Zbog čega se ne oženi grešni Vladislav?

Kao i svaki intelektualac, rešio je da na svoje intimno pitanje odgovori uz pomoć nauke, objektivnih sudova, terenskih istraživanja, te studija slučaja. Na kraju teksta je, po običaju, naveo i spisak korišćene literature koji, standardno, predvodi Slobodan Antonić.

Među cenjenim autorima može se naći i patrijarh Pavle sa hit izdanjem „Žena u pravoslavnoj crkvi“, delu javnosti odavno poznat po sledećoj izjavi: „Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjuću često Boga i ljude, ali pritom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha.“ (Božićna poslanica, 1995)

No, pređimo s tih teških ratnih tema na ove mirnodopske, ali isto tako pogubne. Jer, ima li uopšte razlike između deteta stradalog u ratu i onog koje se nije ni rodilo? Ja bih rekla da je ovo drugo mnogo srećnije zato što nije dočekalo da bude topovsko meso, ali su iz ugla antibelokugaša sva nepostojeća deca jednaka.

Iz godine u godinu, tvrdi Đorđević, raste broj neoženjenih muškaraca. Za njega je neoženjeni muškarac očigledno nosilac bele kuge. Kao da se van braka deca ne prave. To sam i ja tvrdila, ali do prvog osnovne. Sećam se da sam drugarici tada rekla da Zdravko Čolić nema decu zato što se još nije oženio.

Vladislav je dokaz da bajke nisu samo za devojčice. Njegov prvi razlog za neoženjenost je takozvani „seoski egzodus“: „U antropologiji već duže vremena postoji saznanje da mnogi mladići ostaju neoženjeni i bezdetni zbog odlaska devojaka u veća mesta. Neposredno posle Drugog svetskog rata tendencija je bila da mladići iz malih mesta i sela odlaze da se školuju u gradove. Ali sada je tendencija da na školovanje u grad odlaze dvojke.“

A pitali ste se ko je kriv. Te lakome devojke odlaze u grad na školovanje, kao da nema važnijih stvari, odlaze u grotlo bluda i razvrata, dok seoske mladiće ostavljaju bezdetnim. Nejasno je da li mladići sami odlučuju da ostanu u selu, da li im je školovanje mrsko, ili im roditelji brane. Bitno je uočiti tendenciju, o uzrocima nema potrebe raspravljati.

Svoje tvrdnje Đorđević potkrepljuje istraživanjima, kako sam piše, etnološkinje dr Aleksandre Pavićević, te sociološkinje Rade Drezgić. Jednu ocenjuje kao konzervativnu, drugu čak kao liberalnu, a sve zarad objektivnosti. One su, naime, došle do istih zaključaka, uprkos uzajamnim ideološkim razlikama. Đorđević, dakle, ne samo da u radu koristi literaturu koju su pisale žene, već se okreće i rodno senzitivnoj upotrebi jezika, usput igrajući na kartu objektivnosti. Ko zna, možda do nove 2020. Vladislav postane i čistokrvni feminista.

Pod međunaslovom „CaseStudy: Dubona“ donosi nam rezultate terenskih istraživanja Aleksandre Pavićević: „Ovakvo razmišljanje postaje posebno zanimljivo kada se uzme u obzir opservacija seoskog paroha koji, kao jedan od razloga postojanja velikog broja neoženjenih momaka u selu, navodi upravo strah savremenih mladića od neuspeha pri udvaranju.“

Nakon što opservaciju seoskog paroha uzmemo kao relevantnu naučnu činjenicu, pređimo na sledeću studiju slučaja, ili, popularnije rečeno, case study – Gornja Dobrnja. Tu nije samo paroh imao opservacije, celo selo je ostalo šokirano! Čitava Gornja Dobrnja opservirala je ponašanje mladih Ukrajinki, namenski dovedenih da se upoznaju i, naravno, udaju za seoske mladiće. Urnebesne navode o Gornjoj Dobrnji i povodom nje donosimo u celini: „Sociološkinja Rada Drezgić je u studiji '’Bela kuga’ među ’Srbima’' (2010) opisala ponašanje neoženjenih mladića u selu Gornja Dobrnja u sklopu akcije organizacije 'Seoski prag'. Cilj 'Seoskog praga' bio je da omogući neoženjenim seoskim mladićima da upoznaju devojke iz Ukrajine. Rada Drezgić je bila očevidac tog susreta. Ono što se dogodilo pomalo je iznenadilo i nju i organizatore. Zabeležila je: 'Mnoge stvari su se okrenule naglavačke u odnosu na namere Seoskog praga.' Prvo iznenađenje je bilo to da je inicijativa dolazila od žena. One su bile te koje su se kolu priključile, a zatim se raspršile po kafani, započinjući razgovore i inicirajući kontakte. Time su Ukrajinke višestruko prekršile lokalna pravila lepog ponašanja i rodnih normi. Neprikladnost (neprimerenost) ženske inicijative u heteroseksualnoj komunikaciji je svakako jedna od njih. Ove žene koje su bile dovedene da bi spasle ruralnu muškost – za koju se verovalo da je ugrožena time što srpske žene odbijaju da se udaju za seoske momke – tu istu muškost su na zabavi ugrozile ali na suprotan način: one su seoskim momcima oduzele privilegiju biranja i iniciranja kontakta. Ukrajinke su odlučile da biraju. Po mišljenju Rade Drezgić, iniciranje kontakta od strane žena nije dobrodošlo u seoskoj sredini. Zapravo, problem nije bio u tome što su žene inicirale kontakte, nego u tome što su sredovečni mladići utučeni dugogodišnjim samačkim životom. Oni nisu imali samopouzdanja. Njega su imali mladi muškarci. Autorka beleži: 'Sredovečni seoski momci pak pokazali su se dosta pasivnim i bez inicijative da upoznaju gošće. Mladi momci, koji niti su bili primarna ciljna grupa projekta niti su bili zainteresovani za ženidbu, bili su mnogo aktivniji i otvoreniji za društvena događanja koja je organizovao Seoski prag. Sredovečne momke čija je muškost već bila ugrožena nadvladali su tako i mladi momci i žene iz Ukrajine.'

