Jelena Dokić: Ispovest za BBC
Jelena Dokić

Photo: Herald sun

Zbog oca sam prošla kroz pakao

Krila sam se u salonu za igrače posle Vimbldona

Jelena je imala normalan odnos sa ocem sve dok nije u svojoj šestoj godini počela da igra tenis. Verbalno, emocionalno i fizičko zlostavljanje usledilo je gotovo odmah posle. Ali, uprkos svemu, uspela je da započne profesionalno da se bavi tenisom i kao šesnaestogodišnjakinja na Vimbldonu 1999. pobedi tada svetski broj jedan, Martinu Hingis, a 2000. da dođe do polufinala.

„To je trebalo da bude jedan od mojih najvećih uspeha, ali nakon meča otac mi nije dozvolio da se vratim u hotel jer je smatrao da sam se osramotila.

Morala sam da ostanem u salonu za igrače na Vimldonu tog popodneva i večeri i da pokušam da prespavam tamo. Krila sam se na kauču nadajući se da me niko neće naći, ali su me čistačice videle oko 11 uveče. Zvale su sudiju, a ja sam morala da nađem neko drugo mesto da prespavam te noći – bez novca, kreditne kartice, ičega.“

Mediji su mislili da je to smešno

Nakon što je bio nasilan na US Openu 2000, i to zbog veličine porcije lososa koju su mu doneli, Jeleninom ocu Damiru bio je šest meseci zabranjen dolazak na sve ženske turnire. Ranije te godine umotao se u zastavu Svetog Đorđa, počeo je da viče na publiku i uništio je telefon jednog novinara.

„Ljudi su videli kakav je moj otac, kako se ponašao i kakve je incidente pravio na Vimldonu, US Openu, Australian Openu. I samo na osnovu toga čovek bi pomislio da će neko možda doći i pitati te kako si. Bila bi dovoljna samo lepa reč – ali do toga nije došlo. Ne razumem ni medije, jer je sve što je radio za njih bilo smešno - i incident sa zastavom na Vimbldonu i US Open. Bio je u svim novinama, u svim naslovima, ali kao šaljivdžija. Zapravo ništa nije bilo smešno, jer je jedna devojčica od 14-15 godina trebalo da ide kući s takvom osobom.“

Otprilike u isto vreme, Jelena se okreće Jugoslaviji (sada Srbiji), odakle njen otac potiče, što je u Australiji pokrenulo lavinu kritika na njen račun.

„To uopšte nije bila moja odluka. Ja volim Australiju i zahvalna sam zemlji koja mi je pružila sve kad sam došla kao izbeglica sa 11 godina. Volela sam da igram za Australiju i osećala sam se kao Australijanka, a moj otac mi je to oduzeo. Imala sam samo 17 godina. Bila sam primorana da to uradim i pokažem javno, što uopšte nije bilo u skladu sa mnom.“

Zbog njega sam se osećala bezvredno

U knjizi Jelena opisuje kako je usred noći napustila kuću sa samo jednim koferom i torbom za reket par meseci nakon što je svu svoju zaradu prepisala na oca. Kaže i da joj je bilo zabranjeno da bude u kontaktu sa svojim mlađim bratom (s kojim se 2008. pomirila), te da je razmišljala i o samoubistvu.

„Činilo mi se da sam mnoge ljude izneverila i to je zapravo predstavljao moj beg. Ostavila sam osam godina mlađeg brata, tada je bio jedanaestogodišnjak, nosila sam u sebi dosta krivice, za šta sada krivim svog oca jer mi nije dozvoljavao da razgovaram sa bratom pet-šest godina, što je bilo strašno za mene.

Krivicu sam osećala zato što sam se pitala da li sam uradila dobru stvar ili ne. Zbog oca sam se stalno osećala bezvredno. Izgubila sam samopouzdanje i čak i kad sam napustila kuću, on je nastavio da mi zagorčava život.

Jednostavno sam osećala da bi svima bilo bolje bez mene. Samo sam htela da imam normalan život i na miru igram tenis."

Damir Dokić je 2009. otišao u zatvor zbog pretnji ručnom bombom ambasadoru Australije u Srbiji. Te godine se i Jelena vratila tenisu, budući da je od 2005. do 2008. odigrala samo jedan Gren slem i pala na 621. mesto. Zvanično je prestala da igra 2014. Uprkos njenim pokušajima, sa ocem još uvek nije u kontaktu.

„Probala sam da se pomirim sa njim nekoliko puta za sve ove godine, ali to naprosto nije bilo moguče. Teško je komunicirati s nekim ko misli da nije uradio ništa loše i nimalo se ne kaje. Za njega i za moju porodicu uradila sam sve što sam mogla – kada sam otišla od kuće, ostavila sam mu sav svoj novac. Više nije bio u pitanju tenis, već to da li ću moći ikada da vodim normalan život nakon što sam zamalo pokušala da se ubijem.

Gotovo 30 godina sam živela sa nekom vrstom bola i mislim da je bilo vreme da nastavim dalje i radujem se budućnosti. Ima mnogo stvari zbog kojih treba da budem srećna i ljude kojima nije bitno da li sam dobro treba da ostavim u prošlosti. Da li ponekad poželim da imam normalnog oca i porodicu koja me podržava? Naravno. Ali, roditelje ne možemo da biramo, tako da sam na neki način srećna što sam dovde dogurala, srećnija od mnogih, čini mi se.

*Tekst prenosimo sa portala BBC-ja

Oceni 5