Ekskluzivno: Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela (8)
Alkohol SSSr

Photo: https://ru.wikipedia.org/

Zdrav je naš narod, i može mnogo da trpi

MOJA VELIKA GREŠKA

Jednog dana na radio Moskvi čuli smo reportažu o radnicima koji postavljaju kablove, pišu pesme i romane. Sve je tako lepo zvučalo da nismo odmah shvatili da je o nama reč.

Pošto smo iz centrale nagrađeni prelaznom zastavicom i novčanim stimulansom, bio sam se, priznajem, malo osilio i uveo takozvane individualne grafikone. Na horizontalnoj liniji bili su zabeleženi svi radni dani, a na vertikalnoj koliko je ko popio u toku dana. Računala se samo količina alkohola popijena tokom radnog vremena, jer uveće su manje više svi pili pođednako. Nemam pojma zašto sam to radio. Ljudska duša je velika tajna, to je još Fjodor Mihajlovič ponavljao.

Najgore vreme u životu mog naroda nije ono Staljinsko. Najgore vreme nisu obeležili logori, ni doušnici, tajna policija, čak ni rat… Najgore je od svanuća do otvaranja radnji sa votkom

Sve bi bilo u redu da jednog dana moji grafikoni nisu nestali. Onaj stari mudonja Aleksej, član KPSS od pre rata, poslao je zabunom grafikone zajedno sa  našim socijalističkim obavezama u centar.

Rukovodstvo se uhvatilo za glavu. Prvo su, da dođu k sebi, nešto popili, a zatim seli u “moskvič” i došli do nas. Ovde su takođe tražili da piju, ali im nismo dali, rekli smo da ne pijemo tokom radnog vremena.

Na licu mesta su me smenili, a Alekseja postavili za novog brigadira. Mene su popljuvali, uvredili i definitivno ponizili.

REKLI SU MI DA SAM GOVNO

Fuj…

- Ko je rekao fuj..? To ste vi anđeli moji rekli…?

- Da, Venička, mi smo rekli fuj… Mi se čudimo kako su ljudi grubi. Razumemo, tebe su uvredili, a tvoje predivno srce…

- Anđeli moji, meni su rekli da sam govno. Obično govno.

Tada sam sam sebi rekao: idi Venička i napij se ko svinja. To je tražila moja duša, a razum je kuckao u glavi: ne treba više piti, ne treba piti. I duša se saglasila s tim i rekla: U redu, ne treba piti previše, ali 400 grama… Nikakvih grama, ali ako, Venička, ne možeš da izdržiš onda popij tri krigle piva, ali na grame vodočke, Jerofejevu, zaboravi..

Ali, bar dvesto grama..? Sto pedeset ?

No, u redu – rekao je na kraju razmni deo moje ličnosti. Popij sto pedeset i sedi u kući, ne izlazi napolje.

I šta mislite, anđeli moji, da li sam sedeo u kući? Ni trenutka. Od tada sam pio svakog dana po hiljadu petsto. I šestog dana duša i um su se dogovorili: Putuj, Venička, u Petuški. Tamo je tvoj spas  i radost tvoja, putuj..

Bilo je sparno moskovsko popodne. Šetao sam Parkom Gorki u nadi da ću sresti Maksima, ali od njega nije bilo ni traga. Zatim sam odlučio da prvo obiđem Kremlj, nema smisla toliko dugo živim u Moskvi, a još ga nisam video. Ne da sam bio nešto posebno pijan, ali uvek kad krenem u Kremlj, stignem na Kursku željezničku stanicu. To je valjda zato što sa Kurske ide električni voz do Petuški.

Za početak sam popio čašu zubrovke jer po vlastitom iskustvu znam da ništa bolje nije izmišljeno za večernji aperitiv. A zatim, još jednu čašu samo ne zubrovke nego korijanderove. Tihonov je govorio da korijanderova votka deluje na čoveka nehumano, to jest jača celo telo,a slabi dušu. Kod mene je, ne znam zašto, bilo obratno, duša je jačala a telo slabilo. Zbog toga sam odmah dodao i dve krigle žiguljevskog piva. I iz flaše desertno, belo vino. Ali, ne previše.

