Poezija bunta i otpora
Aasara 05 S

Photo: Lettera

Žena plače posle rata

Kada su obični ljudi u histeriji konstruisane nacionalističke priče o ugroženosti najzad krenuli u akciju, ispunjavajući svoju prazninu zločinom prema drugome, i pesnikinja je morala da podigne svoj glas i svoju poetiku dovede do potresnog dokumenta. Zato je tako dobro fotografisala taj prelaz, pad u bestijalnost, prekid jednog i početak drugog filma, u kome su se svi presvukli i promenili, praveći se da su oduvek takvi bili. Borba za ljubav i punoću pretvorila se u borbu za život dostojan čoveka. Duhovitosti i ironije, kritičkog duha ovoj autorki sigurno ne fali. To je pokazala i svojim proznim knjigama (Savetnik, Prošireni savetnik). U kombinaciji sa jezičkim majstorstvom, talentom za parodiju, kreativnim poetskim promenama iz knjige u knjigu, Mirjana Stefanović ukazuje se kao sasvim izgrađena autorka koja je sasvim nepravedno na margini onoga što bi se zvalo pisanje, pevanje i mišljenje u nas. Ovde dajemo samo izbor iz knjige Pomračenje a toplo preporučujemo i ranije zbirke koje nisu manje oštre i kritične jer sve je u jeziku i njegovoj briljantnoj upotrebi koja nekad seče kao mač i pogađa u centar, dobra ili zla, ekstaze ili pomračenja.

Mirjana Stefanović rođena je u Nišu 1939. godine. Objavila knjige pesama: Voleti (1960), Proleće na Terazijama (1967), Indigo (1973), Radni dan (1979), Pomračenje (Kranj, 1995; Beograd, 1996), Iskisli čovek (izabrane pesme, 2003); knjige proze: Odlomci izmišljenog dnevnika (1961), Savetnik (1979), Prošireni savetnik (1987), O jabuci (2009). Piše i knjige za decu za koje je višestruko nagrađivana. (Dragoljub Stanković)

Njen tata

iz Doboja nam doleteo

trinaestogodišnji anđelak

sedi ćuti usta ne otvara

 

a kad je namole da progovori

- moj je tata zaklao

moju najbolju drugaricu – veli

1993.

 

Ave noje morituri te salutant


zdravo noje zdravo noje

ponosito ime tvoje

 

noge tvoje mili noje

uspravljene samo stoje

 

ne poklekni nikad noje

biće tvoje visoko je

 

dupe ti na uzvišici

a glava ti u zemljici

 

glava ti u slepom pesku

a dupe u sunca blesku

 

blago tebi noje

svi se tebe boje

 

dok s rezervne noje klupe

na svet gledaš ti kroz dupe

Šta sanjaju a šta nam se događa

sve nam naše starci prorajtaše

 

dok nismo pazili

za trenutak kobni

 

možda kad smo ono misao svetlu

poveli da prošeta među zvezdama

 

kad nam je pogled staratelj

sa njih

na daleke a drage prijatelje polazio

 

ili dok smo nadu slušali kako se

zaobljuje i dozreva u spokoju

kasnih kosova na obronku

 

ne znamo ali ostarotine naše

razuzdane ugrabiše priliku

 

bocu sa duhom zlim stucali su ludaci u avanu

i avanom porazbijali prozore

kroz stakla razbita isuli perje iz jastuka

i pekmezom nam zamazali slike

a brašnom i biberom se isposipali po glavi

i zejtinom ispolivali najbolje perzijanere

i ispiškili se s mukom u vazu od majsena

i sve se još dalo i mogli spasti

da huncuti ne prineše zapaljeno kandilo

svojim žutim i zlim hartijama

u koje zamotavahu i odmotavahu snove

kao što se jabuke spremaju za zimu

 

e tad je planulo

i klavir i zavese

i deca i knjige

 

i sada na vrelom zgarištu

onoga što bilo nam je dom

u dimu i sumporu međ odžacima uzdrupčenim

zli duh skače po ugljenisanim ukućanima

i kezi se i reži

 

a starci od pljuvačke grade flašice

marljivo mravljivo nam ih nutkaju

 

u to nam je duha namamiti

uloviti

sabit

i začepit

1993.

Jugovići sa najlon kesama

moji se Jugovići vuku planetom

pozvereni sa koferima u rukama

i strahom što ih prati kao pas

 

poubijane krave i kokoši

i mrtvi sinovi i vrtovi

i zapaljene postelje i sestre

i napušteni očevi i mladosti

štrče im iz očiju i suza

- zarđale žice i ekseri

 

bebe i uvenule majke u gostima

kleče i klanjaju svetskim carinicima

u bari moga i svog poniženja

 

i strah im tiho tiho arlauče

da ne zasmeta urednim domaćinima

1992.

Jagnje

spava devojčica

 

zamotana u posteljinu

kao u utrobu

lebdi u tečnom snu

 

puni se energijom

- kao da prigušeno

zuje akumulatori

 

sva je od meda i lešnika

smeđooka i zlatokosa

1994.

