Posttraumatski stresni sindrom, problem o kojem se ne govori (1)
Ptsd 05 S

Photo: www.grahamwebberhypnotherapy.com

Zatočenici vlastitog bola

Ratni veterani u Srbiji, pogotovu učesnici ratova koji boluju od postraumatskog stresnog sindroma (PTSP), bolesti poznate i kao vijetnamski sindrom, postaju predmet interesovanja u incidentnim situacijama, porodičnim tragedijama koje izazivaju, ubistvima, pretnjama nasiljem, puškama i bombama. "Klinička slika" koju, u nedostatku elementarnog zdravstvenog nadzora, javnosti obično daju sveznajući komšiluk i čaršija, je, u osnovi identična: "miran, tih, povučen", "uvek se ljubazno javi", ili - "bio je na ratištima, nije govorio, opasan, svako ga se klonio".

Posttraumatski stresni sindrom definiše se, uglavnom, kao specifična vrsta anksioznog poremećaja, nastalog pod snažnim uticajem traumatičnih događaja iz rata, ali i u mirnodopskom periodu (velike katastrofe). Reč je o slikama ubistava, ranjavanja, sakaćenja, smrti bliskih osoba, što izaziva košmare, priviđenja, nesanice, depresiju, dok se u izvesnom broju slučajeva, dijagnostifikuju sklonost ka nasilnom ponašanju i razdražljivost. Posledice ovog oboljenja mogu biti tragične po obolelog i njegovu porodicu, društvo je zbog zapuštene bolesti izloženo opasnosti, a suočeno je i sa činjenicom da veliki broj obolelih ima smanjenu radnu sposobnost, ili je na duži period gubi.

Ništa u vezi sa istraživanjima zdravstvenog i socijalnog statusa srbijanskih ratnih veterana nije pouzdano, ni broj učesnika ratova, koji se kreće od stotinak hiljada do pola miliona ljudi, kao ni procenat obolelih od PTSP. Razlog je jasan, sadržan je u kontinuitetu sa ključnom tvrdnjom gospodara rata i kreatorim ratne politike Srbije Slobodana Miloševića, da "Srbija nije u ratu". Ta kukavička, ali političarima i državnoj kasi spasonosna konstatacija, znači u stvarnosti, za invalide rata, ali i ljude sa PTSP koji su u velikoj ili manjoj meri onesposobljeni da rade, odsustvo evidencije, izbegavanje materijalne pomoći, slaba ili nikakva zdravstvena zaštita; život, dakle, na marginama društva, u opasnim flešbekovima, samoći, depresiji, nerazumevanju porodice, u ugroženim brakovima, alkoholu kao sedativu i stimulansu.

Nakon ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, Srbija, prema različitim izvorima i procenama, ima između 35 i 80 hiljada obolelih od postraumatskog stresnog sindroma, ostavljenih i odbačenih ljudi, među kojima je najviše onih koji se osećaju poraženo, gubitnički, zbog učešća u besmislenim ratovima. Veliki broj veterana razjeda i to što, kako osećaju, društvo i država ne prihvataju njihov angažman kao istinski patriotizam i hrabrost, nego su ostavljeni po strani i na različite načine im se saopštava da su nepotrebni, asocijalni marginalci.

Poslednji put država se rasprostranjenošću ove bolesti bavila 2009, kada je obavljeno istraživanje i zaključeno da se formiraju grupe za pomoć i psihoterapiju. To nije realizovano, a izvesno vreme su strane fondacije finansirale psihološka savetovanja čiji je cilj bio pomoć veteranima, posebno obolelima od PTSP. "Bilo je zainteresovanih, učesnici ratova su redovno dolazili i pokazali da su svesni svoje bolesti i da imaju želju da se izleče", kaže psihološkinja Vesna Karanfilović koja je bila angažovana u radu sa ratnim veteranima na jugu Srbije.

U međuvremenu, vijetnamski sindrom je predmet istraživanja sociologa i psihijatara, njihovi zaključci su opominjući, ali tamo gde se odlučuje jednostavno nisu potrebni.

Dr Željko Spirić, šef odeljenja na Klinici za psihijatriju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, konstatovao je ranije da je prisustvo nekog poremećaja mentalnog zdravlja ustanovljeno kod 81 odsto ratnih veterana. Za obolele je posebno teška činjenica da se suočavaju sa činjenicom da društvo "nakon Vukovara i Srebrenice dovodi u pitanje smisao njihovog učešća u ratu". "Veterani postaju duševno sve opterećeniji. Zatočenici su vlastitog bola, Vrlo se teško odlučuju nekome poveriti. Sve što ih muči zadržavaju u sebi, dopreti do njih nije lako."

Nalazi istraživanja kojem se, u izradi doktorske disertacije Društveni položaj ratnih veterana u Srbiji - studija slučaja (Filozofski fakultet u Beogradu, 2013.) posvetila Olivera Marković Savić ukazuju na  "nepostojanje sistemske socijalne evidencije o ratnim veteranima;dominantno kompenzacijski odnos prema problemima istraživane društvene grupe i nedostatak integracijskih mera od strane strukturnih društvenih činilaca". "Utvrđen je i nizak stepen podrške od najbližeg okruženja (primarnih društvenih grupa: porodice, prijatelja suseda) u prevladavanju problema sa kojima se suočavaju ratni veterani; kod istraživane grupe ustanovljeno je nezadovoljstvo sistemom socijalne zaštite i neregulisano pravo na zdravstvenu zaštitu, niska politička participacija i javni angažman te usmeravanje socijalnih kontakata prema ljudima istog ratnog iskustva. Pritom, utvrđeno je i jasno iskazivanje potrebe za društvenom participacijom i otvorenost za uključivanje u programe za izgradnju mira; na najširem društvenom planu i u svakodnevnoj interakciji ustanovljena je stigmatizacija koja doprinosi društvenom isključivanju proučavane grupe. Iz dobijenih rezultata istraživanja nameće se zaključak da ogroman deo ispitivane populacije živi izvan zajednice upravo zbog nedostatka integracijskih mera koje bi za svrhu imale olakšavanje prelaska iz ratnih u mirnodopske uslove života i socijalnu reintegraciju ove populacije", konstatuje Olivera Marković Savić.  

Uz PTSP redovno se, ocena je psihijatara sa VMA, pojavljuju još dve dijagnoze, najčešće anksioznost i akoholizam. Poremećaj traje više meseci, a u velikom broju slučajeva postaje hroničan. Teško je govoriti o lečenju, budući da, zbog teškog socijalnog stausa, oboleli često nemaju novac za najneophodnije lekove, a propisuje im se redovno uzimanje sedativa, antidepresiva i anksiolitika. Struka prednost daje psihoterapiji, u koju treba da bude uključena čitava porodica.

Oceni 5