Stenogram đavolove metafizičke konferencije za štampu
Djava 01 S

Photo: steamstatic.com

Zašto više ne verujete u mene?

Prestali ste da verujete u mene, dabogme, znam to. Znam i ostajem naspram toga ravnodušan. Verujete u mene ili ne - nije moj problem nego vaš, i isključivo vaš. Razumete, gospodo? Ja naspram toga ostajem krajnje, apsolutno ravnodušan, ili, ako se ti­me ponekad i zainteresujem, onda to biva samo na način na koji duh istraživača ponekad biva privučen nekim prirodnim kuriozitetom. Duh kažem, jer u sve­mu što činim, u svemu što osećam — stvar ostaje bez značaja, bez ikakvog značaja. To što mi poričete postojanje ne razdražuje moju taštinu, jer u meni ne­ma taštine; ne želim, eto, da vam se učinim bolji no što jesam, niti čak onakav kakav jesam, jer hoću da budem ono što jesam i ništa više. Vaše neverovanje ne narušava ni jednu od mojih želja, jer su sve moje želje ispunjene. Nije mi stalo do toga da moje posto­janje bude priznato, stalo mi je do toga da delo uni­štenja ne oslabi. Verovanje ili neverovanje u moje biće ne utiče na razmere moga napornog rada.

Ponekad se zamislim nad uzrocima tog neverovanja, prosto onako, najobičnije, probleme za trenutak privuče moj pogled, zagledam se u vaš jadni skepti­cizam kao što se vi zagledate u pauka koji mili po zidu. Začudim se lakoći s kakvom ste odbacili svoju veru, čudim se takođe što, kad neverovanje uzna­preduje, ja prvi padam kao žrtva. „Padam kao žrtva" — samo je uobičajena fraza kad nešto treba glatko izra­ziti, dok, u stvari, ja nisam nikakva žrtva, i ne padam, dabogme da ne padam. Ali neverovanje počinje od mene. Najlakše je napustiti đavola. Potom dolaze an­đeli, pa Sveta trojica, pa Bog. Kao da je đavo najosetljiviji delić vaše mašte, najnoviji i najneustaljeniji plen, najmlađe tkivo vaše vere ili možda naprosto njen stidni tanki sloj, neprijatan, težak za prisećanje, koji se nerado pamti. Ali vidim da oni što veruju, što predano, sa žarom, ponekad strastveno veruju — da čak i oni u svojoj veri zaobilaze đavola. Prestali su o njemu da govore, nesigurno skreću pogled, a kad ih neko upita, ćute, sami ne znaju da li su ga sasvim napustili, ili možda nekakva tamo ćelija njihove duše još oseća njegovo prisustvo, a ako i oseća, onda je to sve slabije, ćelija se polako gasi, obamire, grči se, koči, i đavo pada u nesećanje. Neka je i tako.

Pre­stali ste da se plašite neverovanja, prestali ste da se bojite jeresi, ne plaši vas đavo, što znači da vas ni Bog ne plaši, i bojite se samo jednog — da vas ko ne nazove zatucancima, da vas ne ošine srednjovekovljem, da prezrivo ne ismeje vašu nemodernost

