Propast cile bivše Jugoslavije
Eggza 05 S

Photo: inviTRA

Žena zlatnih ruku

Nije lako činit životne izbore. Čovik nikad nije siguran oće li pogrišit, i naknadno žalit šta nije izabra nešto drugo. Međutin, kad san ja u pitanju, takvih dilema nema, jer iman istančani dar za učinit pravi izbor, tojest, šta god i kako god izaberen, zajeben stvar.

Krenilo je to još sa izboron srednje škole. Potpuno netalentirana i uvik blago osupnuta, da ne rečen autistična prid svime šta ima veze sa ciframa, brojevima i matematikon, upisala san se u srednju ekonomsku, di su se najmanje tri predmeta temeljila na čistom računanju i baratanju brojkama: opća matematika, privredna matematika, i statistika.

Jedanput san ispisala dva ipo lista kontrolnog iz te ka privredne matematike, sa nijednin tačnin rezultatom od mogućih dvajspet. Profesorica je bila tako fascinirana mojon blentavošću da mi je dala dva, samo da prođen i da oden ća. Vajda je, kalkulirajući, a ko će znat kalkulirat ako ne profa iz matematike, zakjučila da ja sa svojin kategoričkin neznanjem matematike mogu nanit puno manje štete široj društvenoj zajednici nego njenim živcima i njihovoj školi općenito.

Druga stvar za koju san izrazito netalentirana je baratanje sa novcima. Pa je bilo logično da moj prvi izabrani posal nakon mature bude posal mjenjača valute na mjenjačnici jednog lokalnog, povećeg hotela, sa prometon mjenjačnice od pet ijada šesto dvadest osan neznan čega, dnevno. Lipo su me smistili na recepciju, dali mi neku knjigu u kojon je pisalo koje se valute nikako, ali baš nikako ne smiju minjat, i prepustili me sudbini. Nekako san ja to izvodila čak i dobro, dok jedan dan u hotel nije upala grupa od pedeset američkih turista koji su odma sa vrata onako čoporativno nagrnili minjat novce, nestrpjivi da potrošu svoje dolare.

Oblija me ladni znoj čin san ih vidila, a još kad su mi počeli nestrpjivo podvikivat hari ap hari ap gad demid!!!, ja san od straja prominila sve šta su mi dali da in minjan. Između ostalog, i veću količinu potpuno nekonvertibilnih novčanica koje su meni izgledale ka dolari, isto su tako šuštale i zelenile se. Tipa koji mi je uvalija te novčanice je milicija ganjala sve do ondašnje jugoslavenske granice, i, na sriću hotela, mene i svih mojih potomaka, uspila ga uvatit.

Nakon toga slučaja odlučila san se ostavit zahtjevnih intelektualnih poslova pa san za moje sljedeće radno misto izabrala radit na normu u pokojnoj Jugoplastiki. Radno vrime je počinjalo u šest, a ja san se morala dignit u pet da bi stigla na vrime. Onda bi tako sva krmeljava zauzela misto uz neku traku na kojoj su se vozile patike. Moj zadatak je bija da na svaki đon od patike prilipin neko lipilo. Znan da van zvuči krajnje jednostavno, međutin, problem je u tomen šta ta traka ide malo prebrzo za moj prirodni ustroj.

Ja san naime spora vrsta sisavaca, sve šta radin, radin polako jer volin puno razmišjat, a nemoš puno mislit i brzo radit istovrimeno. Tojest, znan da neki judi to mogu, ali poslin se žalu da su pod streson, a ja se ne sićan da san ikada u životu doživila taj stres. Ne samo dakle da je ta traka bila prebrza za mene, nego se meni činilo da je, kako radno vrime odmiče, sve brža i brža, ijako su me kolege uvjeravale da je to nemoguće.

Taj nesklad između moje i brzine trake je rezultira time da san jedan dan polipila tri-četri patike zajedno plus špigete šta su mi se zamotale oko prstiju pa me traka počela vuć a ja rušit sve prid sobon dok su kolege u panici bižale sa svojih radnih mista. Izazvala san zastoj u proizvodnji od kojeg se Jugoplastika nije nikad oporavila a ne bi me čudilo i da je taj moj incident izazva, lančanon reakcijon, i propast cile bivše Jugoslavije. Mogla bi slobodno od hrvacke države tražit neki orden od onih Danica i Marica i kako se sve ne zovu, a možda bi mogla užicat i boračku penziju, samo ne da mi se petjat sa papiriman. Kako san spretna izazvala bi kolaps i državne administracije pa bi me još proglasilo neprijatejen nove države baš usrid mojih nastojanja da dokažen kolike su moje zasluge u stvaranju te iste države.

Poslin ovoga malog incidenta u proizvodnji zakjučila san da bi se sigurno bolje snašla u turističko-ugostitejskin djelatnostima, pa san se zaposlila ka kuhinjska blagajnica u jednomen turističkom centru na otoku Šolti. Posal kuhinjske blagajnice je bija da sidi za nekin stolićem tačno između kužine i restorana, i da kontrolira koliko hrane konobari iznose na svojim kolicima, drugin ričima slaže li se količina hrane na kolicima sa narudžbama. Ili tako nešto. Ima više od dvadeset godina da san radila taj posal, i još uvik mi nije jasno šta san to u stvari tribala kontrolirat.

To me nije spriječilo da mrtva ozbijna i profesionalnog stava zasidnen za taj stolić i zaustavin samouvjereno prvog konobara i njegova kolica. On je na njima voza nekakve šnicele, salatu i pomfrit. Pomfrit je izgleda božanstveno, sav onako tradicijonalno restorantski hrskav, narančast i kancerogen. Nisan mogla odolit, pa san zgrabila par masnih divotica među prste, zagrizla, i zadovoljno mumljajući konobaru dala znak da, šta se mene tiče, kontrolu je odlično proša.

Konobari su brzo svatili da imaju konobar-friendly kuhinjsku blagajnicu u kužini, pa su počeli masovno potkradat firmu podmićujući me sa pomfrijon i ostalin delicijaman. Cilo lito niko nije otkrija rad naše zločinačke organizacije i ja san na kraju sezone, sva rumena i nekoliko kila deblja nego na početku, ponosno skupila radnu knjižicu i uputila se u traženje sljedećeg mogućeg posla kojeg ću obavjat na najgori mogući način na opće veselje radnih kolega i ostalog svekolikog radničkog življa bivše države...

Oceni 5