Interview: Lendita Zeqiraj, rediteljka filma "Agina kuća"
Lendita Zećiraj S

Lendita Zeqiraj: Seksualni život žena još uvek je tabu

Photo: Press kit

Želela sam da prikažem žene u nevolji koje se ne ponašaju kao žrtve

Na Balkanu treba doći i do muške i do ženske emancipacije: Lendita ZeqirajSa Zećiraj smo razgovarali u Karlovim Varima, uz pregršt kafa kod šatro Italijana koji nam je uporno na zvučnicima puštao vesti na češkom.

*Da li je za „Aginu kuću“ kao podloga služio Vaš kratki, višestruko nagrađivan film „Ograda“?

Ovaj scenario sam napisala tri godine pre nastanka „Ograde“, tako da „Aginu kuću“ ne možemo zvati nadgradnjom te priče, iako su neki od glumaca potpuno isti uključujući i dečaka. „Ogradu“ sam snimila dok sam čekala na finansiranje igranog filma, sa svim komplikacijama vezanim za finansijsku podršku na Kosovu. Pišući ovaj scenario na umu sam imala želju da na velikom ekranu pokažem prave balkanske žene jakih karaktera, njihove živote, njihovu seksualnost, uopšteno žene kakve poznajemo iz stvarnog života, čega u našoj kinematografiji manjka. Pokazati žene u pravom svetlu je još uvek tabu i ženske uloge su tradicionalno građene veoma površno.

*Kuća u kojoj se odigrava dobar deo radnje je vrsta „sigurne kuće“. Da li je koncipiranje ideje za film, odnosno pisanje scenarija, bilo bazirano na istraživanju?

Nikada nisam posetila nijednu sigurnu kuću. Čim bi saznali da radim na takvoj vrsti teme, ljudi bi mi prilazili sa ponudama da me odvedu u neku od njih ili da me upoznaju sa ženama koje su prolazile kroz takve stvari, što sam odbila. Nisam želela da pravim dokumentarni film i moja vizija je u neku ruku potekla iz mojih soptsvenih iskustava kao žene koja se u ovim krajevima zemljine kugle tretira kao građanin trećeg reda. Kada sam stigla u Francusku kao izbeglica, stavili su nas u vrstu sličnih kuća koje su, iako nisu bile u divljini, već u industrijskom delu Pariza, bile izolovane od sveta visokim ogradama. To je bio moj prvi dodir sa takvom vrstom života.

*Znači, inspiracija je delimično potekla iz Vašeg života u francuskom izbegličkom kampu?

U Francusku sam stigla 1999. zajedno sa svojim petogodišnjim sinom. Nisam pričala jezik. Avion nas je doveo od aerodroma u Skoplju do tog mesta, i to je bilo to. Na Kosovu smo do tada imali život. Na primer, da dam banalan primer - imali smo internet. Kada sam otišla u Pariz, raspitivala sam se gde mogu da nađem internet, a oni bi me gledali belo. Čak mi je neko u nekom trenutku rekao „ne znam ja šta vi tamo na Kosovu imate, ovde toga nema“. Time pokušavam da kažem to da sam u filmu želela da pokažem kako se ljudi u nevolji osećaju, ali ta iskustva i situacije kroz koje smo nas stotinjak sa Kosova prolazili nemaju nikakve veze sa radnjom filma. Kada sam krenula sa pisanjem scenarija i bavljenjem tom temom, inspirisali su me novinski članci ili priče koje bih usput čula. Međutim, nisam se preterano bavila detaljima i dublje istraživala, da bih izbegla spoljne uticaje. Moja vizija „Agine kuće“ je bila vrlo specifična i autonomna, i junakinje su mi se takoreći pojavile u paketu. Postale su stvarne, i živela sam i disala sam sa njima. Proces pisanja je magičan, u njemu sam jako uživala, ali ništa manje nisam uživala u procesu pronalaženja glumica koje bi potpuno odgovarale mojim glavnim junakinjama. Ono što sam od njih tražila je bilo da pronađu same sebe u ulogama. Neke od njih su potpune amaterke, neke su profesionalci, ali svaka od njih je uskočila u kožu lika koji je tumačila i razlike su se izbrisale.

