Kratka angažovana priča
Htll 01 S

Photo: Makarska.news

Zemlja sreće

„Vid ga, Mimi, kakav je“, kaže majka.

„Šta mu fali?“ odgovori ona dok mi oko vrata vezuje dotrajali žuti stolnjak.

„Pari grm. Triba ga ostrić pod hitno!“

„A nemoj sad tako.“

„Za misec dana je škola. Neće ga pustit u četvrti razred!“

„Sa ćemo ga, dont vori. Biće lip ki Sandokan.“

Sjedim pred ogledalom nasred hodnika, Mimi mi stavi lonac na glavu, pa škarama odrezuje viškove kose.

Kad joj se obratim, kaže: „Nemoj me molin te više zvat teta Milana. Rekla san ti već. Zvuči ki neka baba.“

Potvrdim glavom i kažem Mimi.

„Moš i na francuskon… Mí – mí“, dobaci majka.

Smiju se.

Ona je majčina prijateljica i kolegica iz računovodstva.

Jedina je odrasla osoba koju, više-manje uspješno, zovem nadimkom.

Dok me šiša, kaže: „Nasmij se malo, vraga ne izija.“

Zacrvenim se.

Ne razumijem zašto moj otac za nju govori da je ružna ki lopov.

 

Jedno ljeto, majku i mene pozove u selo pored Prokljanskog jezera, u kuću svojih roditelja.

Doručkujem sendvič od pancete, po prvi put pijem kisélínu.

Dok me Mimi uči skok na glavu, majka plivajući viče: „Bome je lakše u moru.“

Onda malo plivam kraul i ronim po plićaku, a Mimi i majka si šamponiraju kosu, pa ju gnjurenjem ispiru, nakon čega se sunčaju u toplesu.

Mimina majka s dovratka viče kako vas sram nije i navucte nešto na se.

„Ajme ti se ako te ćaća vidi“, kaže.

One se smiju.

Kasnije u kući, njen otac me pozove da odem s njim bacit mrižu, na što mu moja majka odgovori: „Ajte vi lipo sami. On van ne zna baš s rukama. Zamrsit će van pel.“

Predvečer ipak odem s njim.

„Ti samo sidi tu“, kaže.

Dok se pasarom vozimo uz rub jezera, sjedim pored drvene kutije s parangalom u koju sam umalo sjeo, gledam Miminog oca kako izbacuje mrežu u boćatu vodu.

Navečer, pod odrinom ispred kuće večeramo salpe ispečene na gradelama, pljuckamo riblje koščice.

Mimin otac priča viceve na koje se samo on smije, pa kad Mimi započne prepričavanje duhovitih anegdota s posla, kaže joj: „Ćerce mila, kolko moš mlit.“

„A javija se pravi“, kaže Mimina majka.

Nakon večere, pijući domaće vino Miminog oca, Mimi i majka se opiju.

Biram kasete i umećem u kasetofon, Mimi i majka plešu po dvorištu, pjevuše uz Zamisli život u ritmu muzike za ples i Dodirni mi kolena.

Mimin otac ih prekriženih ruku gleda i vrti glavom lijevo-desno; njena majka govori nc, nc, nc.

Stigavši po nas, otac potrubi, pa čeka laktom naslonjen na krov Yuga 55.

Mimini roditelji nam poklone domaće pamidore i najlonsku vrećicu punu smrznute ribe izvađene iz jacere.

Pri rastanku, majka im zahvali i poljubi se sa svima tri puta; otac nakon drugog poljupca izmakne glavu.

Nakon par mjeseci, razveselim se kad čujem kako majka telefonira s Mimi, radi šišanja.

„Muko Iruda, kolko morete trackat“, kaže otac pa zapjevuši: „Milaaanaaa Pilaaanaaa.“

„Ne seri“, odgovori majka.

Mimi mi prilikom dolaska pokloni kasetu koju je presnimila sa svoje ploče: novi album grupe Film – Zemlja sreće.

Dok me šiša, gledam ju u odrazu, potajno mirišem.

Nakon što mi majka opere kosu, dok ne zaspim, preslušavam kasetu; pod sobnom lampom čitam popis pjesama ispisan ljubičastom kemijskom olovkom, gledam u majušna slova njenog rukopisa.

 

Sutradan, dok su roditelji na poslu, pronađem „Start“ skriven ispod posteljine u ormaru njihove sobe.

Upalim Zemlju sreće, listam časopis.

Na bračnom krevetu, legnem pored rasklopljene duplerice.

Prisjetim se Miminih golih grudi.

Na mjestu gdje su usne gole djevojke, poljubim papir.