Navraćam ponekad u crkve, slušam propovedi, pažljivo slušam, bez osmeha, mirno. Retko, sve ređe se dešava da neki propovednik, ma i ubogi seoski paroh, pamti mene kad se nalazi na predikaonici. Ni na predikaonici, ni u ispovedaonici, niti bilo gde. I šta velite? Stidi se! Jeste, najobičnije se stidi. Mrač­njak, reći će se o njemu, prostak, u bajke veruje, ne ide u korak s vremenom koje, međutim, ni crkve ne može da zaobiđe. Ne može? Da, kažu teolozi. Crkva ide u korak s vremenom, ponekad čak prednjači, ne plaši se novosti — ali, dodaju, samo po formi, sa­mo po jeziku, samo po spoljašnjem ruhu, ali ne u mističnoj srži, ne u veri, ne u poštovanju prema Bo­gu. Pa kako onda to, gospodo teolozi? A šta je sa mnom, ako je slobodno da podsetim, iako je, kao što rekoh, stvar sama po sebi za mene krajnje nevažna. Jer gde je onda mesto palog anđela? Nije valjda da spadam samo u jezik, u nevažnu ukrasnu formu koju je od nedelje do ponedeljka moguće promeniti kao kravatu? Zar je sotona samo retorička figura, loquen-di modus, fagon de parler? Zar je on samo način za pobuđivanje lene mašte vernika, način koji je, u sva­kom trenutku, moguće zameniti nečim drugim? Ili je on, pak, gospodo, potpuna neporeciva stvarnost, pri­znata od tradicije, ovekovečena u Bibliji, stvarnost koju je Crkva opisivala dve hiljade godina, stvarnost opipljiva, žestoka, realna? Pa zašto me onda, gospo­do, izbegavate? Plašite se podsmeha malovernih, bojite se da vas ne ismeju u kabareima? Ta otkad se to vera plaši podsmeha pagana i jeretika? Na kakav to put stupate? Ako od temelja vere budete odstupali iz bojazni da vas ne ismeju — na čemu ćete završiti? Ako je danas pao đavo, onda će Bog već sutra pasti kao žrtva vašeg straha. Gospodo, dopustili ste da vas omami idol mode koja se plaši krajnjih pitanja i skri­va od vas čak i samu njihovu mogućnost. Ne govorim ovo radi svoje koristi — šta ja! — govorim vama i radi vas, baš kao da za časak zaboravljam na svoj poziv i čas na svoju dužnost da rasprostirem greh. I nisam ja jedini koji to govori. Naći će se tu i tamo još poneki monah ili sveštenik koji glasno i očajnički podseća na đavolska prava, koji poziva na veru, žigoše pad Crkve, podseća na najsvetiju tradiciju. Ali ko takvog sluša? I koliko ima tih glasova što vapiju u pustinji?

Ogluvela Crkva koja se utrkuje sa svojim vremenom, hoće da bude moderna, progresivna, hi­gijenska, funkcionalna, precizna, uvežbana, drska, motorizovana, radiofonizovana, naučna, čista, ener­gična. Kad bi mi zaista stalo do vaše sudbine, gospo­do, oh, kako bih umeo da vam pokažem vašu bedu, vaša, samilosti dostojna, nastojanja da stignete za vremenom, koje će vas i onako uvek preteći za hilja­de milja. Sport, televizija, filmski ekran, banke, štam­pa, izbori, urbanizacija, industrija — i vi hoćete da ovladate tim svetom? Šta govorim — da ovladate! — vi hoćete da mu se dodvorite, da stupate na čelu čovečanstva koje udiše atomsku prašinu u pluća već pocrnela od cigareta i gasova od sagorevanja? Čega vi to morate da se odreknete da biste u ovom svetu stekli priznanje? Đavola? Prosto đavola? I čini vam se da će se ustupci na tome završiti? Gospodo! Pre­stali ste da se plašite neverovanja, prestali ste da se bojite jeresi, ne plaši vas đavo, što znači da vas ni Bog ne plaši, i bojite se samo jednog — da vas ko ne nazove zatucancima, da vas ne ošine srednjovekovljem, da prezrivo ne ismeje vašu nemodernost, da ne dokaže kako ste nehigijenski, nemoderni, ne­sportski, nenaučni, nebogati, neindustrijalizovani. To­ga, toga se jedino bojite, i da biste taj jedini prigovor odbacili, grozničavo spremate vaše štamparije, vaše banke, vaše političke partije, vaše korbizjeovske će­lije, vaše apstraktne vitraže. Naravno, na tome vašem padu ne gubim ja. Padajte, molim lepo, ne padam ja s vama, nego vi sami padate. U taštoj nadi da ćete laskanjem i obigravanjem uspeti da primamite maloverne, sami ste već spremni da usvojite celokupnu njihovu slabu veru, da se odreknete svega sa čime ste dosad živeli, i u svojoj gluposti mislite da ste sa­čuvali veru netaknutu po sadržini, samo što ste joj dali moderan „oblik". A đavo prvi pada na oltaru, uvek prvi.