Iz filma 'Agina kuća'

*Da li ste tokom pisanja u glavi već imali neke od glumica?

Neke da, a ostale sam tražila. Ono što sam htela od samog početka je kombinacija amatera i profesionalaca . Uživam da radim sa talentovanim amaterima, zato što mi to daje slobodu da radim na sopstveni način. Pošto nemam klasično filmsko obrazovanje, radim onako kako znam, bez pridržavanja nekakvih pravila. Pada mi lakše da projektujem svoju viziju u radu sa neprofesionalcima.

*Vi ste po profesiji akademska slikarka, ali iza sebe imate uspešne, višestruko nagrađivane kratke filmove. Šta Vas je navelo da promenite kurs?

Kada sam bila mala, tata je kući doneo super osmicu i projektor, verovatno iz Poljske. Mislim da je bila ruske marke i još uvek radi. Moja prijateljica i ja smo pokušavale da radimo sinhronizacije, snimajući zvuke na Hitači kasetofonu. Zajedno sa tom kamerom i projektorom, tata je kući doneo i crtaće. U to vreme, 1970-ih, kada smo crtaće imali samo par minuta pred večernji dnevnik, imati čitav sat crtaća je bio neverovatan doživljaj. Znači, meni je od malih nogu bio san da pravim filmove, ali na Kosovu nismo imali filmsku akademiju. Čak sam želela da odem u praški FAMU, negde 1989, što je bilo nemoguće.. Zbog toga je prosto nerealno da sam sada ovde u Češkoj sa svojim prvim dugometražnim filmom, skoro tri decenije kasnije.

*„Agina kuća“ će sigurno otvoriti debate u regionu.

Jedva čekam da ga pokažem. Teško je zamisliti reakcije publike na dijaloge u filmu.

Ženske uloge u našim filmovima su i dalje stereotipne: Zeqiraj, rediteljka koja donosi promene

*U film ste ugradili lik Hrvatice Zdenke, autsajderke koja ne dobija neophodnu podršku iako prolazi kroz tešku depresiju, zbog toga što se njen maternji jezik povezuje sa srpskim. Odakle konkretno potiče inspiracija za njen lik?

Inspirisana je majkom mog bivšeg muža, producenta filma koja je na Kosovo došla jako mlada, ali ni posle 40 godina provedenih u Prištini, nije naučila jezik. Muž joj je Albanac, deca su joj tamo rođena. Ona živi u svome svetu od sapunice za koji mi je bilo stalo da ga pokažem. Mogla sam da osetim bol nekoga kome su iščupani koreni, bez obzira na to iz kojih razloga. Kroz to sam i sama prošla i zato znam da takva odluka nije laka. Pokušala sam da pronađem balans u prikazivanju nekoga ko živi daleko od svoje porodice i u drugom okruženju. Njen život je pod uticajem dnevne politike koja diktira mržnju među etničkim grupama i čovek prestaje da obraća pažnju na ono što je esencijalno u stvaranju stava prema ljudima – njihovom karakteru, dobroti, ili zlu koje u njima počiva. Dnevna politika oduzima ljudskost. Zdenka je Hrvatica, ali ljudi njen maternji jezik čuju kao srpski i prestaju da prave razliku na ljudskom nivou. Njen lik je tu da pokaže klasične mehanizme zakona jačeg. U toj kući albanske žene su jače jer su u većini i one imaju priliku da se osvete sa lakoćom time što su zle prema nekome u nevolji. To i jeste apsurd života da se žrtve obrušavaju na druge žrtve. Ljudi postaju zli zbog svojih životnih iskustava.

*Takođe postoji misteriozna mlada žena koja se pojavljuje na samom kraju filma i koja se ispostavlja kao komunikator sa neprofitnom organizacijom koja iza nje stoji.

