Zemlja je tamo otporna na ulje

Od ljudi se očekuje da zaborave imena i lica, pojave, čak se i majčin glas polako gubi nakon što…

„Majčin?“, prekinuo me u pola rečenice.

Zaklopio sam knjigu.

„Razgovarali smo o tome, majke su… bile su… iz njih su izlazili novi ljudi“, odgovorio sam.

„Ja sam majka?“, pogledao me s osmehom, dok je dlanom prelazio preko četvrtaste izbočine u predelu gde bi trebalo da bude stomak.

„Ti si čudo“, rekao sam i poljubio ga u obraz.

Nastanili smo se u Preriji, iza starog Instituta. Zemlja je tamo otporna na ulje. Iz crnice vire optički kablovi, ostaci iz vremena kad su ljudi imali uspomene. Ukopavali su ih u zemlju kao sećanja na Pomoćne robote koji su s njima provodili i po nekoliko stotina godina. Vrhovi žica nam noću služe za orijentaciju.

Svakog dana sam iz Ruševina donosio cigle. Prvo smo podigli jednu sobu, potom i drugu. Krov smo napravili od suve trave koja raste u Jalovini. Njom smo napunili i dušek i postavili ga u ram od jelenskih rogova.

Te životinje su pravi divovi! Iz jedne glave rastu po četiri para rogova, koji se granaju u prave pravcate krošnje. Svaki je težak bar po pedeset kilograma. Kreću se sporo, u velikim krdima, ali ne kao pre – ne idu daleko. Imaju i škole, ili nešto poput toga, i groblja. Kad neki od njih ugine, najjači mužjak ga podigne na rogove i odnese ga iza Crvene stene. Noću tamo nema nikoga, pa slobodno biram materijal. Svaki rog isečem na tri jednaka dela, da mogu da ga ponesem.

Ležimo u krevetu. Na uzglavlju je rog koji sam pronašao pre nekoliko dana – potpuno beo. Sigurno je životinja patila od neke neobične bolesti, ali je to stanje rožnatoj izraslini podarilo naročitu lepotu. Sreten je vrlo srećan zbog toga.

Životinje ne prilaze kući, cene slobodu. Siguran sam da im ne bi bilo pravo da vide kako se valjamo po njihovim pokojnicima. U sumrak ih vidimo kako prolaze ravnicom – široka, crna reka. Ima ih bar nekoliko hiljada. Podilazi me jeza od tog prizora.

Kad je Sretena zaboleo stomak, prvi put smo shvatili da se nešto menja. Pomoćnici ne osećaju bol, osim…

„Osim kad služe kao inkubatori!“, viknuo je kad je pročitao jedan od fajlova koji su bili u pravilima korišćenja.

„Inkubatori?“, pitao sam zbunjeno.

„Kroz menzuru se u stakleni balon sa ravnim dnom stavi jedna ćelija od muškog i jedna od ženskog… Kakav balon, nemam ja nikakav balon! I odakle nam ženska ćelija!“, nije više ličio na sebe.

„Čitaj dalje“, rekao sam nestrpljivo.

„Ako je proces uspešan, vaš Pomoćnik će osetiti oštar bol u predelu koji je ekvivalentan ljudskoj utrobi. To je ovde, zar ne?“, pitao me i rukom prešao po srednjem delu tela.

„Valjda, ne sećam se. Čitaj dalje“, odgovorio sam.

„Kada ustanovite da je plod konstruisan, odmah potražite Druide“.

Prošlo je sedamdeset godina od pada Kupole. Dok sam se šunjao po Ruševinama, nekoliko puta sam čuo kako Mladići razgovaraju među sobom. Nadrilekari, kako oni zovu Druide, su otišli iza Prerije. Više puta su spremali hajke na njih, jer su simboli Stare nacije protiv koje se krvnički bore stolećima. Nijedna nije bila uspešna.

Spakovali smo ono najosnovnije – ulje za Sretena (još ga ima u starim tenkovima koji su raštrkani oko ruševina Kupole) i vodu za mene, hranu ću naći usput. Među fajlovima nije bilo nikakvih mapa, pa je Sreten uključio starinski sistem za navigaciju. Senzori funkcionišu tako što prvo prikazuju bića koja najviše liče na ljude. Danas ih je malo.

Putovali smo dugo, ako sam dobro beležio – oko dva meseca. Noću bismo iskopali rupu, kad je zemlja dovoljno meka, ili se sakrili iza neke stene. Sreten bi uključio grejače, „Ari, zagrli me“, rekao bi, a onda bi prasnuo u smeh. Svaki put. Posle nekog vremena je postalo nezgodno – srednji deo tela mu se pretvorio u krupnu kocku.