Stvar je vredna pažnje, ali i smeha, što samo iz usta bezbožnika čujem ponekad svoje ime, koje ipak izgovaraju bez ženiranja, jer ne priznaju tradiciju koja s tim imenom povezuje nekakvu realnost. Među vašarskim lutkama još biva deci pokazivan, radi smeha, „đavolak", ali ako ga pokazuju u pozorištu, ako ga pokazuju u knjizi, onda je to neminovno bezbožničko pozorište i knjiga. A u crkvi, a na propovedaonici? Stare slike iznose se iz hramova da ne bi plašile đa­volom. To zahteva, vele „moderno vaspitanje". Sa svi­ma ste, gospodo, sklopili pakt samo da biste održali korak sa svojim podsmevačima, sa svime se mirite sem s vašom verom, sem s vašom tradicijom. Saču­vali ste ostatke od đavola, psovku bez sadržine, vertepsku igračku ili stidljiv trag napuštenog mita koga se prvog treba osloboditi, jer je to mučni trag davno prošlog vremena, pradedovska starudija u moder­nom, higijenskom i funkcionalnom stanu. Nazivate sebe hrišćanima? Hrišćanima bez đavola? Neka bu­de, nije moj problem, zaista nije moj problem.

Potrudite se da se, barem za časak, usredsredite na ono što je najsvakodnevnije, najopštije, a što je u vašim očima izobličeno zbog krivog stakla filozofskog jezika. To je dovoljno. I ugledaćete mene. Razornu snagu koja ne želi ništa drugo osim samog razaranja

Već mi je mnogo draža vaša nevera, gospodo bezbožnici, u njoj nema pretvaranja, nema stida ni ustručavanja. Ne postavljate sebi pitanja o đavolu, ne trudite se da ga se rešite, jer nemate čega da se rešavate. Bar vam se tako čini. Ostavili ste sebi đa­vola za naučne rasprave, valjano ste ga opisali u va­šoj istoriji, u vašoj sociologiji, u psihologiji ili nauci o religiji, ili u psihoanalizi, ili u romanu, ili u drami o vešticama. Rešili ste problem, zar ne? Rešili pro­blem? Šta? Rešili ste problem? Čini mi se da ste za­vršili obračunavanje sa „htonskim svetom"; jedno ste barem naučili od hrišćana: da dosledno osuđujete ono što je nekad nosilo naziv „manihejska jeres". Isu­šio vam je mozgove hrišćanski optimizam, i sad ima­te glave sterilne kao operaciona vata. Zlo nije real­nost, kažete, zlo je nesreća, slabost sveta, nešto što se događa, svakako, ali događa se naprosto, kao što se ponekad događa da se rode dvoglava telad, ne­ma u tome nikakve prisile, dalja regulacija života vratiće mu njegovu spontanu harmoniju, zlo se sva­kodnevno savladava i moguće ga je neograničeno savladavati. Reč „zlo" pristaje samo uz pojedine slu­čajeve, zato u vašem govoru nosi patetičnu, eksplo­zivnu nijansu, nabijeno je vašom brigom, vašom žud­njom, razmišljanjem, poverenjem u budućnost.

Ali to je neistina, gospodo! Reč „zlo" ne sadrži u sebi ništa patetično; nikakvu strahotu ni uzvišenost, konkretna je i suha, ukazuje tačno na stvar o kojoj se radi, najobičnije, isto kao i reč „kamen", reč „oblak"; prilagođena je tačno uz predmet, nepogrešivo poga­đa svoju realnost, precizna je, bez poleta. Zlo je stvar, najobičnije; kao stvar.

Ne, vi to ne želite da znate. Pred licem svih pusto­šenja, do kraja sveta ponavljate sebi s manijačkom upornošću: tako je, tako se desilo, prosto se tako de­silo, a može da se desi drugačije; zlo je događaj, dešava se slučajno tu i tamo, a kad mu se dovoljno energično suprotstaviš — ne javlja se. Kraj sveta zateći će vas pogružene u pouzdanost da je kraj sveta slučajnost. Ne verujete u đavola.

Suočeni s okrutnošću koja nikom nije potrebna, suočeni sa žalosnim besciljnim uništavanjem — i ne pomišljate na đavola. Imate pri ruci toliko objašnje­nja i toliko naziva da biste mogli da rešite svaku ver­ziju problema. Imate svoga Frojda da vam govori o agresivnom nagonu i o instinktu smrti, imate svog Jaspersa da vam priča o strastima noći u kojoj se čovek trudi da nekako silom preotme božanstvu njego­ve tajne, imate svog Ničea, imate svoje psihologe specijalizovane za „volju za moć". Kadri ste da stvar zatajite rečima pod prividom da je razotkrivate.

