Želimir Žilnik, početni udarci

Želimir Žilnik: „Tokom osam godina, od 1964. do 1972. godine, u tadašnjoj Jugoslaviji je bilo snimljeno više od deset „novih, slobodnih” filmova, i svi su bili oslobođeni didaktike, soc-realizma i partijske propagande. Filmovi su nastali u doba „zrelog Titoizma”, kada je jugoslovenski model bio otvoreniji, uspešniji i komunikativniji od drugih državnih modela socijalizma. Čak je i tada „novi film” često bio marginalna produkcija u odnosu na partizanske spektakle i mega koprodukcije sa Zapadom, snimane u studijima Jadran filma u Zagrebu i Avala filma u Beogradu. Takođe, Aleksandar Petrović, Pavlović, Makavejev, Hladnik, Krsto Papić, Puriša Đorđević i drugi su imali veliki uspeh kod kritike, domaće i strane, a i kod publike. Kada danas mislimo o filmskoj sceni šezdesetih godina, odmah se setimo Crnog talasa. A, otkud naziv Crni film? Proizišao je iz ideološke kritike anarholiberalizma kojoj su ti filmovi bili podvrgnuti nakon ’68. godine, u ofanzivi restaljinizacije, koju je režim započeo izazvan „zemljotresima” studentskih protesta protiv „crvene buržoazije” u junu 1968. godine i okupacijom Čehoslovačke, a posebno eliminacijom Dubčekovog modela u avgustu ’68.

Crni film sam snimao početkom 1971. godine kada je ideološka kampanja protiv Novog talasa bila na vrhuncu. Tim dokumentarnim filmom, možda više esejem, hteo sam da iskažem svoj stav prema histeričnoj mistifikaciji filma i socijalnoj kritici. U današnjim okolnostima je gotovo nemoguće shvatiti obim i težinu te ideološke kampanje. Ceo stranački, državni i policijski aparat, oko deset hiljada ljudi je bilo angažovano na isključivanju, praćenju, „kritikovanju” i onemogućavanju tih ljudi i „pojava” koji su bili označeni kao „ideološki neprijatelji”. U državnom socijalizmu takve egzorcističke akcije su bile važno oruđe „discipline”. Zanimljivo je primetiti da u Jugoslaviji, koja je u svakom slučaju imala otvoreniji sistem, nedefinisanu praksu samoupravljanja i slobodu putovanja u inostranstvo, Partija nije isključila kampanje i „čistke” tipične za staljinistički model. Likvidacija Novog talasa i promena naziva u Crni talas je očigledan primer jedne velike, efektivne i samodestruktivne akcije. Potpuno je zaustavljena najkreativnija faza domaćeg filma. Režiseri Makavejev, Petrović, Pavlović i mnogi drugi više nisu mogli da dobiju projekte. Lazar Stojanović je zbog filma Plastični Isus bio osuđen na dve godine zatvora. Zabranili su sve moje do tada snimljene filmove: pet dokumentaraca i Rane radove. A završavanje mog filma Sloboda ili strip, koji je bio u montaži, zabranjeno je. Sećam se da sam od službe socijalnog osiguranja dobio obaveštenje, pošto se moji filmovi javno ne prikazuju, da mi se oduzima status filmskog radnika - na osnovu kojeg sam imao osiguranje. Dakle, to su bile veoma delotvorne administrativne mere. Kada su najzanimljiviji i međunarodno priznati autori otišli u inostranstvo, njihov filmski jezik je izmenjen i praktično više nikad nisu pravili filmove tog kvaliteta kao nekad. Ja sam tada bio još uvek mlad, nisam imao još ni trideset godina, i odlučio sam: neću dozvoliti tim parazitima da me slome.“ (Sa Želimirom Žilnikom razgovarala Dominika Prejdová)

Žurnal o omladini na selu zimi (1967)

Dokumentarni film snimljen u selima u okolini Novog Sada - Bukovcu, Krčedinu i Futogu. Kamera fokusira mlade ljude, u njihovom slobodnom vremenu – u vinskim podrumima, na igrankama, po seoskim ulicama, u kafanama. Učesnici su duhoviti i energični mladići i devojke, vesele se, ali bi želeli i da budu negde drugde.

Pioniri maleni, mi samo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava (1968)

Socijalno zapuštena deca, prepuštena sami sebi, upuštaju se u krađe i dolaze u sukob sa zakonom. Svađaju se sa roditeljima koji za njih nemaju ni razumevanja ni osećanja. U kontrapunktu ove priče je nastup popularnog glumca Gule (Dragoljub Milosavljević) koji se kao televizijski zabavljač obraća srećnoj i bezbrižnoj deci.

Nezaposleni ljudi (1968)

Film je serija portreta i situacija ljudi koji su ostali bez posla, u vreme sprovođenja privredne reforme koja je trebalo da uspostavi tržišno poslovanje u Jugoslaviji. U intervjuima učesnici govore o nedoumicama i konfuzijama jer su od socijalizma očekivali veću socijalnu sigurnost. Kritikuju parazitizam birokratije, prijavljuju se za odlazak na rad u Nemačku sa kojom je država tih meseci potpisala sporazum o preuzimanju radne snage.

Lipanska gibanja (1969)

Film beleži studentske demonstracije u Beogradu, juna 1968. godine. Snimljen je većim delom u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja (zgrada Filozofskog fakulteta), gde su danonoćno održavani studentski zborovi na kojima su, solidarišući se sa studentima, učestvovali poznati umetnici.

Crni film (1969)

Jedne noći Žilnik na ulicama Novog Sada skuplja nekoliko beskućnika i dovodi ih u svoj dom. Dok oni uživaju u gostoprimstvu njegove porodice, autor pokušava da "reši problem beskućnika" - noseći sa sobom filmsku kameru, kao svedoka. Razgovara sa socijalnim radnicima, običnim građanima, čak i sa policajcima. Svi zatvaraju oči pred "problemom".

Ustanak u Jasku, prvi i drugi deo (1969)

Stanovnici sela Jazak, na Fruškoj gori, pokazuju kako su izvodili ilegalne akcije protiv okupatora tokom II Svetskog rata. Govore o dramatičnim događajima, pomaganju i skrivanju partizana i odlasku mlađih seljana u partizanske jedinice u Bosnu. Slušamo sećanja na okupatorska hapšenja, proganjanja i mučenja. U poslednjoj četvrtini filma, učesnici govore o događajima iz jeseni 1944. godine, kada je selo oslobođeno i kada su Rusi prošli kroz njihov kraj. Sećaju se radosti i velike nade zbog dolaska slobode i socijalizma.

*Delovi teksta preuzeti sa www.zilnikzelimir.net