Poslije nekoliko tjedana, iz svoje sobe čujem majku kako u kuhinji uz kavu nakon ručka priča ocu da Mimi već nekoliko dana nije došla u kancelariju, kako se ne javlja na telefon, kako neka kolegica govori za nju da je kuja trofazna i nek odjebe ća odale i ona i cila joj familja.

„Bolje da iđu. Viš kakvo je vrime došlo“, kaže otac.

 

Kasno navečer, zazvoni telefon.

„Di si?“ govori majka plačnim glasom.

„U selu. Kod matere.“

„Kako su oni?“

„Dobro… valjda.“

„Pa šta ćete?“

„A ne znan. Ne znan ni di ćemo, ni šta ćemo.“

 

Par dana kasnije, ležim u krevetu, kroz grilje vidim bljeskove.

Gradom odzvanjaju detonacije, čuje se pucnjava oko kasarni.

Kad zasvira sirena za opću opasnost, nabrzinu se oblačimo, žurnim korakom ulazimo u pećinu adaptiranu u sklonište.

„Sve će nas priklat“, govori neka starija susjeda.

Ujutro, dječak iz susjedstva mi se ruga jer sam se u snu popiškio.

Tijekom povremenih granatiranja grada, s majkom sam u skloništu više od mjesec dana.

Prisilno se navikavam na spavanje u potpunom mraku.

Povremeno, kad otac dođe s ratišta, otrčimo do kuće radi tuširanja.

Pred spavanje, da ne bih slušao hrkanja, škripanja zubima i buncanja, stavim slušalice na uši; vokmen preokreće strane Mimine kasete: Ljubav je zakon, Rob ljubaviDobre vibracijeVlak do zemlje srećeDoći ću ti u snovima

 

Prilikom zatišja, otac stigne kući s ratišta.

Kaže mi da odem u sobu i upalim kasetofon, pa zatvori vrata kuhinje.

Stišam glazbu i prislonim uho na vrata sobe.

Ne čujem ih.

Iziđem iz sobe, prišuljam se kuhinjskim vratima.

Otac govori kako je čuo od nekog vojnika da su ubijeni Mimini roditelji.

Mlatili su ih kundacima, potom strpane u ribarsku mrežu vukli obalom Prokljanskog jezera, nakon čega su ih polili benzinom i spalili.

Majka kroz suze upita za Mimi.

Otac šuti.

Jedne noći, sanjam da sam star otprilike kao Mimi.

Stojimo zagrljeni na nekoj ledini, ljubimo se u usta.

Volim je.

Odjeven sam u vojnu uniformu.

Prilazi kamion.

Šofer se dere da uđem u kabinu.

Glave proturene kroz prozor vozila, gledam Mimi kako mi maše dotrajalim žutim stolnjakom.

Mašem joj.

Najednom, Mimi samo nestane.

Žuti stolnjak leluja naelektriziranim zrakom.

Tijekom vožnje, shvatim da prevozimo leševe Miminih roditelja.

Iskočim iz kamiona.

Dok bježim, rafalna paljba iz kalašnjikova pokosi me s leđa.

Probudim se.

S krova spiljskog skloništa, voda mi kaplje po licu.

Nekoliko godinama poslije rata, zazvoni telefon.

„Ko je sad u ovu uru?“ kaže otac i javi se.

Čujem Mimin glas.

Otac doda majci slušalicu.

Rekla je da je u Zrenjaninu i da je dobro.

„Lipo mi te čut“, kaže majka.

Kratko razgovaraju.

Majka poklopi slušalicu, pa ode u kupaonicu.

Čujem jecaje.

Otac pojača zvuk na televizoru.

 

Prilikom jednog od zadnjih posjeta Šibeniku, dijelom iz svjedočenja prijateljeva oca koji se nedavno objesio, dijelom iz pronađenih sudskih spisa, saznajem kako je pored luke Mandalina, u preuzetoj JNA kasarni u južnom dijelu grada, pretkraj zime 1992. godine u prostorije vojnog zatvora Kuline dovedeno dvadesetak zarobljenih vojnika i nekoliko civila.

Svakodnevno ih udaraju šakama, palicama, kundacima; cipelare, šibaju kabelima.

Muče ih ogoljenim strujnim žicama i elektrošokerima, tjeraju na međusobne seksualne odnose.

Jednu od zatočenih žena višestruko siluju, prisiljavaju na spolni odnos s jednim od civila.

Ta žena je Milana Janković.

Mimi.

 

Dok mi frizerka šišačem uklanja naraslu kosu, na radiju zasvira Vlak do zemlje sreće.

Ona pjevuši, pa me primijeti u odrazu ogledala.

„Jel ti to plačeš?“ kaže.

Šutim, nadlanicom brišem obraze.

„Pa nije ova pisma tužna“, kaže ona i nastavi sa šišanjem.

*Prenosimo s dozvolom urednica iz zbirke priča Biber 05

Oceni 5