Vi sigurno pitate, a dalje, Venička, šta si dalje pio? Pa nisam baš siguran, ali u ulici Čehova sručio sam još dve čaše lovačke votke. A kad sam stigao do  Sadovog kruga, nisam mogao da ga pređem tek tako, pa sam svakako još nešto popio.

Veče nije problem, problem je jutro. Mučnina, glavobolja, hladnoća, naročito hladnoća da čovek drhti i u letnje doba. A sve radnje zatvorene. Za mamurluk je najbolje nastaviti sa onim što si uveče pio, ali kako kad je sve zatvoreno?

NAJGORE VREME U ŽIVOTU MOG NARODA

Najgore vreme u životu mog naroda nije ono Staljinsko. Najgore vreme nisu obeležili logori, ni doušnici, tajna policija, čak ni rat… Najgore je od svanuća do otvaranja radnji sa votkom. To je od 6 do 9.00.

Svaki pošteni sovjetski građanin potvrdiće ovu jednostavnu istinu.

OČI MOGA NARODA SU TUPE I PRAZNE

Sviđa mi se što su oči naroda u mojoj zemlji tupe, prazne i buljave. To u meni stvara osećaj ponosa… Može se predstaviti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje: duboko skrivene, prituljene, lopovske i uplašene oči. Devalvacija, nezaposlenost, siromaštvo. Gledaju ispod čela, sa neugasivom zabrinutošću i mukom – eto kakve su oči u svetu gde se sve plaća u gotovom..

Zato su u mom narodu – drugačije oči! Pre svega pogled je tup, a oči stalno izbuljene ali bez ikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla, ali zato kakva snaga u njima. (Kakva duhovna snaga). Te oči vas neće prodati. Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se dogodi sa mojom zemljom, u danima sumnje, ili bolnog razmišljanja, u godini bilo kakvih odluka i bede – te oči ni da trepnu. Njima je sve do kolena.

Meni se sviđa moj narod, srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. 

Naš narod je zdrav. Niko se u Rusiji ne boji tuberkuloze, a ja sam valjda jedini koji se smeje kada ga golicaju. Sam sam golicao tri devojke i desetine muškaraca i niko nije reagovao ni grimasom ni smehom. Udarao sam ih dlanom po kolenima, nikakvih refleksa nije bilo. Zenice su se, istina, širile pri svetlu, ali slabo. Niko nije imao kamen u bubrezima, nije klecao u kolenima, niti imao bilo kakav problem sa srcem. Čak ni belančevine u mokraći.

Zdrav je naš narod. I može mnogo da trpi.

ZAŠTO VOLIM SOVJETSKU VLAST?

Pitaju me ljudi da li ja volim sovjetsku vlast? Volim, kako ne bih voleo svoju vlast. A zašto je, Venička, voliš? Volim je za sve šta mi je dala moja vlast. A šta je to tebi dala vlast da je tako voliš? E, to je već bezobrazno pitanje. Šta se to koga tiče.

Vlast na mene apsolutno nije obraćala bilo kakvu pažnju. Mogao sam da živim kako sam hteo. Ahmatovoj i Zošćenku su 46. godine oduzeli čak i kartice za snabdevanje hranom. Za mene su izgleda bili zaduženi samo milicioneri na ulicama.

Znači, Venička, ti voliš vlast zbog toga što te nije uznemiravala i slala u zatvor ?

Zbog toga je posebno volim. Veoma volim vlast i ni jedan govnar ne voli tako vlast, kao što je ja volim.

Pitali su me, takođe, koga ja posebno volim od naših državnika?

Obično sam odgovarao Arkačejeva i Stolipina. Nisu bili zadovoljni: a Trockog , gnjavili su me dalje. Trockog bih  kandelabrom po glavi.

Kaži, Venička, a od boljševičke vlasti, ko ti je najdraži ?

Andropov.

Jurij Andropov? Onaj iz KGB, dušmanin disidenata..? Zar ti ne izgleda strašno da je jedini pristojan čovek za 70 godina vlasti baš onaj iz policije?