Sarajevo grob do groba

ko će se prolećan u parku ljubiti

dok pod maslačcima spavaju ubiti

 

kako iz šetnje domu da se vrati

kad preko grobova mora preskakati

 

kako za loptom po travi trčati

dok su pod zelenjem i druzi i brati

 

kako u tramvaj u miru ući

kad se i mrtvi vraćaju kući

 

u kafić zasednu i lozu piju

hoće sa nama da se smiju

 

pljuckaju tabire lenjo pored plota

i Sarajlije rastavljene od života

 

čaršijom šetaju kraj česme sede

lepota-devojke mrtve i blede

 

na ljuljašci se na grani ljuljaju

bebe sa neba – sećanja ih čuvaju

 

i hleb nasušni za svoje kupuju

žene što dugo međ zvezdama lutaju

 

dok naglas nečujan od bola luduju

siroti koji Aherontom putuju

 

Haronu nisu imali da plate

pa ni da odu niti nam se vrate

1994.

Pomračenje

majka i sin upinju se

da za spas glave izvedu snošaj

pred oružjem

i pred očima

belog dana i svojih komšija

 

idu glave pa pričaju same

da l spasene ili izgubljene

1993.

Kad sam bio mali

sjećam se kad nam je prvi

Turčin došo u selo

brojo sam mu prste na ruci

je l ima pet ko i mi

1993.

Moj stolar četnik

pustio je bradu i radnju

iskitio zlatnim ocilima

cene podigao u nebesa

pa ništa ne radi a dobro živi

bojim se da sasvim nenalik Josifu

žari i pali subotom i nedeljom

jer u ponedeljak je mutan i mamuran

- bio sam na Drini – pa pauza

- na svadbi – kaže

i mnogosmisleno čkilji

oči mu još uvek krvave

a ruke je dobro oprao

1993.

Ludi i zbunjeni

branioci srpstva

hrvatski vitezovi

i sokoli muslimanski

jedni drugima siluju starice

dečake žene i devojčice

u mutvacima

u tajnim javnim kućama

sve za slobodu i čast i spasenje

narodnog imena i svetih ognjišta

 

a bogovi sa visine

pitaju ih šta to čine

1993.

Ana i Dragan

znali smo se preko trideset godina

na njih se čovek mogao osloniti

moji prijatelji i susedi

spremni da pomognu kad je najteže

 

imali ključeve od mog stana

od mojih tajni i od duše

 

redovno su pisali iz Azije

iz Afrike i iz Amerike

 

a sada muklo ćute iz Zagreba

1992.

Repata kuvarica

noge ruke glave

oči jezike noseve

uši penise testise

iste

 

decu piliće

i dojenčad bez mleka

 

lešine lešine lešine

i srca

 

mladiće i devojke lepe

iščupane iz života i sjaja

kao jagnje iz ovce astraganske

 

zver gladna u ljudima ludima

prevrće varjačom u kazanu

kuva da se najede

1993.

Nemam veze

treba se družiti sa bakalinom

da skloni šećer koga nema

 

treba se voleti s frizerkom

da te ošiša sa popustom

 

i grliti se u robnoj kući

da nađu šporet po staroj ceni

 

i nekog u privatnoj banci moraš imati

da javi kad će banka da nestane

 

treba poznavati kradljivca da ne ukrade

baš tvoja kola od svih ispred kuće

 

i džeparoša da preskoči tvoje džepove

i provalnika da mimoiđe tvoja vrata

 

s ministrom lopovom šmekati se valja

da dobaci milion koji sa svoga stola

 

i s Bogom moraš negovati rilejšnšip

da hleb da i izbavi od lukavago

 

i sa ubicama iz hata i nehata držat vezu

da zakoče puce kada su ti blizu

1993.

Sedamnaest pitanja o snajperisti

plaćaju li ga po komadu

ili paušalno

ili je odnos radni već ustaljen

toliko bruto a toliko neto

bez penzionih i socijalnih davanja

 

dobija li pare na ruke

il kao ja čeka preko žiro računa

 

kako i koliku utvrđuju cenu –

u zavisnosti od tražnje i ponude

ili je fiksna još od Kaina

 

vodi li uredne poslovne knjige

mrtvi

osakaćeni

poludeli od straha

samoubistva

infarkti

izbezumljenja

nesanice

jesu li već štampali takve formulare

 

koja služba zločinačkog knjigovodstva

nadgleda mu poslovanje hladnokrvno

 

kakvo mu radno vreme

i ima li pauzu za doručak

 

šta pokreće ga

čelo nisko il osveta

il zarada ili samo

pećinska radost lovca

 

kako spava

 

kako izgleda on

a kako poslodavci

 

imaju li i rogove ili tek

papke i kopita

i koliko glava na ramenima

jezika u raljama

i očiju na čelu

 

jede li i sitnu decu

ili samo luka i salame

1993.

Žena plače posle rata

raskidali ste moju zemlju

na podivljale ponjavice

sakate

 

vuku se ko psi uličari

po svetu tražeći gospodara

sa repom među nogama

 

dete ste mi moje izagnali

u ravnodušni beli svet

 

veru u moj narod oduzeli

rođenog me roda postideli

strašno

 

skladni život

spokoj

dostojanstvo

ponos

 

ko da ih do juče nije bilo

nikad

 

samo beda laž grabež i leševi

ram su za moju sliku

1994.

Oceni 5