Negde po završetku rata sam čula o postojanju jedne sigurne kuće koja je nastala kroz donacije nekakve neprofitne organizacije. Međutim, o ljudima se ne vodi adekvatna briga i ne zna se koji su pravi motivi za te inicijative; da li je u pitanju samo PR ili dobre namere sa nedovoljnom podrškom ostalih institucija. O tome mi nisu poznate prave činjenice. Jedno znam – ono što se dešava u mome filmu, koji je potpuno fiktivan, jeste blaga verzija realnosti. Postoje vrlo teški slučajevi žena koje su prošle kroz nezamislive muke. Moja namera je bila da pokažem žene u nevolji koje se ne ponašaju kao žrtve. Skinula sam im tu etiketu da bih ih približila publici i omogućila joj da ih bolje razume i oseti kao sasvim normalne ljude. Nedaće se mogu dogoditi bilo kome. Dovoljna je samo jedna sekunda da se čitav život preokrene. Zašto bi automatski postajali žrtve? Na meme su gledali kao na žrtvu, kao Kosvku u Francuskoj. Čak ni dvadeset godina kasnije ne možemo da se oslobodimo stigme žrtve. Čim čuju da ste sa Kosova, gledaju vas kao tužno kuče i ispuštaju zvuke sažaljenja. To vas svuda prati i vi lično se toga ne možete otresti. Nema veze ni ako ti se ništa nije desilo, ako si bio na sigurnom i to je etiketa koju sam htela da skinem. Želela sam da ljudi gledaju film punog srca.

'Agina kuća', film koji će izazvati buru u regionu

*Gde ste snimali film i kako ste pronašli to mesto?

Kosovo je malo. Vozikali smo se naokolo i u planinama smo pronašli napušteno selo Marac. Maltene svi njegovi žitelji su otišli u gradove. Postoji ukupno pet kuća, što je bilo idealno za snimanje, sem što nismo imali gde da odsednemo pa je to malo otežavalo posao. Setu me je privukla prelepa priroda u koju sam htela da projiciram život zatočenica. Dala sam im šansu da u tom idiličnom krajoliku maštare.

*Film je feministički i reže po patrijarhatu. Da li je to bila direktna namera?

Želela sam da pokažem realnost našeg patrijarhalnog, mačo društva. Proći će dosta vremena dok se kod nas ne desi emancipacija, ne samo ženska, već i muška. Žene ne znaju svoja prava i emancipacija će početi da se razvija onog trenutka kada budu počele da uče o svojim pravima, kada dobiju glas i kada im se bude omogućilo da slobodno govore o svojim problemima. Na Kosovu je situacija još uvek teška. Stalno čujemo o zlostavljanju i silovanju žena, a malo koji od tih slučajeva završi na sudu. Kao što moja junakinja Kumrija kaže u filmu „o tome ne smeš da pričaš, jer ako familija sazna, kazniće te.“ To je za mene bila pokretačka snaga.

*Šta mislite da će više šokirati lokalnu publiku – činjenica da su te žene toliko jake, ili to što veoma slobodno govore o seksu?

Ženska seksualnost će svakako prevaliti zato što je to i dalje veliki tabu. Nije da mi nismo imali jake ženske karakterne uloge na velikom platnu, ali vrlo šablonizirane, i oduvek je nedostajao prikaz pravih žena koje znamo iz stvarnog života.

*Aga prodaje cigarete, ali čak i travu, što će verovatno takođe uzbuditi duhove.

On kupuje i prodaje u pokušaju da zaradi novac. U svojim snovima, on je nezavistan i jak, a novac mu je potreban da pronađe svog oca koji nije mrtav nego je nestao u ratu. Čuo je za slučajeve da su neki od nestalih muškaraca zapravo u srpskom zatočeništvu, i čak i devet godina po završetku rata, on ima veru u tu teoriju. Jednostavno mu je potrebna figura oca i zato se vezuje za Ceru. Oni jedan drugog reflektuju, i možda će Aga jednog dana, imajući u vidu uslove pod kojima odrasta, postati drugi Cera, ukoliko država ne poduzme nikakve korake da pomogne ovim ljudima. A u našoj zemlji ima dovoljno Aga.

Oceni 5