Rečnik zaljubljenika u Indiju: Poziv (1)
Indija

Photo: www.gounesco.com

Zemlja koja baštini pet milenijuma postojanja

Teška je ljubav prema Indiji. Može se uništiti već pri prvom susretu: zato spakujmo kofere i krenimo iz početka. Može se pobrkati s egzotičnošću i živopisnošću. Zahteva više boravaka i prilično neobičan stav u kome ima bezazleno-sti sklone divljenju i kritičkog skepticizma, koji predmet ljubavi neprestano dovodi u pitanje, osporava ga i prezire.

Indija nije zemlja koja će nas očarati, počev od pejzaža. Osim severa, gde prilaz Himalajima stotinama kilometara zbunjuje pogled, sve ostalo nam više deluje monotono: ogromna visoravan čija boja prelazi iz oker u zelenu, zatalasane planine, nekoliko sivih litica na jugu, kamene piramide usred pirinčanih polja.

Istinu govoreći, pejzaž se brzo zaboravlja, ali se zato nameće ljudsko prisustvo, i to svuda. Ako ne volimo ljude, nemojmo ići u Indiju. Nemoguće je obilaziti ovu jedinstvenu republiku a nemati dodira sa spoljnim svetom, u turističkom autobusu koji će nas voditi od spomenika do spomenika dok mi budemo žmurili pred samom zemljom i njenim narodima. Nezamisliv i neostvarljiv poduhvat. Gomila je ovde glavni pejzaž. Ona učestvuje u svemu. Nema sumnje da zbog toga u indijskoj književnosti svih perioda likove često privlače izbeglištvo i samoća, odricanje, odlazak: zbog umora od čoveka.

Moj bi prvi savet bio da strani posetilac ne kreće tim putem izolovanosti. Neka ne ide u Indiju tako da ne ide nikuda. Neka prihvati gomilu, neka se umeša u nju, neka se izgubi u njoj. Prvi uslov ljubavi: dodir.

Drugi, mnogo delikatniji stav podrazumeva da na nekoliko dana, ili na nekoliko nedelja zaboravimo svoje duboko uvreženo verovanje u racionalnost sveta. Ako nam bude nedostajalo iskrenosti, ako budemo zaboravili da gledamo i slušamo, ako po svaku cenu budemo želeli da objašnjavamo i razumemo, da čitav taj prizor podredimo sopstvenoj logici, da ga poredimo i procenjujemo, brzo ćemo se izgubiti, razočarati, pa čak i klonuti duhom. Indija se posmatra, analizira se (to je čak jedna od omiljenih vežbi Indijaca), ali se ne objašnjava. Ako objedinimo sve zamislive činjenice (teritorije, stanovništvo, jezike, religije, privrede, načine života), ako ih budemo proučavali prema sopstvenim metodama, najozbiljnije i najnepristrasnije moguće, iz toga možemo izvesti samo jedan, i to neumoljiv zaključak: Indija ne postoji.

Takva celina je nefunkcionalna. Neodrživa je. Ona pokriva toliko društvenih slojeva, toliko složenih mentaliteta, toliko javnih ili skrivenih pravila, toliko imaginarnih stvarnosti, toliko prošlosti u toliko sadašnjosti da bi opšta održivost bila ravna pravom kosmičkom čudu.

A to ipak jeste slučaj. Indija postoji i funkcioniše. S određenih stanovišta funkcioniše čak i bolje od država koje sebe smatraju istorijski i jezički utemeljenim. Indijska neujednačenost je stvorila narod možda pouzdanije od ovakvog ili onakvog nacionalizma. Čini se da ovde pluralitet predstavlja vezivo. Različitost je ta koja objedinjuje. A iluzija ta koja je stvarna.

To je, dakle, prvo iznenađenje: himera na delu. Tome, kao što primećuju svi posetioci, treba dodati fizičko putovanje kroz vreme, trenutno prelaženje u svetlosti i mirise neke druge epohe, u meandre neke palate neodređenog doba. Ovo ne iziskuje nikakav napor: dovoljno je prepustiti se, skliznuti u vremensku pukotinu koja nam se svuda otvara.

Prošlost nije prošlost. Ona je ovde samo jedan od oblika sadašnjosti i ta sadašnjost je prihvata i produžava. To ni na koji način ne znači da je Indija zaostala zemlja, ili zemlja koja zaostaje. Ona celom svetu prodaje informatičare, a i dalje živi u vremenu čuda. Nasuprot Sjedinjenim Državama, gde se prošlost neprestano briše, poništava u korist besomučne trke u trenutnoj, neuhvatljivoj sadašnjosti, Indija baštini pet milenijuma postojanja i neprestano se na to poziva. Poslovni ljudi mogu razgovarati o poslu i jasno se prisećati priča iz davnina. Nijedna nam druga zemlja, u svakom slučaju nijedna zemlja te težine, tog značaja, ne nudi takav nenarušeni kontinuitet, gde su sve najezde redom, računajući i englesko prisustvo, bile savladane tako što su postale deo najprisnijeg indijskog bića, u kome izvorna mitologija sasvim prirodno učestvuje u svakodnevnom životu, u kome ono što nazivamo modernošću ne pretpostavlja nikakav raskid s vekovima koje zovemo drevnim.