No jeste li kadri da to vaše prikrivanje učinite krajnjim? Pažljivo pretražite savesti, vi, hrišćani, a mislim i vi, bezbožnici, potkopajte malčice tu ostriženu travicu vašeg učenog govora, vaše metafizike i vaše psihologije, razgrnite zemlju, vratite se sebi, vratite reči, za časak, njen prvobitni sjaj, njen strogi i nepatetični pokret, zaustavite se na izgubljenoj doslovnosti. Potrudite se da se, barem za časak, usredsredite na ono što je najsvakodnevnije, najopštije, a što je u vašim očima izobličeno zbog krivog stakla filozofskog jezika. To je dovoljno. I ugledaćete mene. Ugledaćete me bez čuđenja, i učiniće vam se da ste me oduvek poznavali, uprkos vašim doktrinama, ukazaće vam se poznato, prisno lice, iako ga istinski vi­dite prvi put. Poneće vas bliski i hladni polet sile o kojoj ne želite da pamtite, iako na dnu vašeg mozga, zaglušeno metafizičkim treskom, potiskivano u ništavilo i ugaženo, tinja neuništivo znanje o njoj.

Razorna snaga koja ne želi ništa drugo osim sa­mog razaranja. Svuda je susrećete i njeno prisustvo osećate iz dana u dan — u svim porazima i greška­ma, u okrutnosti i smrti, u usamljenosti i u neispunje­noj želji. Susrećete je licem u lice, najprisutniju — ne tamo gde vlada razumno razaranje, gde su okrut­nost i zlo samo oruđe, nego baš tamo gde su okrut­nost i zlo sami sebi cilj.

Kad je zlo u pravu — kad nastaje iz ljubavne po­žude, iz straha, iz želje za bogatstvom, iz oholosti, čak iz taštine ili iz želje za osvetom — moje učešće u njemu je neveliko. Zlo je opravdano, racionalno, hoće jedino da postigne cilj za kojim bi poseglo i bez njega, kad bi bez njega bio dostižan. Sama strast, sama požuda ili strah ne potiču od đavola, a zlo koje služi njihovom zadovoljenju služi samo kao nužno oruđe.

Sotona se u potpunosti pokazuje tek tamo gde ra­zaranje nema druge svrhe osim sebe, gde se okrut­nost obavlja radi okrutnosti, poniženje radi poniže­nja, smrt radi smrti, patnja bez cilja — ili gde je cilj samo uzgredna maska koja racionalizuje rušilačku glad. Tek tamo, ma i u neznatnom životnom porazu, javlja vam se ledena premoć koju niste kadri da svedete ni na šta, ničim da je objasnite, ničim da je opovrgnete. Ona postoji jer postoji, jer je stvar kao stvar. To vam je najteže da sagledate. Svakom zlu koje je razložno možete da oduzmete njegovu razložnost, možete svet drugačije da uređujete. Ali zlo koje je samo po sebi razlog upravo kao zlo — to zlo ne možete lišiti životnosti. Uzalud je svoditi ga na pojavu ove ili one sile koja bi „sama po sebi" bila štetna ili dobra, ili bi bila slučajna iščašenost, odstupanje, aberacija, monstruoznost — nekorisni simptom racio­nalnog uređaja koji deluje u neodgovarajućim uslovi­ma. Đavo ne podleže reformi. Đavo ne može biti ob­jašnjen, on je dat zajedno s vašim postojanjem, on je stvar, on je onaj koji jeste. Moglo bi izgledati čudno što vam se, u svetu iz koga tako uporno nastojite da uhvatite (da ne kažem: nametnete mu) red pritajen u amalgamu slučajnih događaja — zlo i dalje otkriva kao neka vrsta činjenice ili neregularnosti — a u sva­koj činjenici neregularnost je sadržana postojano — što mu poričete stvarnu i neophodnu prirodu, te pre­ma tome, umesto da ga uključite u svoju sliku zemalj­skih realnosti, odnosite se prema njemu s konkretnošću esteta. To, ustalom, sigurno i nije čudno, imate razloga za tu maskaradu, koja vas oslobađa od de­mona i samim tim čini da vaša praktična energija ne nailazi na kočenja kakva bi morala da joj nameće uverenost o postojanju izvesnih temeljnih granica njene efektivnosti. Na taj način, vaše znanje o svetu i nada u mogućnost primene tog znanja u popravlja­nju sveta, mogu da se pomeraju napred pari passu, u upornoj iluziji koja vam dopušta da zlo tretirate kao smanjivanje naprsline činjenice unutar esencijalnog, od strane dobra, uređenog sveta.

