivo posmatrao i beležio, pa je pisao članke kad se vratio. Usredsredio se na socijalistička pitanja, recimo na to kako američki radnici izlaze na kraj s automatizacijom i velikom brzinom rada u američkim fabrikama. U to vreme, tehnološke uređaje, konzumerizam ili tehnike automatizovane proizvodnje malo ko je smatrao sveprisutnim odlikama modernog života: naprotiv, to je smatrano nečim osobeno američkim, što je doprinosilo glamuroznoj, ali uznemirujućoj predstavi koju su mnogi Evropljani imali o Americi. Može li čovek uistinu živeti uza svu tu tehnologiju? Kako ona utiče na čoveka? Sartr je s iznenađenjem primetio da američki radnici deluju veselo, uprkos tome što su tek zupčanici u čaplinovskoj indstrijskoj mašini, čiji rad šefovi neprekidno ubrzavaju. Sartru je izgledalo kao da čitava Amerika predstavlja takvu mašinu i pitao se može li to uopšte potrajati.

Krajem četrdesetih godina više puta se vraćao u posetu Americi, a tada je već lakše komunicirao s ljudima iako je njegovo znanje engleskog i dalje bilo ograničeno. Kad je 1948. otišao u treću posetu, Lajonel Ejbl – koji ga je sreo na književnoj večeri koju je priredio magazin Partisan Review – bio je zapanjen njegovom govorljivošću na jeziku koji je jedva znao: Sartr je malo toga mogao da kaže, pa ipak nije zatvarao usta.

Sledeći je otišao Alber Kami, koji je na turneji po Sjedinjenim Državama boravio od marta do maja 1946. godine. Putovanje mu je manje prijalo nego Sartru, jer je bio svestan da je tuđin i stalno su ga mučile teškoće da razume kako šta funkcioniše i šta treba da radi. Zahvaljujući toj nelagodi, dobro je zapažao razlike. Zabeležio je: „Ujutru voćni sokovi, nacionalno piće je viski sa sodom [...] antisemitizam i ljubav prema životinjama – što obuhvata sve od gorila u zoološkom vrtu u Bronksu do protozoa u Prirodnjačkom muzeju – pogrebni zavodi gde se smrt i pokojnici doteruju najvećom brzinom (’Umrite, a ostalo prepustite nama’), berbernice gde mogu da vas obriju u tri ujutru...“ Naročito ga je impresionirao jedan bilbord na Tajms skveru na kojem je ogromni vojnik pušio cigaretu marke „kamel“ i pućkao istinski dim. Jedino mesto koje mu je delovalo poznato i utešno bio je njujorški kvart Baueri, koji je u to vreme bio ruševna oblast puna jeftinih barova i oronulih hotela kroz koju je prolazio auto-put izdignut na stubove, u visini drugog sprata, tako da je sve ispod njega ostajalo u dubokoj tami. „Evropljanin želi da kaže: ’Konačno, stvarnost.’“ Poput Sartra kad je posmatrao radnike, Kami je osećao privlačnost i odbojnost. Iznad svega, nije mogao da shvati očigledan nedostatak teskobe u Americi. Ništa nije bilo uistinu tragično.

Godine 1947. otputovala je Simona de Bovoar. Za razliku od Sartra, ona je već govorila i čitala engleski; poput Kamija, bila je zapanjena bizarnim spravama i pronalascima. Vodila je dnevnik, u kojem je izražavala čuđenje pred takvim fenomenima kao što je bio način slanja pisama u njenom hotelu: pored lifta na svakom spratu nalazio se majušni kanal u koji gosti ubace koverte, koji lepršavo padnu u kutiju u prizemlju. Kad je prvi put primetila da pored nje proleće nešto belo, pomislila je da halucinira. Zatim je otišla u prodavnicu novina i pokušala da shvati kako da kupi marku na automatu, ali novčići su je zbunili. Ali stekla je mnogo prijatelja, a kad je počela da se snalazi po Njujorku, krenula je na turneju predavanja po celoj zemlji, svraćajući u džez klubove i bioskope, gde je gledala „trilerce“ i „komendije“. U Čikagu je upoznala Nelsona Algrena, ogrubelog romanopisca koji je pisao o narkomanima, prostitutkama i o neprijatnoj strani američkog života. Otpočeli su aferu, i ona se zaljubila; ostali su ljubavnici tri godine, mada su se sretali veoma retko, u Americi ili u Francuskoj.

Njenu reakciju na Ameriku sačinjavala je sada već uobičajena mešavina opreznosti i ushićenja. Bila je zavedena Amerikom, „njenim obiljem i beskrajnim horizontima; to je luda magična lampa puna legendarnih slika“. Bila je to budućnost – ili makar jedna moguća verzija budućnosti. Rivalsku verziju nudio je Sovjetski Savez, koji ju je takođe privlačio. Ali u tom času Sjedinjene Države bile su nesumnjivo jače. Imale su više samopouzdanja; bile su bogate i imale su Bombu.