Počeo je da jede, kao čovek. Dobro ne baš tako, ali je proždirao sve što bi se našlo u blizini. Prvo sitnije insekte, onda one krupne sa svetlećim glavama. Jednom smo naišli na Plavu guju. Sreten se ukopao u mestu, potom se lagano spustio na zemlju i razjapio usta šire nego obično. Životinja mu je prvo kružila oko glave, a onda je kao hipnotisana upuzala u usnu duplju. Njam!, rekao je s osmehom kad je zaklopio usta. Onda je to postalo uobičajena pojava – jednom je progutao celog Pacova. Valjda  se tako zove. Pričao je kako nije sav svoj u tim trenucima, kao da ga kontroliše neka sila.

Bilo je već proleće kad smo stigli do masivne, kamene kule.

„Ovo mora da je to!“, rekao je Sreten s olakšanjem.

Koliko god da sam se trudio, nisam uspevao da pronađem vrata. Kad je Sreten prišao severnom zidu, Dvorac ga je povukao kao magnet. Ona kocka za koju smo verovali da čuva plod, se poput ključa uvukla u četvrtasti otvor koji do tog trenutka nisam video. Potom se čitav zid razložio, tako da se otvorio prolaz kroz koji je mogla da umaršira horda Mladića.

„Očekivali smo vas“, začuo se glas iz mraka čim smo kročili unutra, „Hvaljena Živa, istina je!“

Ugledali smo potpuno nago stvorenje Nije imalo nijednu malju na telu. Stvorovi bez obrva izgledaju naročito jezivo, zato sam Sretenu odavno naložio da sebi programira što gušće čekinje iznad očiju. I trepavice.

„Pođite za mnom“, rekao je Druid, ili smo bar mislili da je to jedan od njih.

„Da, da, Druid“, rekao je dok smo prolazili kroz veliki hodnik.

„Želeli bismo…“, pokušao sam da objasnim, ali me stvor prekinuo.

„Nema potrebe, sve znamo“.

Na kraju tunela se nalazila prostorija osvetljena jakom svetlošću, tako da nismo mogli da vidimo ko je s druge strane.

„Hvaljena Živa!“, izgovorio je hor molitvu čim smo ušli.

Potom je zavladala tišina. Sreten nije mogao da oseća strah, ali me ipak uhvatio za ruku.

„Kad se Pomoćnici i ljudi toliko srode“, začuo se isti onaj glas“, „Plod nastaje iz Šrafova! Ljudi su dugo mislili da to nije moguće, jer se nije znalo za vas Lutke, za muškarce koji vole svoje robote, je li. Ali to što čovek nečega nije svestan, ne znači da toga nema. Muška ćelija se spaja s Plavim žicama – plod je obično više nalik čoveku, ali su svakakve varijacije moguće. Vas to naravno ne treba da brine, jer ste skoro sami na svetu“.

„Da li raste, ili ostaje mali? Mi roboti ne rastemo, onakvi smo kako nas naprave“, pitao je Sreten.

„To sad nije važno“, odgovorio je Druid, „Stigli ste u poslednjem trenutku“.

Na drugom kraju prostorije se začulo čangrljanje. Dva jednako ćosava tela su do nas dogurala metalni sto, s belim jastukom tamo gde bi trebalo da se stavi glava.

„Ari, pomozite svom Pomoćniku“.

„On ima ime – Sreten se zove“.

„U redu, Sretenu“.

Podigao sam ga i položio na sto.

„Odmaknite se“, komandovao je glas.

Kad sam se udaljio, Sretena su opkružili goli sveštenici.

„Sad se ne pomerajte“, rekao je onaj za kog sam mislio da je Starešina.

Strašno sam želeo cigaretu, ali jedva da sam se sećao mirisa duvanskog dima. Jedan od Druida, nešto sitniji od ostalih, se odvojio od gomile, prišao mi i u usta mi gurnuo debelu, smeđu cigaru. „Kod nas ima svega što um, bilo ljudski, životinjski ili, jel te, robotski, može da zamisli“, rekao je. Učinilo mi se da se osmehuje. Potom je pucnuo prstima i vrh je počeo da se dimi.

Tek što sam uvukao dim, začuo se zvuk koji nikad pre nisam čuo. Nešto između krkljanja i kikotanja. Potom vrisak, ali nemoćan.

„Hvaljena Živa!“, ponavljali su Druidi uglas.

Svetlo je polako slabilo, pa su se siluete pretvarale u jasne oblike. Starešina je držao malu, bledu loptu s koje je kapala plavičasta sluz. Okrenuo se k meni, a kad ju je podigao video sam da ima ruke i noge. I glavu, baš kao ja.

„Pravi čovek! Mokoš mu je ime!“, viknuo je.

Kad mi ga je spustio u naručje, osetio sam da je topao. Kao Sretenovi grejači. Očistili su sluz, beličasta koža se rumenela na pregibima oko udova. Stvarno čovek, pomislio sam.

Na ivicama malenih ušiju nazirale su se plave žice.