Rada Drezgić, liberalnih i feminističkih inklinacija, za neuspeh susreta okrivljuje sredovečne momke. Po njoj, njihova pasivnost je kriva za neuspeh akcije 'Seoskog praga'. Zapažanje je tačno, ali ne daje odgovor na primarno pitanje: otkud to da u selu Gornja Dobrnja uopšte ima toliko neoženjenih sredovečnih momaka? Da je konsultovala svoju koleginicu Aleksandru Pavićević bilo bi joj jasno: devojke su imale bolje izglede da migriraju u gradove. Taj proces je uslovljen mnogim činocioma, a jedan od njih je 'hipergamija'.“

U daljem tekstu Đorđević će nam objasniti da je hipergamija „univerzalna pojava da devojke putem bračnih (udadbenih) veza na socioekonomskoj lestvici idu naviše ('hiper')“, a razlog hipergamije „leži u biologiji: u većoj biološkoj vrednosti ženske seksualnosti, a time i potražnje žena na bračnom tržištu (marriage market).“

Ako već razlog hipergamije leži u biologiji, a biologija je neumoljiva, štaviše, Vladislav i konzervativno inklinirani mu saborci vole da se pozivaju na biologiju, nije li vreme da oni i prihvate tu neumoljivost, pomire se sa hipergamijom, a sledstveno i sa neoženjenim i utučenim mladićima (čiji će broj samo rasti), te feminističkom ideologijom koja, piše V.Đ., „forsira zapošljavanje i školovanje isključivo devojaka“?

Nakon seoskog egzodusa i procesa hipergamije, logično sledi i povećanje broja devojaka u gradovima, što dovodi do „ogorčenog seksualnog i/ili bračnog takmičenja“ istih tih devojaka! Njihovo ogorčeno takmičenje dalje proizvodi „otupljivanje seksualnog morala“. A sve zbog hipergamije!

Čitavo Đorđevićevo naučno pregalaštvo svodi se zapravo na jednu rečenicu, koja je i odgovor na njegovo pitanje iz naslova: Sve su to kurve!

Međutim, Đorđević ide dalje, sa ruralnog prelazi na urbani teren i otkriva da od neoženjenosti pate i gradski momci. Kad su već svi tako bolno neoženjeni, utučeni i siromašni, nameće se pitanje kako se sve te devojke koje su prebegle iz sela u gradove popeše na lestvici hipergamije? Valjda svaka vreća nađe zakrpu. Za ove još neokrpljene, bili oni iz sela ili iz grada, brine Vladislav. I zaista mu se mora odati priznanje. Ne samo da izgara za mušku stvar, već je jedan od retkih koji priznaje da biti neženja ne znači biti faca, mačo muškarčina. Priznaje da je to bolno i teško, nije ga strah da pokaže emocije. To je još jedan od mogućih dokaza da Vladislav klizi ka feminizmu.

No, dok se on potpuno ne preobrati, pogledajmo koje razloge danas navodi za gradsku neoženjenost: prvi je, kaže, „materijalna nemaština“ i nastavlja: „Uprkos svim socijalnim promenama koje je doneo feminizam još uvek većina devojaka očekuje da mladići budu primarni finansijski stubovi porodica. Mladići to znaju, pa se oni bez novca osećaju neurotično i depresivno.“

Da li ja to vidim još jednu naznaku pozivanja na feminizam u pozitivnom kontekstu? Toliko je taj pokret doneo promena, između ostalog i mogućnost da se žene profesionalno i finansijski emancipuju, i Vladislav ne samo da to priznaje, već kočničare emancipacije s pravom vidi u konzervativnim devojkama i mladićima koji robuju patrijarhalnim vrednostima! Izgleda da će se Vladislav deklarisati kao feminista i pre 2020.