Ali dosta o tome. Odlučio sam da se ne upuštam u metafizičke oblasti, gde ionako nikakvom merom ne bih uspeo da savladam vaše himerične predrasu­de; međutim, ponešto mi se nepotrebno omaklo. Za­vršavam, dakle, i očekujem pitanja, podvlačeći još da uprkos sveopštem mišljenju đavo ni u najmanjem stepenu ne raspolaže smislom za humor; on nema ni inteligencije, ako se pod inteligencijom shvata spo­sobnost veštog lovljenja iz sveta i sređivanja nekih njegovih kvaliteta koji bi bili aktuelno interesantni — jer jasno je da meni nije potrebno sređivanje bilo čega i da ne mogu imati kvalitete koji se daju stepenovati, slično kao što kamen ne može da bude više ili manje kamen.

Ponoviću prvo pitanje: pošto demon spada u prirodu bitisanja, treba li istoriju pada anđela priznati za legendu i smatrati pre da je tobožnji pali anđeo u stvarnosti poluvečiti rival Boga?

Odmah ću odgovoriti: ne. Istorija pada anđela je apsolutno autentična, iz čega ipak ne treba zaključi­vati da zlo ima karakter činjenice i da nije strukturna osobina bivstvovanja. Da bi se to predočilo, dovoljno bi bilo skrenuti pažnju na apsolutnu nepovratnost te činjenice — ne u onom značenju u kome je svaka nastala činjenica nepovratna, no u značenju da je ta činjenica, čim se jednom dogodila, uvela novu i nepromenljivu strukturu sveta, unutar koje zlo pred­stavlja integralnu i konstitutivnu činjenicu. Kad bi se ipak pri tome ostalo, valjalo bi priznati da je zlo, doduše, u svetu na strukturni način prisutno, ali da je samo njegovo poreklo čisto faktično i slučajno. Me­đutim, nije tako. Ova činjenica pada, posmatrana iz kasnije perspektive, ne može da bude ništa drugo do manifestacija ili aktualizacija izvesne potencije bivstvovanja, i to potencije apsolutno trajne i večite, iako, tokom izvesnog vremena, za neke prikrivene. Kad kažem „neke", nemam na umu, razume se, Boga, za koga je stvar od početka morala biti jasna.

Prelazim na drugo pitanje: da li demon kao strukturna komponenta bivstvovanja prihvata svoju poziciju u poretku sveta?

