Zato moram da šetam

Kad je grupa boraca i borkinja za prava LGBTIQ+ osoba daleke 2001. godine izašla da prošeta beogradskim ulicama, učinila je to zato što je verovala da je Srbija spremna. Za ono što se nakon toga dogodilo odgovorna je država, ali i oni koji su smisao života pronašli u raspirivanju mržnje. Više od dve decenije kasnije vreme kao da ne teče – na porodičnim šetnjama se izgovaraju rečenice koje dehumanizuju LGBTIQ+ građane i građanke ove zemlje, te neretko pozivaju na linč.

Zbog toga je, ili zbog suše, predsednik odlučio da se EuroPride 2022 odloži ili otkaže, iako ta odluka nije njegova. Organizatori su vest demantovali i rekli da se i dalje sve odvija po planu – EuroPride će se održati u Beogradu i trajaće od 12. do 18. septembra, uz obrazloženje da je „Evropski sud za ljudska prava izglasao da je  pravo na održavanje Parade ponosa osnovno ljudsko pravo – svaki pokušaj zabrane dakle predstavlja kršenje članova 11, 13 i 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima“.

Izgleda da je to ono što najviše zbunjuje one koji homoseksualnost nazivaju „homoseksualizmom“, a u želji da istaknu kako se radi o propagandi, a ne životima nemalog broja građana drugačije seksualne orijentacije. Iako ono što govore može da se okarakteriše isključivo kao „lupetanje“, izgleda da su mnogi spremni da poveruju u laži koje se izgovaraju na račun LGBTIQ+ osoba. Zbog poređenja s pedofilijom, te raznih drugih gadosti koje vrebaju s naslovnih strana tabloida, iz TV duela, te raznoraznih anketa u kojima zabrinuti građani objašnjavaju zašto su protiv Parade, kvir osobe su ugroženije nego inače, što je posebno strašno ako se zna da su stalno u opasnosti od nasumičnih napada čuvara tradicionalnih vrednosti.

Valjda zato što će na ovogodišnjoj Paradi biti više učesnika nego obično, mrzitelji su upregli sve nervne ćelije. Jedan portal tako piše da „u susret najavljenom Europrajdu, tokom kojeg će homoseksualci, pored Beograda, paradirati širom Srbije, kako bi svojim prisustvom poganili sveta hrišćanska i istorijska mesta, žitelji fruškogorskih sela Krušedol, Maradik, Velika Remeta i Čortanovci najavili su da će blokirati sve puteve i prilaze manastiru Krušedol ne bi li, na taj način, sprečili dolazak najavljenih prajdista u ovu pravoslavnu svetinju“. Do kraja „teksta“ nije objašnjeno ko je dolazak najavio i zašto, a neslavni autor na kraju zaključuje: „U Srbiji je ostalo na narodu i sveštenstvu da se samoorganizuje i brani, kad već država neće”.

Heteroseksualna nejač dakle strepi, još uvek nije jasno od čega. U strahu da ih ne obeleže kao gejeve i lezbejke, mnogi „pristojni“ građani ćute. Poneko upola glasa kaže nešto poput „ma pusti to, što stavljaš sebi metu na čelo“. Onima koji o pristojnosti ne znaju ništa, reči ne manjka – nije važno što su glupe, kad vrlo lako mogu da unište nečiji život. Ako je neka grupa homofoba bar jednom pomislila da ste kvir, dobro znate o čemu pričam.

Nije važno šta mislimo o beogradskoj Paradi ponosa, još je manje važno ako verujemo da bismo mi to bolje organizovali. LGBTIQ+ građani nemaju osnovna ljudska prava – da, i pravo na ljubav i brak je ljudsko pravo. Pripadnicima heteroseksualne većine ni iz džepa, ni u džep – njihova je cela godina, svaki praznik i porodični ručak. Ako me pitate zašto šetam, prvo što mi pada na pamet je da bi me videli (vidljivost ohrabruje one koji će se tek autovati), i što je još važnije – da bih bolje video sebe.

U jednom tekstu o beogradskoj Paradi iz 2018. godine Vladana Vasić iz Sarajevskog otvorenog centra autorki Selmi Kešetović kaže nešto važno –„nisam ni znala koliko mi fali ta sloboda“. Upravo je to ono što često zaboravljamo – bez te slobode nema života. Vrtimo jedno te isto, u želji da objasnimo zašto imamo pravo da postojimo, pa valjda iz straha da nekoga ne uvredimo zaboravljamo najvažniji razlog – zato što smo potpuna ljudska bića kojima baš ništa ne fali.