Nema tu ništa strašno. Dobar je čovek. Njemu sam čak poverovao. Snizio je cenu na votku - četiri sedamdeset. Zamisli, tamo tenkovi u Avganistanu, a on snizio cenu…

Ali, tenkove je u Avganistan poslao Brežnjev.

Pljujem ja na to ko ih je poslao. Narod to više ne pamti. Ali dobro zna da je votka postala jeftinija… Dobila je i ime: Andropovka. Iskreno mislim da je to vrhunac njegovih zasluga za narod. On je opravdao narodna očekivanja.

JA SAM PRILIČNO STIDLJIV ČOVEK

Živeo sam, sa radnicima godinama, sad na jednom, sad na drugom mestu.

Drugari su bili uglavnom apatični preko dana. Razmišljali su, po prilici, ovako: nema šta da se radi, čak i da ima od toga neće biti baš ništa. A ako nešto i ispadne biće samo gore nego što je ranije bilo.

Uglavnom smo se dobro slagali: ja sam želeo da se poistovetim s njima, oni su želeli da budu slični meni. Ali je među nama uvek bila neka nepremostiva razlika. Moji drugari su to izražavali na poseban način.

Jednom su u grupi došli do mog kreveta i rekli mi: Venja, to više tako ne ide.

Kako ne ide - čudio sam se.

Lepo, ne može. Ti se praviš važan i ne želiš da budeš jedan od nas, jednak nama, ravnopravan.

Nisam znao o čemu pričaju, ali sam slutio da nešto u mom ponašanju nije dobro, da sam ih nekako i nenamerno uvredio, a ne znam ni sam kako i zašto. Možda zato što sam želeo da u svemu budem prvi? Da pijem više od bilo koga među njima, da ih obaram pod sto u piću. Da se bunim više i glasnije protiv rukovodstva, nego i jedan od njih. Da ih častim više nego oni mene. Da uvek plaćam poslednju turu.

Drugari su to jednostavnije objasnili :

Ti, Venička, nikada ne ideš zajedno s nama u klozet. Mi svi pijemo pivo zajedno, i na pišanje idemo u grupi, opet zajedno. Samo ti ideš uvek sam. To nije u redu. A kad čučimo i seremo, ti namerno izlaziš u dvorište, sa izrazom na licu kao da ti nešto smrdi. Zar mi tebi smrdimo? Pripazi se Venička, to tako ne može dalje.

Objasnio sam im da ne mogu tek tako da ustanem i  kažem svima da  ja sad idem u klozet i da pitam ko će sa mnom…Ne mogu, to je jače od mene.

A zašto Venička, ne možeš? Mi možemo, a ti ne možeš? Ispada da si ti bolji od nas? Mi smo prljave životinje, a ti si cvećka, zar ne?

Jednom su doveli neke dame u našu sobu. Poveo se razgovor o raznim stvarima, a ja sam uglavnom ćutao, kao i uvek pred nepoznatim ženama.

Dame su me malo zagledale, a jedna je pitala zašto i ja ne kažem neku reč.

Umesto mene, predstavio me pukovnik:

E, to vam je taj znameniti Venička Jerofejev. On je poznat po raznim stvarima. A najviše je, naravno, poznat po tome što za ceo svoj život ni jednom nije prdnuo. On  ni jednom nije prdnuo!

Dame su podigle nežno iscrtane obrve. Zar stvarno ni jednom – pitala je jedna. Ni-jed-nom? Neverovatno !

Stvarno, stvarno – potvrđivali su drugari.

Zbunio sam se, ja sam pred damama uvek konfuzan. Kako ni jednom, pa bilo je i toga. Ponekad…

Ponekad – smejulje se dame.

No, šta je u tome čudno? To je, prdnuti, tako prirodno..

Dame su se zgledale: Zamislite samo, to je tako prirodno. Nismo to znale.

Koliko se sećam, te večeri sam mnogo pio. Želeo sam da budem isti kao moji drugari. Želeo sam da pred svima prdnem najglasnije što su ikada čule u životu.

Nije išlo. Đavo bi ga znao zašto. Ali sam zato počeo da štucam.