Lako mi je da odgovorim na to pitanje, no nisam ipak ubeđen da ćete biti kadri da smisao mog odgo­vora isto tako lako shvatite. Naime, u nužnu demonovu prirodu spada istovremeno i način isto tako odlu­čan, isto tako apsolutan — prihvatanje svoga mesta, i pobuna zbog njega. Demon želi zlo, što znači da svoj razorni rad želi da vodi i dalje, ne želi promenu zbog svog mesta u harmoniji ili disharmoniji, nego, tačnije, želi svoj smeštaj kao negaciju harmonije unutar harmonije. Samim tim miri se da bude ono što jeste. Istovremeno, baš zato što je ono što jeste, on je negacija tog istog poretka koji mu određuje mesto kao svojoj negativnoj komponenti. Živeći od negacije poretka, on samim tim živi od toga istog poretka koji poriče, a koji je, sa svoje strane, u svom postojanju saodređen prisustvom ove negativne sile koju pred­stavlja demon. Svet u kome bi se demonovo delo izvršilo na krajnji način bio bi svet bez demona, što znači da bi bio negacija demona, a ipak demon ne može da postoji na drugi način, sem u pokretu, čiji orijentacioni motiv jeste izvršenje rušilačkog dela na krajnji način. Pošto, dakle, sama razorna glad tvori demona, utoljenje te gladi zahteva prisustvo uništavanog sklada, zahteva, dakle, izvesno uravnoteženje obeju formi bivstvovanja, koje se slažu u svet; a eto, meni ništa nije tako mrsko kao ravnoteža. Stoga tre­ba priznati da demon nije subjekt gladan destrukcije, nego je on sama glad, jer gladan subjekt može da postigne zadovoljenje, dok za samu glad zadovo­ljenje subjekta označava gašenje. U tom smislu, suštinski, demon je svoje prisustvo obesio na jedan tas vage, kojem daje stanje ravnoteže u odnosu prema drugom, težeći, istovremeno, da tu ravnotežu naruši u nemogućoj i protivrečnoj želji da ostane onaj koji jeste i nakon uništenja svog protivnika. Tako treba shvatiti glavni Geteov obrt — ein Teil von jener Kiaft etc. — koji ukazuje na neizbežnu suprotnost sažetu u samoj egzistenciji demona, a ne pak, kako tumače plitki katiheti, na to da se, po Božjem ukazu, tobože, demonova dela ovako ili onako pretvaraju u suprot­nost njegove namere, tj. grade umesto da uništavaju. Pa ipak, tu istu protivrečnost, dodajem, moguće je otkriti i u Bogu, ako ga primimo kao biće koje je naspram demona komplementarno, a ne pak kao ap­solutnog tvorca; kod priznanja te komplementarnosti svejedno je da li ćemo demona tretirati kao negaciju sklada ili sklad kao negaciju demona, ili negaciju ne­gacije, jer tada protivrečnost o kojoj se govorilo au­tomatski postaje protivrečnost Boga. Razumem, ipak, izvesne objekcije protiv takvog tumačenja i neću se upuštati u to pitanje čije bi me pobliže razmatranje prisililo na detaljno razmišljanje o samoj prirodi Bo­žjeg stvaralaštva i o njenom suštinski negativnom ka­rakteru.

Stoga prelazim na treće pitanje, koje je, uostalom, samo deo prethodnog: je li neopozivo sigurno da demon ne može biti spašen?

Čini mi se da razumem intenciju onoga koji je po­stavio ovo pitanje. Postupanje Boga prema palim an­đelima može u suštini da se učini vapijuće nepra­vednim, ako se uporedi s njegovim postupanjem prema ljudima. Jer anđele — što je uostalom činjeni­ca koja nikad nije pobuđivala sumnje među angelolozima — treba priznati za stvorove savršenije od čoveka, ma i iz obzira prema načelnoj odsutnosti ništavnih supstanci u njihovoj strukturi; stvar je eviden­tna. I zašto je Bog onda ljude spasao po cenu patnji i smrti svoga sopstvenog sina, a nije to isto učinio u odnosu prema palim anđelima, koji ljude još toliko znatno prevazilaze u savršenstvu i zaslužuju — kako treba smatrati — daleko pre da im se pruži ruka? Reći ću odmah da uzrok za ovo ne može biti veća težina anđeoskih prekršaja, pošto je u oba slučaja greh počivao na neposlušnosti koja je, sa gledišta Boga, uvek jednako grešna, bez obzira na okolnosti i na razmer posledica, i koja je, u odnosu prema nje­mu, uvek uvredljiva. Corruptio optimi pessima? To je poslovica bez argumentacione snage i koja, uosta­lom, kad bi bila istinita ne bi mogla ništa da objasni, čim, ponavljam, neposlušnost kao greh ne podleže stepenovanju i uvek je, štaviše, beskrajna krivica. Prema tome? Odgovor može da bude samo jedan: Bog nije spasao demona pošto nije bio kadar da to učini. Stvar je, dabogme, očigledna, čim se razmisli o Božjoj prirodi da Bog mora želeti da demone spa­se, to znači da ih naprosto uništi kao demone. Ako je njegova želja bezuspešna i jalova, to je onda baš zato što pad anđela nije bio činjenica, nije bio slučaj­nost, nego ispoljavanje neophodne strukture sveta, i posledice ovog pada su zato nepopravljive, jer su utemeljene u prirodu bivstvovanja. Nemogućnost spasenja demona najjači je argumenat za račun pomenute teze koja pad anđela tumači kao aktualizaciju izvesnog nepobitnog i, u odnosu prema Bogu, jed­nako večitog kvaliteta bivstvovanja. Argument — mi­slim — koji s vaše tačke gledišta može da ima vrednosti.

