Rečnik zaljubljenika u Indiju: Tamil Nadu (11)
Indija Tamil Nadu

Photo: www.britannica.com

Zemlja hramova

Kerala je na zapadu, a Tamil Nadu na istoku. Ove dve države koje se dodiruju formiraju južni vrh Indije. Uopšte ne liče, ali su i jedna i druga originalne i uzbudljive, baš kao i Karnataka, njihov sused. Tamil Nadu je kišovit, šarolik, prazničan. S pravom se diči visokom kulturnom i trgovačkom starinom. U grčko-rimsko doba služio je kao međustanica, kao veza između Zapada i onoga što se još nije zvalo azijskim jugoistokom. U isto doba pojavila se sangam poezija. Istoričari pod ovo ime svrstavaju tri književne, polulegendarne škole koje su se smenjivale u tamilskoj zemlji. Jedna od njih, osnovana na moru, trajala je 3.700 godina. Druga, koja se ustalila u Maduraju, 1.850. To su lepa trajanja za škole.

Stvaralaštvo sangama predstavlja osnov tamilskog jezika i poezije, koje ne znam zašto, nazivamo „tamulski“. Ova književnost, koja može biti lirska, religijska ili epska, kao u Silapatikaramu, još uvek je slabo poznata izvan granica Indije. Ipak je bogata, raznovrsna i postojana – i krajnje živa u današnjem Tamil Naduu. Tokom vekova i uz hiljadu muka – invazija, borbi, opsada, pohara, saveza i kontrasaveza – održala se, čini se, jedna kompozicija: nju čine progresivna unutrašnja prožimanja tamilske kulture i kulture ostatka Indije.

Učeni ljudi nam čak kažu da je jedna tako odlučna ličnost kao što je Krišna navodno poreklom iz Tamil Nadua, pa čak i da pojam bhakti, suštinski pojam u hinduističkoj posvećenosti bogu, tu ima svoje izvorište.

Tome treba dodati i livenje tehnikom izgubljenog voska, očigledno precizno čak i za amatersko oko: neodložno treba videti bronze iz Radžaradža Čola muzeja u Tandžavuru. One su iz epohe Čola – jedne od tri čuvene dinastije koje je zemlja imala u srednjem veku (Palava, Čola i Pandja iz Maduraja).

Ali Tamil Nadu je pre svega zemlja hramova, o kojima sam već pisao u odrednicama „Kančipuram“, na primer, ili „Maduraj“, „Mahabalipuram“. Ti su hramovi za mene, i to isključivo na osnovu ličnog stava, ono što je najindijskije u Indiji. Hoću reći: ono jedinstveno, ono najneobičnije, što se nigde drugde ne može videti.

Osim već pomenutih hramova u Kančipuramu, Palaniju i Maduraju, navešću ovde još nekoliko njih, uz preporuku da se u Tamil Naduu ostane barem nedelju dana. Tu se može stići kolima sa zapada, iz Kerale, ili pak sa severa, iz glavnog grada Čenaja -Madrasa. Nije važan smer. Važno je vreme. Civilizacija je ovde samo u prolazu.

Prvi je, na 130 kilometara severno od Maduraja, hram Tiručirapali, obično a i jednostavnije zvan Triči. Na visokoj steni, po kojoj se grad zove, uzdiže se vladarsko utvrđenje opasano hramovima. Uspon je dug i težak. Ali vredan truda.

Hram koji pronosi slavu grada nalazi se u podnožju. Posvećen Višnuu, zove se Ranganatha Svami, i prostire se na ostrvu koje je formirala reka Kvari. Pokriva više od 24.000 kvadratnih metara, a štiti ga sedam bedema, kroz čije kapije moramo da prođemo, usred jednog antičkog haosa. Nikada nisam posetio antički grad, čak ni u snu; međutim, zamišljam ga tako. Isti šarolik, mirisan haos u kome vlada veoma tajanstven red. Dvadeset jedan gopuram (isklesana kula) uzdiže se iznad svete površine, kao i jedna kupola optočena zlatom.