U jednoj svevremenskoj priči, lešinar hoće da pojede goluba koji je stao na kraljevo bedro. Odgovarajući kralju koji mu predlaže da pojede nešto drugo, lešinar, između ostalih argumenata koje navodi, kaže: „Ja još od pamtiveka pa sve do danas živim od ovog goluba.“ Ovo je najindijskija rečenica koju znam. Oduvek živimo danas. Pet milenijuma neprekidno.

Potrebno je neko vreme da bi se shvatila i zavolela ova duboka posebnost, jer nam ono što mislimo da držimo, ovde više nego drugde odjednom izmiče i zbunjuje nas. Često ću se vraćati na ovo osećanje, koje može ići od oduševljenja do razočaranja, pa čak i do gađenja. Navikli smo da poredimo, da sve određujemo prema sebi. Međutim, Indija je teritorija koja nema drugih referenci osim sebe same, jedino veliko drevno carstvo koje opstaje gotovo nepokolebljivo i naizgled ni od koga ne zavisi. U njenoj istoriji – koju ona posmatra veoma različitim pogledom od našega – nijedna epoha nije izbrisala onu prethodnu. One su se uklapale jedna u drugu, uključujući i nuklearnu i informatičku epohu, tako da se nikada ne može zaista govoriti o „prošlom vremenu“, o „protekloj epohi“. Indija ima vremena. Vekovi se ne isključuju, oni se nagomilavaju.

Ponekad mi se čini, kao i drugima, a naročito poslednjih desetak godina, da se ta čudna suština gubi, da neće preživeti započeto stoleće, da najvarljiviji oblici modernosti – od brze hrane do MTV-ja i farmerki – uzimaju danak na štetu mnogolike tradicije.

Moguće je, ali se to neće skoro dogoditi. Razlog više, u svakom slučaju, da se ode i da se neko vreme živi među svedočanstvima jedinstvene veze između epoha. Ako neko više voli vreme od prostora, a dodir više od samoće, treba to da iskoristi. U Indiji se pronalazi veza između čoveka i sveta, veza koja je u opasnosti, koja će možda nestati. Ne kažem da je ona bolja od drugih, ali je autonomna, minuciozna, retka. Ako nam ostaje neka prilika za „izmeštanje“, nju ovde treba iskoristiti.

Taj saživot prošlosti i sadašnjosti, verovanja i nauke, večnog i prolaznog u okrilju indijskog života, osim privlačnosti i očaranosti koje u njemu pronalazimo, daje nam mogućnost (ukoliko je želimo) samoposmatranja u ovom ili onom trenutku naše istorije. Izmešteni, a ipak kod kuće.

*

Znamo dobro da je svako putovanje iluzija i da je svaki putopis laž. Mi ne vidimo, već verujemo da vidimo, a vid je i inače po svojoj prirodi varljiv. Zbog toga je Sveti Jovan od Krsta pisao da mi ne putujemo da bismo videli, već da ne bismo videli – to jest da bismo pokušali da dosegnemo nešto što je drugačije od glatke i nepostojane površine stvari, da bismo videli sebe pri onostranoj svetlosti.

Međutim, u Indiji je teško ne videti. Čak i ako ne osetimo ushićenje pred pejzažima, ne možemo zatvarati oči pred ogromnim ljudskim prisustvom i pred bezbrojnim delima koja su obeležila to prisustvo.

Taj vizuelni, senzitivni pristup jeste neophodan. Na prvom putovanju čak se i njime možemo zadovoljiti. Zatim, malo-pomalo, idemo s one strane privida budući da nas sve na to poziva, učimo da odgonetamo slike i da još dublje ostvarujemo dodir s indijskim srcem i mišlju. Ne zavaravajmo se, ipak, jer nikad nećemo doći do kraja. Nikad nećemo upoznati celu Indiju. Pomirimo se s tim. Meni i posle tridesetak više-manje dugih boravaka, sa svakim novim dolaskom, nešto privuče pogled; nešto očigledno, tu dobro utemeljeno već pet hiljada godina, što nikada nisam primetio.

U ovom rečniku gde se po definiciji redosled uspostavlja po slovima, a ne po planu putovanja, ili po godinama – i koji nije tako lak zadatak, a nije ni svaštara kako bi neki želeli da kažu – pokušao sam da održim te različite pristupe jednom neiscrpnom potkontinentu, da odem, kada sam mogao, malo dalje od letimičnog pogleda, pa čak i da na tu trasu postavim pojmove, načine života, ličnosti, kao da je reč o spomenicima. Ovo je putovanje po mom izboru, ali vas pozivam da me na njemu sledite.