Jedan element američkog života apsolutno je užasavao Sartra, Bovoarovu i Kamija: njena rasna nejednakost, i to ne samo na Jugu. Posle svoje prve posete, Sartr je pisao u Le Figarou kako „nedodirljivi“ i „nevidljivi“ crnci blude ulicama, ne uzvraćajući pogled; kao da nikog ne vide, niti bi trebalo da vi vidite njih. Jedna kasnija poseta nadahnula ga je da napiše komad o rasizmu u Sjedinjenim Državama, Učtiva prostitutka, zasnovan na slučaju iz stvarnog života, kad su dvojica crnaca osuđena za silovanje dveju belih prostitutki i pogubljeni, uprkos nedovoljnosti pronađenih dokaza. Bovoarova je takođe bila šokirana svojim susretima s crncima, to jest njihovim nedostatkom pošto su se ta dva sveta retko mešala. Peške je odlazila u Harlem sama, prkoseći nervoznim upozorenjima belih Njujorčana da bi to moglo biti opasno po nju. Drugi posetioci iz Francuske takođe su odbijali da se naviknu na odvajanje tih sfera, koje je mnogim belim Amerikancima delovalo prirodno. Kad je Žilijet Greko 1949. imala aferu sa džez muzičarem Majlsom Dejvisom i posetila ga u Njujorku, morao je da je upozori da ne bi trebalo da idu zajedno onako otvoreno kao u Parizu. Nazvali bi je crnačkom prostitutkom i njena karijera bila bi okončana.

Nasuprot tome, mnogi crni Amerikanci koji su se zatekli u Parizu posle rata cenili su to što se Francuzi prema njima odnose s osnovnim ljudskim poštovanjem. Bili su više nego poštovani; često su ih obožavali kao idole, jer je francuska omladina veoma volela crnačku američku muziku i kulturu. Neki su odlučili da tu ostanu, a nekolicinu je privukao egzistencijalizam, čija im je filozofija slobode bila od velike važnosti.

Važan primer takvog sticaja okolnosti predstavlja Ričard Rajt, koji se u Sjedinjenim Državama proslavio romanima Domorodac (1940) i Crni dečak (1945). Još dok je boravio u Njujorku, upoznao je Sartra i Kamija, a on i njegova supruga posebno prisno su se sprijateljili sa Simonom de Bovoar, koja je 1947. odsela kod njih. Te godine napisao je u dnevniku: „Kako razmišljaju i pišu ti francuski momci i devojke; takvog nečeg danas nema nigde na zemlji. Kako snažno osećaju čovekovo stradanje.“ Zauzvrat, njegovim francuskim posetiocima mnogo se dopadao njegov neuglađen, poluautobiografski način pisanja o životu crnaca koji odrastaju u Americi. Kami je uredio da Galimar objavi prevode njegovih knjiga; Sartr mu je naručivao tekstove za Les Temps modernes. Uz poteškoće, Rajt je uspeo da dobije vizu za posetu Francuskoj, koja ga je odmah osvojila. Baš kao što su razni detalji u Americi oduševljavali Francuze, tako su osobenosti Pariza očaravale Rajta: „Kvake su na sredini vrata!“ Isposlovao je još nekoliko dolazaka, a na kraju se nastanio u tom gradu.

Mada je američki način života zbunjivao Evropljane, veoma im se dopadao topao prijem na koji su tamo nailazili: Sjedinjene Države su bile (i danas jesu) zemlja koja nove ideje dočekuje iskrenom dobrodošlicom, kao i potencijalno slavne ličnosti. Godinu dana nakon što je magazin Time objavio Sartrovu fotografiju uz potpis „Žene su padale u nesvest“, New Yorker je Simonu de Bovoar proglasio „najlepšom egzistencijalistkinjom koju ste ikad videli“. Članci o egzistencijalizmu pojavljivali su se u novinama i kulturnim časopisima: u New York Postu, New Yorkeru, Harper’s Bazaaru, a časopis Partisan Review – omiljeno štivo intelektualaca – objavljivao je eseje o Sartru, Bovoarovoj i Kamiju, uz prevedene odlomke iz njihovih dela. Žan Val, Francuz koji se preselio u Ameriku, oktobra 1945. za magazin New Republic napisao je tekst pod naslovom „Egzistencijalizam: predgovor“. Sve te uvode i predgovore pratila je i blaga satira. New York Times Magazin je 1948. godine preštampao egzistencijalističku parodiju koju je Pol F. Dženings objavio u britanskom nedeljniku Spectator pod naslovom „Stvarstvo stvari“. U tekstu je opisao filozofiju „rezistencijalizma“, koju zagovara izvesni Pjer-Mari Vantr, posvećenu razumevanju razloga zašto stvari pružaju otpor i frustriraju ljudska bića na svakom koraku, recimo kad se sapletemo na njih, ili kad odbijaju da budu nađene pošto ih zagubimo. Vantrov slogan glasi: Les choses sont contre nous – „Stvari su protiv nas“.