Iako je pristup poslednjim bedemima zabranjen onima koji nisu Indusi (ali se i tu može pokušati s prerušavanjem), možemo se dugo baviti po različitim bedemima, diviti se skulpturama propetih konja koje predstavljaju najsnažnija dela iz vremena kraljevstva Vidžajanagar: snaga, žar i lepota kamena. Možemo i lutati po „mandali s hiljadu stubova“, popeti se na neku terasu i posmatrati oko sebe neprestani kovitlac hodočasnika, prosjaka, bramana, raznosača svih korisnih potrepština i pitati se usput: ma, gde smo to mi?

Kao i u Maduraju, i ovde je veoma snažno osećanje izmeštenosti. U nekoliko stotina metara promenili smo epohu, ako ne i planetu.

Slično osećanje čeka nas i u Čidambaramu, pored obale: isto verski mešovito mesto, bogovi unedogled, jedno gotovo preterano mnoštvo. Ovde više nismo kod Višnua, već kod Šive, a ples je prisutan svuda u kamenu. Ogromna kola isklesana u srednjem veku podsećaju čak na takmičenje u plesu. Šiva je na njemu pobedio Parvati, koja se usudila da ga izazove. Nedaleko odatle, a što je kuriozitet tog mesta, druge drevne skulpture predstavljaju 108 tradicionalnih poza klasičnog plesa, onakvih kakve su nekada bile opisane u spisu Natijašastra. Današnji tumači i dalje dolaze da ih proučavaju.

Za one koji još uvek imaju snage da razgledaju i čiji duh odoleva vrtoglavici, preporučljivo je da posete Kumbakonam, posebno ako čovek ima sreće (što nikad nije bio moj slučaj) da učestvuje u hodočašću koje svakih dvanaest godina okuplja ogromne mase oko svetog bazena.

Inače, dobro je da se raspitate o mnogobrojnim i uzavrelim praznicima kad se zaputite u Tamil Nadu. U mesecu januaru 2000. (tačnije 19. januara) na putu smo sreli procesije, a zatim skupove. Tog dana su sve žene bile odevene u crvenu boju i slavile ne znam šta. Na nekim mestima su izgledale kao polja bulki po livadama. Svuda osmeh i radost.

Taj osmeh, naročito ženski, jedna je od trajnih odlika Tamil Nadua. Žene su većinom svakog dana odevene u žive boje i nose cvetne venčiće u kosi, čak i dok rade, dok čekaju autobus. Koketnost i zadovoljstvo što su žive: to nije slučaj svuda u Indiji – ni drugde. To je čak suprotno od islamske žalosti koja u crno zavija tolike žene, čineći svet tužnijim.

Ne treba ograničavati boravak na nekoliko mesta čija su imena pomenuta, naprotiv. Dobro je skrenuti s glavnog puta i upustiti se u avanturu ka gradićima, pa i selima. Tu možemo otkriti nepoznate svečanosti, neoznačene spomenike, čitav jedan život. Jedno od tih sela blizu Kumbakonama ističe se visokom kulom. Ne mogu da odolim a da ne navedem njegovo ime, možda najduže u ovoj knjizi: Gangajkondačolapuram. U njemu se nalazi čudan hram, čije je ime još duže.

*

U Tamil Naduu, na obali mora, 140 kilometara južno od Madrasa, nalazi se Pondičeri, bivša glavna francuska trgovinska ispostava u Indiji, priključena Republici još 1956. godine.

Ako govorimo o turizmu, lako možemo poštedeti sebe Pondičerija. Selo se tu smestilo krajem XVII stoleća: ništa ranije. U njemu se ne nalazi nijedan nezaboravan hram, a katedrala je u stilu Luja XVI.

