Žena ne sme biti gladna

Viktorijansko doba u Ujedinjenom Kraljevstvu je iznedrilo štošta, pa i fenomen takozvanih fasting girls, devojčica isposnica, koje su tvrdile da mogu da žive bez hrane. Uglavnom su bile u adolescenciji, periodu razvoja i telesnih promena. Motivi njihovog posta bili su uglavnom religijske prirode, a iza toga se krilo i slavohleplje roditelja, siromaštvo, teško i traumatično odrastanje, neretko i očita prevara.

Radnja filma The Wonder smeštena je u Irsku 1862, gotovo dve decenije od Velike gladi u toj zemlji. Devojčica koja od svog 11. rođendana ne uzima hranu, a savršeno je zdrava i vitalna, postala je pravo čudo u jednom irskom seocetu, gotovo pa svetiteljka u nastajanju. Želju da posti i posveti se Bogu niko ne pokušava da osujeti. Roditelji, okolina, sveštenik i čitava crkva je podržavaju u tome jer bi tako i dokazala snagu i svemoć vere. Odlučuju da je podvrgnu dvonedeljnom ispitivanju, to jest posmatranju, kako bi se utvrdilo da životnu energiju ne crpi iz materijalne, već iz duhovne hrane, te da je to ne samo potpuno legitimno, već i čudesno, inspirativno.

Posmatranje vrše sestre – jedna medicinska i jedna časna – smenjujući u pravilnim vremenskim razmacima. Jedina koja istinski postaje zaokupljena ovim fenomenom, koja ga istražuje i preispituje, jeste medicinska sestra Lib Wright. Igra je Florence Pugh, sjajna i moćna u ovoj, kao i svim svojim ulogama. Međutim, uloga u ovom filmu joj stoji kao salivena; razumemo svaki njen pogled, dilemu, uzdržanost, posvećenost i bol. Lib je i jedina koja zaista vidi malu isposnicu Annu, koja s njom razgovara, pokušava da je razume i uspostavi blizak odnos. Ona je i jedina koja želi da joj pomogne, a ne da stoji postrani čekajući devojčicinu smrt. Jedino njoj Anna nije potrebna kao svetiteljka, već kao živa i zdrava osoba, devojčica kao i sve druge.

Iako je The Wonder odlični psihološki triler na ivici horora, atmosferična drama koja nas gotovo dva sata drži u svojim nevidljivim kandžama, najzanimljiviji aspekt filma je odnos prema gladi i apetitu, naročito kada je o ženama reč. S jedne strane vidimo Lib, snažnu devojku koja se stoički nosi sa gubitkom, koja je gladna – hrane, ljubavi, bliskosti, istine, pravde – a na koju društvo gleda s podozrenjem. Ne odbacuju je ljudi, ali je sasvim i ne prihvataju. Da bi bila svoja, u javnosti mora da se suzdržava i vlada promišljeno. Mora da postupa mudro, odnosno manipulativno, kako bi došla do onoga što najviše želi, jer zna da ni država, ni društvo, ni zakon neće biti na njenoj strani.

S druge strane je Anne, devojčica u razvoju koju društvo fetišizuje, koju društvo sprečava u odrastanju, istovremeno očekujući da odraste što pre; koje će je kuditi ako prerano postane žena, a uništiti ako zauvek ostane devojčica. Baš tako se posmatra i gubitak apetita – do određene granice kao vrlina, a potom kao bolest nakon koje nema ozdravljenja. I onda i danas – devojčice čiji se poremećaj ohrabruje, pa kritikuje, ostaju prepuštene same sebi i retkim pojedincima kojima je stalo do njih. Njihova se bolest ne posmatra kao odraz poremećaja društva i njegove „osnovne ćelije“, već isključivo kao problem jedinke u pubertetu.

Priča o svakovrsnoj gladi i sitosti je tek jedan od mnogobrojnih slojeva ovog filma. Vidljiviji su možda oni o verskom fanatizmu, siromaštvu, slobodi i traumi. No, svi su oni uvezani u narativ koji nam ne govori samo o 19. veku i jedinstvenom slučaju, već i o današnjici, dok uporno ubeđujemo sebe da je mračno dobra prošlo. Može se zaključiti da je upravo iz tog razloga i srušen „četvrti zid“ na samom počeku filma – kao podsećanje da je priča iz 1862. i te kako i naša priča. I da je tada bilo, jednako kao i danas, najvažnije to šta govorimo sami sebi i u kakvu priču verujemo.