ZAGONETKU ŠTUCANJA NI AJNŠTAJN NIJE REŠIO

U čemu je “zagonetka štucanja” koja napada često pijance? Pa u tome što se štucanje javlja odjednom, nenajavljeno, što traje neizvesno koliko dugo, u intervalima koje je nemoguće predvideti i nestaje isto tako neočekivano kao što se javilo.

Čovek je potpuno bespomoćan pred višim silama. Nad svima nama je zakon, ali štucanje je iznad zakona.

Moj doprinos ovoj temi je što, po prilici, mogu da pretpostavim kada ću početi da štucam. To se, naravno, odnosi samo na mene i ni na koji način nema opšti značaj. Očekujem napad štucanja kad pijem dva sata za redom neku jaču votku, recimo, Starku ili Lovačku. I to iz velikih čaša, onih od 200 grama, svakih pola sata po jednu.

Za to vreme izbegavam bilo kakvu zakusku. Eventualno, može parče suvog hleba, ili malo haringe. Zatim pravim pauzu, ništa ne jedem, ništa ne pijem, opuštam se potpuno. Pretpostavljam da bi sada to moglo da počne, ali nisam siguran. Kad štucnem prvi put uvek ostajem zatečen i iznenađen. Zar već?

Zatim brojim i zapisujem: koliko sam puta štucao i koliko je sekundi trajala pauza između štucanja. Ti podaci mi ništa ne govore, apsolutno ništa. Ali ja uporno beležim, nadam se da će jednog dana kvantitet prerasti u kvalitet.

Kažu da su vođe svetskog proletarijata Marks i Engels vrlo detaljno izučavali smene društvenih formacija i da su na toj osnovi mogli mnogo toga da predvide. Ali, u odnosu na štucanje oni su bili potpuno nemočni. Život je izigrao njihovu elementarnu i njihovu višu matematiku. Naročito je time bio pogođen Engels. On se bavio prirodnim naukama. A Ajnštajn je jš na početku karijere u Novom Sadu digao ruke od problema: nerešivo.

Meni se čini da u životu svakog čoveka postoji stalna promena: čovek se uzdiže, zatim pada, oduševljava se životom, a zatim pati, i tako mu prođe život. A  pri svemu tome nema ni najmanjeg nagoveštaja neke pravednosti, regularnosti ili zakonitosti. Posle feudalizma došao je kapitalizam, to je u redu, to je marksizam- lenjinizam. Ali posle pada ko će čoveku garantovani da će ponovo stati na noge? Život je nepredvidiv, njega je nemoguće unapred odrediti, a mi smo bespomoćni. Uz to život tako kratko traje.

To je i pitanje o Bogu. Svojim umom ga ne možemo shvatiti, ali On postoji. To je stvar osećanja.

Jednom me je pitao onaj partijski kadar iz 1940. godine, živahan preko mere jer je njegovim krvotokom strujala zapanjujuća količina alkohola:

- Kad već tvrdite da postoji, pokažite Boga, druže Jerofejev.

Umesto mene odgovorio je Miša Mihajlov:

- A vi pokažite bol.

KAKO TREBA RAZGOVARATI SA NARODOM

Zaista treba znati kako razgovarati sa našim narodom. Ja u tome samo delimično uspevam. Kada je reč o nekim opštim stvarima, onda je to u redu: mogu sa svima da nađem zajednički jezik. Ali, ako se radi o nečem konkretnom, onda…

Tu je Tihonov nenadmašan. Jednom smo bili na službenom putu, daleko od centra, u nekoj siromašnoj gluvoj provinciji. Tražili smo sobu da prenoćimo.

U selu Krasnoe, Lipeckaja oblast, Tihonov je sreo babu i počeo s njom otvoreni razgovor.

- A kod vas, babuška, ima li kurvi?

- Ima, sinko, ima, kako ne bi bilo...

- A kakve su im njuške? Pristojne ?

- Pristojne, mili moj, pristojne, kakve bi bile nego pristojne. One su ovde službeno, na praksi.

- A daju li se jebati, babusja?

- Daju, rođeni, kako ne bi dale...

Da sto godina izmišljam, ne bih mogao da sročim ovakav dijalog.

(Nastaviće se)

Oceni 5