Prvi vodič bila mi je Mahabharata, taj veliki junački spev koji sam upoznao i koji sam mogao da adaptiram zahvaljujući Piteru Bruku. U Indiji je bila naš pasoš, odvela nas je u sve pozorišne i plesne škole, vodila nas je od sela do sela, od pojedinca do pojedinca. Omogućila nam je da odmah otpočnemo svaki razgovor, bilo gde, s taksistom ili s profesorom univerziteta. Zahvaljujući njoj, sretali smo marksiste i svece. Kako smo je prilično dobro poznavali, što je često iznenađivalo naše sagovornike, poslužila nam je da otvaramo vrata, da se srećemo s kim poželimo, da bolje pitamo i da bolje slušamo. Mnogo joj dugujem. Da nije te prisnosti i da nije divljenja koje osećam prema njoj, ne bi bilo ove knjige. U Indiji je Mahabharata bila moja prva ljubav.

Znaju je svi Indijci, i to do te mere da se ponekad pitam ne predstavlja li, zajedno s Ramajanom, ono nevidljivo vezivo koje od tolikih naroda čini jedan narod. Ona predstavlja sve moguće izražajne nivoe, sve opasnosti, sve zagonetke. Godinama je bila moj pratilac i ja ću je često citirati.

Još 1994, zahvaljujući radu s dalaj-lamom, upoznao sam jedan drugi vid indijske tradicije. Posle hinduizma, budizam. Druge boje, druga atmosfera, drugo mišljenje omogućili su mi da se bolje pripremljen vratim na mesta kao što su Adžanta ili Sanči. A zatim, tokom više od dvade-set godina, upoznavao sam univerzitete, hramove, studija, puteve, svetkovine, političke skupove. Ubirao sam svako voće Indije koje mi je došlo pod ruku, čitao sam, slušao, a verujem da tamo imam i nekoliko prijatelja.

Upravo o svemu tome pomalo govorim u ovoj knjizi, ne tražeći jedan pravac ili besprekoran redosled u indijskom mnoštvu, ne nastojeći da rasvetljavam ono što traži da ostane u polutami, niti da popravljam lelujave kretnje tela, ni zbunjujuću prilagodljivost duhova. Jasno je da ću usput reći koja su moja omiljena mesta i šta u njima vidim. Zadržaću se, bez sumnje, onde gde drugi samo prolaze, i obrnuto. Kada ne govorim o nekoj oblasti kao što su Asam ili Kašmir, to je zato što je ne poznajem. Moji obilasci Indije uvek su bili povezani s nekim projektom, s nekim poslom. Tamo nikada nisam krenuo na takozvano turističko putovanje, pa otuda i moji propusti.

Iako je barem većina nas odavno napustila prezriv stav kakav su imali putnici i osvajači (varvarski, neznabožački, okrutan, mračnjački, neuk narod), moramo se kloniti i suprotnog stereotipa, koji je dugo harao, o jednoj vedroj, kontemplativnoj i, kako neki kažu, „duhovnoj“ Indiji. I najbolji duhovi skloni su da podlegnu toj tajanstvenoj utopiji koju mnogi hinduisti lukavo neguju. Oni govore o unutrašnjoj pustolovini, o kosmičkom skladu, o samadiju i čakri, čak i s aluzijama na čuda. Nepoverljiv sam prema svemu tome, svakako. O tome ću kada za to dođe vreme.

Pokušaću, međutim, da i pored sve nesnosne zbrke prenesem osećanje znano svim zaljubljenicima u Indiju, onu nezasitu raspoloživost, onu neutaživu želju za viđenjem i za spoznajom koja nas neprestano drži budnima, na oprezu, u najmanje dosadnoj zemlji na svetu. U zemlji gde su dosada, kao i ravnodušnost koja je često prati, nezamislive i ne pripadaju ovom svetu. Indija nas istrže iz nas samih, bilo odbojnošću, bilo privlačnošću, ili najsnažnijom radoznalošću, onom koja ne zna ni šta traži ni čemu može da se nada ili od čega da strahuje. Iznenađenje sa svakim treptajem oka. Neprekidan izazov za pogled i misao.

Nekoliko uputstava za čitanje: redosled jeste abecedni, ali se može početi bilo gde. To je posebnost ovog rečnika: svako bira svoj početak. Jednu sam odrednicu posvetio nekolikim gradovima i pojedinim omiljenim državama (Kerala, Tamil Nadu, Karnataka), ali sistem pozivanja na prethodno (Videti ovu ili onu odrednicu) omogućava cik-cak putovanje, što je lakše pročitati nego uraditi.

Posle dugotrajnih napora u pokušaju da ujednačim transkripciju indijskih imena, posebno što se tiče izgovora stranih reči, na kraju sam odustao. Neka mi sanskritisti oproste, a čitaoci zahvale.

Pisanje knjige ponekad služi tome da se čovek oslobodi neke uporne opsesije. I ja sam to mislio kada sam se upustio u ovo putovanje na papiru. Govorio sam sebi: bar ćeš biti oslobođen, konačno ćeš moći da misliš na nešto drugo. A završavajući ovaj predgovor (napisan kako i priliči, posle knjige) shvatam da imam samo jednu želju, želju da ponovo krenem u Indiju što je pre moguće, nevino otvorenih očiju i da zaboravim na uputstva koja sam lično dao.

Oceni 5