Kako biti novinarka na Kosovu
Aakosov 01 S

Govor sa konferencije OEBS-a o bezbednosti novinara i novinarki: Priština, spomenik Skenderbegu

Photo: Sandra Dančetović/XXZ

Žene na udaru diskriminacije i nasilja

Sedela sam nedavno u restoranu na Voždovcu, u Beogradu, kada se desio slučajni susret sa Srbinom sa Kosova, koji je danas veoma moćan. Zvanično je savetnik za Kosovo, ili je bio, biznismen, predsednik je jednog upravnog odbora, a nezvanično, čujem - još mnogo toga. Poslednji put smo par rečenica razmenili 2000. godine.

Naš zajednički poznanik, sa kojim sam u restoranu sedela, upitao nas je - "Je l' se poznajete vas dvoje?" On je ustao od susednog stola za kojim je sedeo, prišao srdačno, pokazujući da me poznaje i rekao: "Baš su te ovi moji sad napadali, i ja kažem, čekajte - koja Tanja? Znam ženu."

Opušteno sam i ja odgovorila: "Pusti to da me napadaju, napadaju me stalno, nego, ko su tvoji?"

"Sad sam dole, dođi da pijemo kafu" – odgovorio je. To je bio naš novi razgovor posle 17 godina.

Prošlog leta, dobili smo mejl sa navodno objavljenim člankom:

"Istina o sajtu KOSSEV iz Severne Srpske Kosovske Mitrovice ! Kroz srpska usta Šiptari govore !

Englezi koji su oduvek samo zlo nanosili Srbiji i srpskom narodu, a tako je i danas, još uvek perfidnim načinima pokušavaju da zgaze i ponize Srbe i Srbiju! Žalosno je to što i danas oni to rade uz pomoć Srba, plaćenika, izdajnika.... A da je tako, potvrđuje to što su pronašli Srpkinju, koja stoji na čelo sajta, koji englezi finansiraju i koji danonoćno promovišu samoproklamovanu nezavisnost Kosova i mračnjaštvo Zapada!

Ti i takvi Englezi su uspeli da u severnom delu Kosovske Mitrovice instaliraju sajt KOSSEV, u kome glavnu reč ima izvesna Tanja Lazarević, nikada novinar, nikada intelektualka, nikada poštena, žena bez morala i obraza.... koja vešto, za interes Tačija, Haradinaja, Kurtija... Engleza i Zapada propagira nezavisnost Kosova, propagira Šiptare, progon i ubistva Srba, njihove ideje i dela.... i sve protiv Srba!

Ako koza laže, rog ne laže, izvori Tanje Lazarević, zvane Kosevka - kvazinovinarka."

Krajem pretprošle godine zapalili su automobil našoj direktorki u glavnoj mitrovičkoj ulici, jedini koji smo koristili. Automobil je bio nov, redovno servisiran, poslednji put, pet dana pre požara.

Tog leta, 11 metaka, najverovatnije iz heklera, ispaljeno je na naše prostorije.

Iste godine, službenica Kosovske agencije za imovinu našoj tada tek primljenoj novinarki, koja je pratila slučaj evikcije, nakon što ju je zgrabila za ruku, oduzela je foto aparat i mobilni telefon, povukla torbu s ramena i rekla: "Znaš li ti ko je moj muž? Mogu da te strpam u zatvor 30 dana." Koleginica je sve vreme ponavljala, "ja sam novinarka, pustite me", dok ju je službenica u civilu držala za ruku, čekajući moćnog supruga.

Navodim samo najreprezentativnije primere, svakako ne pozitivnih trenutaka - našeg, inače plemenitog i lepog posla - koje, osim poslednjeg, možda i najbezazlenijeg, ne bih mogla sigurno ni da svrstam u kategoriju zastrašivanja. Jer automobil je mogao namerno da zapali obesni klinac, metke je mogao da saspe pijani prolaznik, moj poznanik s Kosova u Beogradu je mogao onako usput i spontano da pomene kako me njegovi napadaju.

Svakako je tačno da svi ovi primeri spadaju u domen osiguranja bezbednosti novinarki o čemu se stalno govori na skupovima organizacija koje se bore za prava žena i uopšte ljudska prava i slobodu medija. Dok ove primere ređam, sve vreme mi je na pameti opšta klima u kojoj svoju malu redakciju svakog dana, za ove tri godine, motivišem da izvodimo ozbiljne radne zadatke sa ambicijom primene jedinih prihvatljivih standarda za nas - p r o f e s i o n a l n i h. Potpuni nedostatak efikasnosti institucionalne zaštite i opšti osećaj pritiska rodno zasnovanog nasilja protiv novinarki stvara tu klimu.

U redakciji XXZ magazina: Tatjana Lazarević, Petar Luković i Tomislav Marković

Nije normalno da ono što je u uređenim društvima definisano kao društvena anomalija i nenormalnost bude prihvaćeno kao društvena normalnost; tim pre, jer se to de fakto tako prihvata u ovim našim deklarisanim demokratijama, u kojima se nominalno zalažemo za vladavinu reda i zakona, poštovanje prava i uvođenje demokratije, a u istinskom životnom i radnom delanju, u vrednostima koje baštinimo - prihvatamo anomalije. Upravo je nedostatak opšte institucionalne zaštite u našem slučaju ispoljen najindikativnije kroz neefikasnost pravosuđa i policije - takav primer. Argumenti za ovu tvrdnju su svakodnevni i sigurna sam da ih svako od nas ima pregršt. Pitam se, šta su i koji su pozitivni primeri?

