Kuća je više od četiri zida (3)
Husse 01 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Zemlja za sve građane

Rezultati našeg istraživanja o konceptualizaciji i praksama proizvodnje doma kod gejeva i lezbejki u savremenoj Srbiji ne mogu se u potpunosti razumeti bez upućivanja u politički, društveni i kulturni kontekst u kome je ovo istraživanje vršeno, a koji predstavlja prostor njihovog bivanja i poprište tegobne borbe za društveno priznanje i bezbedniji svakodnevni život. Podaci iz svih istraživanja o položaju LGBT populacije i o stanju njihovih ljudskih prava, koji su u poslednjih nekoliko godina sprovođeni u Srbiji, pružaju sumornu sliku netrpeljive društvene sredine koja pokazuje zabrinjavajuće nizak stepen razumevanja i prihvatanja svih manjinskih grupa, među kojima su pripadnici LGBT populacije među najneomiljenijima.

Tomas Hamarberg, tadašnji komesar za ljudska prava Saveta Evrope, zapisao je u predgovoru Izveštaja o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji 2008. godine, da taj izveštaj predstavlja svedočanstvo o “stepenu homofobije u Srbiji. Na osnovu izveštaja ima razloga za zabrinutost, pošto ukazuje na dalekosežna negativna viđenja LGBT osoba u Srbiji, jer 70 odsto ispitanika smatra da je homoseksualnost bolest, dok samo 8 odsto smatra da su ‘Parade ponosa’ legitiman način traženja jednakih prava LGBT osoba. Još više zabrinjava podatak da samo 38 odsto osoba vidi homoseksualce ‘isto kao bilo koga drugog’” (2009: 1). Iako su u pomenutom izveštaju zabeleženi i konkretni pomaci u oblastima i institucijama koje regulišu različita pitanja u vezi sa seksualnošću i sa njom povezanim identitetima, među kojima su naročito istaknuti priznanje Srpskog lekarskog društva da homoseksualnost nije bolest, rad na donošenju Antidiskriminacionog zakona i aktivnost zaštitnika građana na zaštiti i afirmaciji ljudskih prava LGBT osoba, sveukupna situacija u društvu i stepen netrpeljivosti prema pripadnicima ove populacije ne beleže značajne promene od 2000. godine do danas.

Izveštaj za 2008. godinu ipak se završava u optimističnom tonu, i Gej Strejt Alijansa zaključuje da “uprkos brojnim problemima i izazovima s kojima se LGBT populacija suočava, Srbija polako postaje zemlja za sve svoje građane i da će sloboda za sve doći mnogo brže nego što protivnici, pa i same LGBT osobe, to misle” (2009: 11). Taj se zaključak vrlo brzo pokazao ishitrenim, pošto je najpre zabranjena promocija ovog izveštaja u Sava centru, u prvim mesecima naredne godine, a promocije po Srbiji pratili su činovi nasilja. Iako najavljivana i pripremana, Parada ponosa nije održana ni te, 2009. godine. (Odnos prema gej paradi, zvanično promovisanoj kao Parada ponosa, i istorija njenog (ne)održavanja u Srbiji su dobar pokazatelj složenosti položaja LGBT populacije u društvu, i hipokrizije političke elite koja neprestano javno zagovara ljudska prava i prava svih manjina na slobodan život i javno manifestovanje, ali istovremeno dozvoljava konzervativnim snagama (crkva, desničarske organizacije, navijačke grupe) da artikulišu javne diskurse o “neprirodnosti” i “neprihvatljivosti” LGBT identiteta, da u javnosti proizvode sliku o pretećem sukobu velikih razmera, što onda licemernoj i kolebljivoj vlasti daje mogućnost da Paradu ponosa zabrani zbog “ugrožavanja bezbednosti svih građana”. Prva Parada ponosa je u Srbiji održana 2001. godine, i nasilno je prekinuta. Pokušaji da se ona održi, 2004. i 2009. godine završili su se neuspehom. Godine 2010. Parada je konačno održana, uz ogromne mere bezbednosti, kada je policija morala da formira obruč oko učesnika, i kada su oni morali praktično da budu u manjim grupama evakuisani sa mesta održavanja, parka Manjež u centru Beograda. Narednih godina, 2011. i 2012. ministar policije je zabranio održavanje svih javnih skupova u Beogradu onog dana za koji je bila najavljena Parada, ali i kontra-skupovi desničara, s obrazloženjem da “čuva mir i bezbednost građana”. Sedmice uoči planirane Parade ponosa svake godine čine posebno opipljivim osećanja ugroženosti, straha i visokog rizika koji obeležavaju svakodnevicu LGBT osoba u Srbiji)