Ipak, ako nostalgiju stavimo na stranu i zaboravimo da ulice i restorani još uvek imaju francuske nazive (hotel „Šabrol“, Ulica Romena Rolana), ima tu šarma, naročito u „belom gradu“, gde se smeštaju bogate dame u prijatnim kućama, sa zatvorenim vrtovima i ventilatorima. One su tu u potrazi za svojim „duhovnim ostvarenjem“ u blistavosti čuvenog ašrama Šri Aurobinda i ništa manje čuvene „Majke“.

Utisak je prilično smešan, u suštini ne mnogo ozbiljan, ali umirujući u spiritualnosti potprefekture pored mora bez kupanja. Nešto kao Palava le Flo, french touch. Istinu govoreći, grad mešanac gde bi belina fasada da podseća na boju kože. Može se prijatno provesti dan ili dva u poseti zanatskim radnjama, u večernjim izlascima do sela udaljenih dvadesetak, trideset kilometara na predstave terokutua: to su seoske trupe, siromašne, ali inventivne, koje igraju ponekad i po čitave noći.

Koliko će šarm Pondičerija još opstati? A prestižna Francuska alijansa? Koliko ćemo još dugo sretati osamdesetogodišnjake koji govore volterovskim francuskim jezikom?

Koliko vremena pre nego što još uvek vidljiva izmešanost i konačno bude preplavljena? Svako sebi postavlja to pitanje, s promenljivim odgovorima.

Statua Gandija stoji na morskoj obali. S mora su pristigli osvajači, francuski, holandski, engleski. I zbog toga, budući da u Indiji sve ima smisao, Gandi stoji leđima okrenut ka pučini, a pogled upravlja ka unutrašnjosti zemlje.

*

U XV stoleću, jedan lutajući asketa koji se zvao Puramdara-dasa kodifikovao je muzičke forme koje su još odavno postojale u tri južne države, u Karnataki, Kerali i Tamil Naduu. Ta se muzika, koja je kasnije poprimila različite oblike shodno oblastima, zove „karnatska muzika“. Ona nam prenosi neke od ritmova i pesama koji su među naj-starijima u Indiji, a nesumnjivo i u svetu. Pored ljudskog glasa, koji je centralni i preovlađujući deo (kao i u svakoj indijskoj muzici), nalaze se i posebni instrumenti, vina, nadašvaram, džaltarangam, koji se svira tako što se štapićima udara o zdele više ili manje napunjene vodom, mridangam, jajoliki bubanj s dva lica (na severu su to dva bubnja, dva tabla, jedan muški a drugi ženski, postavljeni uspravno jedan do drugog) i još jedan manji od gušterove kože koji se zove kandžira. U Tandžavuru i u okolini tog grada, karnatska muzika – na koju sam veoma osetljiv – danas je najbolje očuvana, kao i u pojedinim centrima Karnatake.

Završiću ovaj suviše kratak članak o jednoj zemlji u koju neprestano volim da se vraćam s nekoliko reči o tamilskoj poetskoj prošlosti. U doba moćnih kraljevstava, u IX i X stoleću, kada bi se pripremala velika bitka, tesari su postavljali visoku kulu na bojnom polju. Kada bi osvanuo taj dan, najpoznatiji pesnik se peo na vrh kule sa svojim pomoćnicima koji su mu skretali pažnju na najvažnije ju-načke podvige. Pesnik je pratio i procenjivao razvoj bitke. Ako bi smatrao da je dostojna da bude opevana (za to je bilo potrebno da kralj zapleni više stotina slonova), on bi se vraćao u palatu, otpočinjao posao, a onda deklamovao pred dvorom. Tom prilikom, pisari su to žurno beležili kao reči otkrivenja.

Za vreme bitke niko od neprijatelja nije ni pomišljao da napadne kulu na kojoj je pesnik još tada odlučivao o pamćenju svog naroda.

Oceni 5