Kada se desila pucnjava na našu redakciju, želim da pohvalim policiju za brzu reakciju i dolazak dva najviša zvaničnika sa Severa kod nas, što je bio jasan znak za javnost da nam se pruža podrška. Tu bih se zaustavila sa pohvalama. Istraga već treću godinu tapka u mestu. Prilikom tradicionalnog novogodišnjeg intervjua u decembru 2016. sa policijskim zvaničnikom, pitanje dokle se stiglo sa ovom istragom postavila sam sa snažnim osećajem gubitka vremena i uzaludnosti. Delovalo mi je kao da postavljam nesuvislo pitanje. Čak i da se radi o subjektivnom utisku, zašto sve mi u redakciji imamo osećaj da je ovo pitanje za policiju ad akta?

Kada je zapaljen automobil, na manastirskoj slavi u Visokim Dečanima, zatekla nas je izjava za javnost iz policije da se radi o samozapaljenju; uprkos tome što je u pitanju nov automobil, redovno održavan, servisiran, poslednji put pet dana pred paljenje, u ovlašćenom servisu u Srbiji; uprkos tome što su u glavnoj mitrovičkoj ulici mesecima goreli automobili i u drugim mestima na Severu Kosova - svi u istom delu, na isti način. Kada je službenica KPA verbalno i fizički nasrnula na našu koleginicu, taj primer je indikativan sam za sebe. Uz to, incident se dogodio u prisustvu policije.

Mi smo sticajem okolnosti ženska redakcija. Sve muške kolege odlazile su od nas, upravo jer nisu mogle da se nose sa pritiskom tempa rada i odgovornosti ovog posla. Sigurna sam u to da bismo mnogo lakše obavljale ovaj posao u našoj zajednici da smo drugog pola i roda. Ne samo na našem primeru.

Posmatram i vidim svakodnevno omalovažavanje, potcenjivanje, kukavičko vežbanje mišića, nedostatak manira pojedinih kolega, političara i dela javnosti

Nedavno je na jednom opštinskom događaju, mladi stažista za saradnju s medijima, pucnuo prstima, podigao ruku u znak komandnog Ustani! i rekao glasno i uzbuđeno: "Predsednik priča!" Pokazao je i gotovo viknuo - meni i dvema koleginicama iz drugih redakcija koje nismo u stavu mirno sačekale obraćanje predsednika, sedeći u prostoriji, van hodnika gde su se svi nalazili. Jedna od koleginica je kao oparena skočila da posluša. Šokirano sam je upitala - šta radiš to, kuda ćeš? Slegla je ramenima. Treća je zabrinuto, u našem privatnom razgovoru, navodila pokušaje da svoju malu redakciju finansijski stabilizuje u nepovoljnoj klimi projektnog finansiranja sa kojima se mi mali mediji suočavamo. Nije u toj zabrinutosti registrovala nepristojan gest mladog stažiste.

Posmatram i vidim svakodnevno omalovažavanje, potcenjivanje, kukavičko vežbanje mišića, nedostatak manira pojedinih kolega, političara i dela javnosti. Mizogini, seksistički i opšti negativistički pogledi i komentari prema ženama, sa namerom da diskredituju ženu profesionalca nisu, međutim, društvena anomalija koja je unikatna za žene koje se bave novinarstvom. Ovakav odnos prema ženama na radnom mestu, u njihovim radnim zadacima je sveprisutan i sveprožimajući - do te mere da se može podvesti pod neposredno rodno zasnovano nasilje; pritom, ono je podmuklo zakamuflirano kao institucionalno nasilje. Kao takvo, zaslužuje posebnu pažnju društva i stručnjaka, javnosti, svih nas.

Rodno - institucionalno nasilje nad novinarkama specifično je samo utoliko što ono za javnost može da bude najvidljivije i kao takvo, najmasovnije i najekstremnije. Nije teško novinarku, kao nekog ko se bavi javnim poslom u našim tradicionalnim društvima, u krizi vrednosti i životnih standarda, staviti na stub srama, očas pokrenuti lavinu negativnih ocena sa rodno diskreditujućim komentarima.

Postoji, ipak, nešto što nas žene novinarke razlikuje u takvim situacijama od naših koleginica na drugim radnim mestima; nažalost ne vidim da sve koleginice žele da to iskoriste. To je moć koju nam ovaj posao daje - da kroz visoke profesionalne standarde u radu koji je vidljiv za javnost, pokažemo istinita lica - naša i ona druga. Čak i kada neposredno ne ukazujemo na rodno zasnovano nasilje, kada ne pišemo i izveštavamo o njemu, visoka profesionalna etika, trud i znanje koje primenjujemo u ovom poslu, a možda i najvažnija naša ženska istrajnost, sve vreme se neposredno i neumorno bori sa negativnim trendovima, društvenim lažima i licemerjem.  Naš profesionalni rad na najbolji način pobeđuje onu drugu stranu - društvenu anomaliju, nenormalnost s početka ove priče.

*Tekst prenosimo sa sajta KosSev uz dozvolu glavne urednice

*Here you can read this article in English

Oceni 5