Ali, ne lezi, vraže! Kao drugi uzrok neoženjenosti gradskih momaka on vidi u zakonodavnom okviru: „Radikalnofeministički zakoni, posebno Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, deluju na psihe mladića deprimirajuće. Ti zakoni su pisani tako da se lako mogu zloupotrebiti. Mladići mogu i za najbezazleniji komentar upućen devojkama biti optuženi za 'seksualno uznemiravanje'. Zakoni, kao i propaganda koja ih prati, psihički kastriraju mladiće i čine da se nerado upuštaju u udvaranje.“ Ipak se ovde Đorđević vraća na stare staze svoje slave. Naravno da je za sve kriv radikalni feminizam, nikako društvo u kojem su psihičko, emocionalno i fizičko nasilje toliko postali uobičajeni i normalni, da običan momak ne može da ih razlikuje od „udvaranja“.

Treći razlog su, očekivano, mediji. Đorđević primećuje da su mediji feminizovani ne samo kadrovski, već i ideološki! Iz njegovog pera u božje uši! Teško je da su mediji igde na svetu ideološki feminizovani, ali nadajmo se da će feministička distopija koja vlada u Vladislavljevoj glavi nekad u obliku utopije zavladati i na Zemlji. On tvrdi da su „glavnotokovski“ mediji poput RTS, RTV i Pinka feminizovani, da „šire ideologiju rodne ravnopravnosti“ (a rodna ravnopravnost pogađa sve muškarce, naročito one neoženjene, tvrdi Vladislav): „Mediji podgrevaju nezadovoljstvo devojaka tako što šire ideju da su one 'diskriminisane', a mladići 'privilegovani'. Daleko je to od realnosti, ali devojke pod uticajem feminističke propagande postaju sve nezadovoljnije i ogorčenije.“

Zaista genijalno i divno! Želim da živim u svetu u kojem mediji šire feminističku propagandu, u Srbiji u kojoj je Pink perjanica feminizma i rodne ravnopravnosti, a ne promoter nasilja i hipergamije. Želim da vidim RTS na kojem se bar jedna novinarka i(li) voditeljka apriori ne ograđuje od feminizma kao pošasti. Podržavam RTV okupan suncem rodne ravnopravnosti, ali priznajem da mi je tvrdnja o feminističkom Pinku zaista omiljena.

Kao četvrti razlog Đorđević navodi institucije: „Neke institucije, posebno sudovi i centri za socijalni rad, postale su gotovo otvoreno antimuške. Mnogi muškarci biju bitku sa ovim institucijama boreći se za svoja prava prilikom razvoda i/ili starateljstva nad decom. Nisu retki muškarci koje državne institucije šikaniraju. Znajući to, sve veći broj mladića odlučuje da se ne ženi. A to je upravo ono što ideolozi 'dženderizma' i priželjkuju. U njihovoj tajnoj agendi je upravo rasturanje monogamnog heteroseksualnog braka. U celini uzev, teško ekonomsko stanje mnogih mladića, udruženo sa pravnim i propagandnim pritiscima 'dženderističke' ideologije destimulišu sve veći broj mladića da se devojkama udvaraju.“

Nadam se da će feministički Pink u nekoj bližoj budućnosti obraditi temu dženderizma i dovesti nekog poznatog dženderistu ili dženderistkinju da nam malo pojasne taj svoj tajni plan, te u kakvom su odnosu s feminizmom i feministkinjama i govore o daljoj destabilizaciji monogamnog heteroseksualnog braka.

Izgleda da im za sada dobro ide. Bela kuga se širi, seoski egzodus je sve veći, hipergamija je u porastu, udvaranje zabranjeno, a sve pod budnim okom Pinka i RTS-a, dok to aminuju institucije poput centara za socijalni rad.

Ideologija rodne ravnopravnosti kriva je za sve navedeno, kao i za nezaposlenost, nemaštinu i depresiju kod mladića. Pritisnuti štiklom feminizma, oni tako utučeni i siromašni nemaju snage ni da se udvaraju, a kad se i udvaraju, budu optuženi za seksualno uznemiravanje, sumira Vladislav i nimalo veselo zaključuje: „Nije na izgledu popravljanje ekonomskog stanja mladića, niti ublažavanje radikalnofeminističkih zakona i propagande, pa se čini da će broj neoženjenih mladića i dalje rasti, na žalost i tugu svih.“

Na žalost i tugu svih osim feministkinja, dženderistkinja, Pinka, RTS-a i njihovih voditeljki, ideološkinja rodne ravnopravnosti, hipergamistkinja, seoskih egzoduskinja, intelektualki i Ukrajinki.

Vaistinu, sve su to kurve!