Čujem, s tim u vezi, četvrto pitanje: treba li, prema tome, smatrati da temeljna struktura bivstvovanja nije rezultat slobodne odluke Boga, nego da je on sam upetljan u izvestan sistem nezavisan od njegove želje?

Odgovaram: da, baš tako treba pretpostavljati.

Pitanje peto: Da li su tada neistiniti naši katihizisi koji uče da je Bog krajnji tvorac?

Odgovaram: ne vidim potrebe za revidiranjem vaših katihizisa. Oni su istiniti pri izvesnoj interpreta­ciji, naime uz pretpostavku da stvaralaštvo Boga obu­hvata celinu pojavnog pozitivnog sveta, dakle sveopštost jestastava od njega različitih. Što se, pak, tiče samog Bivstvovanja, koje nije identično s ovom sveopštošću pojedinih jestastava i koje iskorišćuje van suprotnosti dobra i zla, vaši katihizisi se, po mom uverenju, ne izjašnjavaju jasno. Ne vidim ipak potre­be za unošenjem ograničavajućih ograda u njih, po­što problem Bivstvovanja, kao takvog, ne treba uopšte da ulazi u sastav vaših interesovanja, jer iskoračuje van pojavnog sveta — jedine oblasti pitanja koja se na vašim jezicima daju dobro formulisati. Porazi Parmenida, Hegela i Hajdegera u tom pogledu su poučni.

Pitanje šesto: Pitam se da li je samom de­monu jasno, ako čak ne može da bude ljudima jasno — da li je, dakle, ekvipolentna saprisutnost sklada i njegove negacije, ako pretpostavlja Bivstvovanje, ko­je obe te komponente prekoračuje i obe prestiže, da li je, dakle, ta saprisutnost u svojoj relativnosti za demona uhvatljiva? Drugim rečima: da li je i do ko­jeg stepena ne-relativno Bivstvovanje dostupno de­monu?

Odgovaram: dostupno je samo kao intelektualna neuhvatljivost, manje-više kao ideja u kantovskom smislu, kao čista granična realnost pozitivnog umnog napora. Njeno pozitivno obuhvatanje nije za demona moguće — slično, pretpostavljam, kao ni za Boga. Demon zna veoma mnogo, no nije ipak sveznajući; i to znate iz Getea. Više bih voleo da mi se pitanja ove vrste dalje ne postavljaju.

Sedmo pitanje: smatram detinjastim, no ipak ću na njega ukratko odgovoriti. Ono glasi: može li demon da čini čuda?

To pitanje me je podsetilo, gospodo, do koje ste mere loše upućeni u pogledu načina demonovog delovanja. Demon, naime, deluje preko ljudskih pona­šanja, a ne preko iznenađujućih prirodnih efekata, monstruoznosti ili majstorija. Takve stvari su prilika za zabavu, ali demon nije zabavan. On može, narav­no, kao hipotetični Dekartov demon da stvori iluzor­nu očevidnost i da suštinski nerealnim činjenicama da težinu nesumnjive realnosti, i može takođe, kao hipotetični Maksvelov demon, da efektivno realizuje izvesno krajnje nerealno, odnosno neverovatno malo verovatno stanje. Može to da učini u toliko u koliko je cilj te delatnosti greška, poraz razuma. Ipak, gre­ška nastala putem akceptacije otvorene očevidnosti nije saglasna s načelnom orijentacijom moga rada; jer takva greška nikog ne postiđuje i ona se, i onda kad biva priznata za grešku, i dalje prima kao priro­dan i nekako neizbežan karakter. Niko ipak ne ismeva pretkopernikovska pokolenja zbog toga što su verovala u nepokretnost Zemlje, nego je njihova spon­tana i prirodna vera više za vas samo podloga na kojoj se tek, u punoj slavi, ocrtava Kopemikova geni­jalnost. Ako je greška Demonov cilj, onda je to gre­ška koja posramljuje, greška podla, greška koje se treba stideti, drugim rečima — pazite dobro — gre­ška za koju snose krivicu ljudi, ili bar takva za koju su ljudi primorani da priznaju kako su za nju oni kri­vi, i da ih ona žigoše stidom. Čarobnjačke majstorije ili verovanje pogrešnim očevidnostima ne spadaju u bitna sredstva demonova rada. To je, rekao sam već, rad suh i bez sjaja, bez ludičnih komponenata, bez humora i bez onoga što pobuđuje interesovanje ljudi. Demonovo rušilaštvo obuhvata oblasti za koje su od­govorni ljudi, i prema tome zlo koje to rušilaštvo na­nosi mora ljude da šiba sramotom, kako bi postiglo svoj cilj. S jednim izuzetkom. Taj izuzetak jeste smrt — ne pojedinačna činjenica smrti, nego generalna činjenica njene neizbežnosti.