U godišnjem izveštaju o stanju ljudskih prava LGBT populacije za 2009. godinu, evropski političari eksplicitno povezuju pitanje LGBT prava sa procesom evropskih integracija i bacaju lopticu direktno na teren domaćih političara, od kojih očekuju da odu korak dalje od deklarativnog zalaganja za poštovanje ljudskih i manjinskih prava i da obezbede njihovu punu realizaciju u društvu. Uprkos negativnim kretanjima, aktivisti i aktivistkinje su ocenili da je zbog široke debate koja se u javnosti povela povećana vidljivost LGBT populacije (Izveštaj, 2010: 13). Ipak, stepen netrpeljivosti i slučajevi zabeleženog i procesuiranog nasilja i kršenja ljudskih prava i dalje su zabrinjavajuće veliki, s tim što raste broj prijavljenih slučajeva nasilja i, generalno, govor na LBGT teme u javnosti, naročito u polju umetnosti, postaje prisutniji nego ranije.

Jasno je da u takvoj atmosferi straha i nepoverenja nije jednostavno sprovesti istraživanje o svakodnevici gejeva i lezbejki, pogotovo istraživanje koje se bavi nekim od njihovih najličnijih razmišljanja i opredeljenja, poput odnosa sa porodicom, partnerima, religioznošću, intimnom topografijom domaćeg prostora, strategijama preživljavanja u neprijateljski nastrojenoj sredini... Povrh toga, antropološki metod se sastoji od kombinovanih istraživačkih tehnika - posmatranja, dubinskih intervjua koji lateralno premrežavaju različite oblasti života i iskustva, korišćenja različitih vrsta pisanih izvora kojima se omogućava neprestana kontekstualizacija izgovorenog - i zahtevan je kako za istraživača tako i za sagovornike, pošto ne dozvoljava komfor jednosložnih odgovora i stalno ide dalje, u širinu i dubinu, u potrazi za sve istančanijim značenjima i refleksivnijim uvidima.

Za ovako koncipirano, u osnovi kvalitativno istraživanje, broj ispitanika, takozvana pitanja uzorka i njegove reprezentativnosti, nisu od presudnog značaja. Mnogo je bitnije pitanje lokacije sagovornika, i podrobna (saglasno Gercovom razumevanju “thick description”) kontekstualizacija njihovih odgovora, kako bi se što potpunije razumele specifičnosti i nijanse njihovog iskustva, opredeljenja i izbora, i splet okolnosti koje ih sačinjavaju i proizvode. Ovim istraživanjem obuhvaćeno je 19 osoba. Odgovori su prikupljeni na dva načina: rađeni su dubinski intervjui sa 8 osoba, a 11 osoba je pismeno odgovorilo na upitnik koji je postavljen kao elektronski dokument na sajtu za hosting podataka.12 Među sagovornicima, većinu čine gejevi (13), dok je lezbejki 6, ali ta činjenica neće u radu imati posebnu težinu, s obzirom da predmet analize neće biti rodne različitosti. Svi sagovornici/sagovornice su visokoobrazovani ili su u procesu sticanja visokog obrazovanja, pripadaju uglavnom humanističkim i umetničkim profesijama (lingvistika, filologija, arhitektura, primenjena umetnost, novinarstvo), a manji broj je iz oblasti tehnike, inženjerstva i ekonomije. Važno je pomenuti da su, iako je u korpusu materijala skoro podjednaka zastupljenost odgovora dobijenih kroz intervjue i onih koji su dobijeni putem pismenog upitnika, odgovori dobijeni razgovorom mnogo složeniji i bogatiji, i otuda predstavljaju okosnicu analize.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5