Jedna stvar koja se ticala egzistencijalista ozbiljno je smetala američkim intelektualcima, a to je bio njihov loš ukus kad je u pitanju američka kultura – to što vole džez i bluz, što ih zanimaju grozna ubistva s dubokog Juga i što rado čitaju petparačku literaturu o plaćenim ubicama i psihopatama. Sumnjiv je bio čak i njihov izbor ozbiljne američke proze, jer kulturni Amerikanci najčešće su manje cenili sopstvene savremene romanopisce od filigranskog cizeliranja jednoga Prusta – koga se Sartr užasavao. Vilijam Baret, rani popularizator egzistencijalizma, napisao je u časopisu Partisan Review da Sartrovi romani predstavljaju „turobne podsetnike na to da čovek ne može nekažnjeno čitati Stajnbeka i Dos Pasosa i smatrati ih velikim romanopiscima“. Sve takve knjige, sa svojim “banalnim i besmislenim razgovorima, likovima koji se pojavljuju i nestaju, barovima i plesnim dvoranama“, nose rđav uticaj. U istom broju, kritičar F. V. Djupi zaključio je da je naklonost Francuza prema Fokneru manje kompliment američkoj književnosti, a više pokazatelj nekakve strahovite „krize francuskog ukusa i razuma“.

Takođe se javilo razilaženje između američkog i francuskog načina razmišljanja o egzistencijalizmu. Četrdesetih godina XX veka, Francuzi su ga smatrali nečim novim, bliskim džezu, nečim seksi i izazovnim. Amerikancima je egzistencijalizam prizivao sliku prljavih francuskih kafea i senovitih pariskih ulica: označavao je staru Evropu. Stoga, dok je francuska štampa prikazivala egzistencijaliste kao pobunjenu omladinu burnog seksualnog života, Amerikanci su ih često smatrali bledim, pesimističkim dušama opsednutim strepnjom, očajanjem i teskobom, poput Kjerkegora. Takva predstava se ukorenila. Čak i sada, naročito u delovima sveta gde se govori engleski, reč „egzistencijalista“ izaziva pomisao na neku noir figuru koja zuri u dance šolje espresa, isuviše depresivna i obuzeta teskobom da bi makar prelistala raskupusani primerak Bića i ništavila. Jedan od retkih koji su se već u početku usprotivili takvoj predstavi bio je Ričard Rajt, koji je, nakon prvih susreta s egzistencijalistima, napisao svojoj prijateljici Gertrudi Stajn da ne može da shvati zašto Amerikanci uporno egzistencijalizam smatraju sumornom filozofijom: za njega je ona predstavljala optimizam i slobodu.

Tih ranih godina, američki čitaoci imali su na raspolaganju vrlo malo originalnog materijala ako su hteli samostalno da donesu sud o egzistencijalizmu, a nisu čitali francuski. U to vreme bilo je prevedeno tek nekoliko odlomaka iz knjiga Sartra i Simone de Bovoar, među koje nisu spadali ni Mučnina, koju je prvi put preveo Lojd Aleksander 1949. pod naslovom Dnevnik Antoana Rokantena, niti Biće i ništavilo, koje je 1956. prevela Hejzel Barns.

Bilo je teško doći do preciznih informacija o francuskom egzistencijalizmu, a još je teže bilo išta saznati o nemačkim misliocima koji su sve to pokrenuli. Jedna od malobrojnih koji su se trudili da to isprave bila je nekadašnja Hajdegerova studentkinja i ljubavnica Hana Arent, koja je tada živela u Sjedinjenim Državama i radila za jevrejske izbegličke organizacije. Godine 1946. napisala je dva ogleda, jedan za nedeljnik Nation, drugi za magazin Partisan Review. U prvom, pod naslovom „Francuski egzistencijalizam“, razvejala je neke od mitova koji su okruživali Sartra i ostale. U drugom, koji se zove „Šta je to Existenz filozofija?“, pokušala je da iznova posadi egzistencijalizam na njegove nemačke korene, sažeto prenoseći Jaspersovu i Hajdegerovu misao.

Međutim, u tom času nije bilo lako reći ljudima da najlepša egzistencijalistkinja na svetu i Sartr, od koga žene padaju u nesvest, svoje ideje duguju Nemcima. I u Francuskoj je malo ko bio voljan da prizna tu činjenicu. A Hajdeger nije bio običan Nemac. Da je čarobnjak iz Meskirha mogao čarolijom da ukine sopstvenu prošlost, svi bi bili srećniji.