Demon se s ljudima ipak ne upušta u dispute. Njegovo postojanje ne traži razloge ni dokaze, pošto on nema prirodu činjenice. Ako lju­di njegovo postojanje interpretiraju drugačije, ako mu, na primer, pripisuju čisto kazuistički karakter, to je onda samo jedan od mnogih vidova njihove gre­ške

I najzad pitanje osmo: Pošto, kao što je izišlo na videlo, demon nije sveznajući, je li moguće da on sam počinjava grešku i prema tome da se, na primer, pokaže kao istina nešto što se preko njega prokrada u svet kao sramotna greška?

Odgovaram: to nije moguće jer je demonova mu­drost toliko velika da on odlično poznaje sopstvene granice, i on stoga odriče pravosnažnost pitanjima koja te granice prekoračuju. Time se đavo razlikuje od ljudi.

Upravo mi je postavljeno deveto pitanje: ipak poznavati odlično granice znači već prekoračiti ih saznanjem, a dodirnuti granicu znači dodirnuti ono što se nalazi izvan granice. A ako demonovo znanje odista ima granice, onda je nemoguće da on bude oslobođen od greške u postavljanju pitanja, te prema tome i u odgovorima. Samim tim ne može se ni jedna od njegovih izjava priznati kao autoritativna, što se u detalju odnosi i na izjavu o njegovom sopstvenom postojanju.

Odgovaram da to nije nikakvo pitanje, nego smešan pokušaj diskusije. Demon se s ljudima ipak ne upušta u dispute. Njegovo postojanje ne traži razloge ni dokaze, pošto on nema prirodu činjenice. Ako lju­di njegovo postojanje interpretiraju drugačije, ako mu, na primer, pripisuju čisto kazuistički karakter, to je onda samo jedan od mnogih vidova njihove gre­ške. Već sam rekao, ipak, da meni ni najmanje nije stalo do toga da se u moje postojanje veruje. Teolozi su još pre nekoliko vekova zapazili da je đavolove ortake najlakše poznati po tome što poriču postojanje đavola. Ima u toj tvrdnji zrno istine, iako je ono nešto preterano. Jer, u suštini, vraćajući se na početak mo­je izjave, vaše neverovanje ne samo što ne koči moj rad, nego mu pre pogoduje, ono, kao greška koja sramoti, spada u efekte onog pada u koji se strmoglavljuje tradicija polako ogoljavana od ostataka opu­stošenog veličanstva. Ta slika nosi dobru novinu, do­bru novinu za demona. Baš i zbog toga čini mi se korisnim da sadržina onog što sam rekao, kao i sama činjenica moje današnje Izjave budu nepovratno iz­brisani iz vašeg pamćenja, te da kao izmišljenost i vizija iz snova bude smatrano sve ovo, gospodo, što ste maločas imali pred sobom kao svedoci, i što evo, zajedno s ovim trenutkom, pada u krajnje nesećanje.

*Tekst prenosimo iz knjige "Razgovori sa đavolom", objavljen pod naslovom "Stenogram demonove metafizičke konferencije za štampu održane u Varšavi 20. decembra 1963"; preveo s poljskog Petar Vujičić

Oceni 5