Drugačija verzija nastanka heteronima
Fernando Pesoa

Photo: www.theoperatingsystem.org

Zborno mesto sićušnog čovečanstva koje pripada samo meni

Još otkako sam bio dete, osećao sam potrebu da svet uvećavam fiktivnim ličnostima - sopstvenim brižljivo skovanim snovima, fotografski jasno oživljenim i dokučenim do dubina njihove duše. Kad mi je bilo svega pet godina, kao usamljeno dete i prilično zadovoljno time, već sam uživao u društvu izvesnih ličnosti iz mojih snova, uključujući kapetana Tiboa, Ševaljea de Paa i mnoge druge koje sam zaboravio, što je - uz moje nesavršeno sećanje na dve upravo imenovane ličnosti - jedna od stvari iz života za kojima strašno žalim.

Ovo može da izgleda kao pusta detinja maštarija koja lutkama daje život. Ali, bilo je nešto više od toga. Napregnuto sam osmišljavao te ličnosti, ne osećajući nikakvu potrebu za lutkama. Jasno vidljivi u snu, oni su za mene bili beskrajno stvarni, što nijedna lutka - budući da je nestvarna - ne bi mogla da pokvari. Bili su ljudi.

I umesto da se okonča s mojim detinjstvom, ova sklonost protegla se i na moju adolescenciju, sa svakom godinom hvatajući sve dublji koren, sve dok se nije srodila s mojim bićem. Danas ja nemam ličnost: svu svoju ljudsku prirodu raspodelio sam na sijaset autora kojima sam poslužio kao književni izvršilac. Danas sam zborno mesto sićušnog čovečanstva koje pripada samo meni.

Ovo je jednostavno rezultat dramatične prirode dovedene do krajnosti. Moje drame, umesto da budu podeljene na činove krcate radnjom, podeljene su na duše. To je upravo ono na šta se svela ova zbunjujuća pojava.

Ne odbijam - u stvari zdušno sam za - psihijatrijska objašnjenja, ali treba da bude jasno da je sva uzvišenija mentalna aktivnost, budući da je nenormalna, u istoj meri podložna psihijatrijskom tumačenju. Ne ustežem se da priznam da sam lud, ali hoću da se razume da se moje ludilo ne razlikuje od Šekspirovog, ma kakva da je uporedna vrednost proizvoda koji proističu iz zdravijeg dela naših ludačkih umova.

Ja postojim kao neka vrsta sopstvenog medijuma, ali sam manje stvaran od drugih, manje opipljiv, manje osoben, neko na koga svi oni veoma lako utiču. Ja sam, takođe, Kaeirov učenik, i dalje pamtim dan - 8. mart 1914. - kad sam „prvi put čuo” (kad sam sastavio, to jest u jedinstvenom naletu nadahnuća) dobar deo pesama iz Čuvara ovce a onda prionuo da, uopšte se ne zaustavljajući, zapišem šest prelomnih pesama koje čine „Iskošenu kišu” (Orfej, broj 2), vidljiv i logičan ishod Kaeirovog uticaja na ćud Fernanda Pesoe.

Oceni 5