Ženi nam se Vukota: Amaterska muzička obdukcija

RAZNI IZVOÐAČI - Originalna muzika iz filma "Crna mačka, beli mačor" (Komuna)

Kad je nakon desetak godina saradnje mudro otkrio da Goran Bregović "ne pravi originalnu muziku, već koristi tradicionalni melos" koji, povrh svega, isti (Bregović) koristi u "lične svrhe, radi sopstvene promocije", sasvim je razumljivo bilo da reditelj Emir Kusturica, vlasnik gore pomenutih izjava, nije imao gotovo nikakav veliki izbor glede kompozitora za svoj novi film Crna mačka, beli mačor. Bregović nije dolazio u obzir, Simjanović se priklonio neprijatelju Paskaljeviću, Kornelije Kovač odavno nije radio za film, Vlada Divljan nije bio ni u najširoj selekciji... pa je kao poslednja rezerva, iz malog mozga, iskopan Nele Karajlić, vođa beogradskog Zabranjenog pušenja, koji je s filmskom muzikom i filmom uopće imao onoliko dodirnih tačaka koliko je u predratnom Sarajevu prolazio pored kina "Radnik".

Shvatajući da mu je partijski zadatak da uradi ono što nikad u životu nije radio - cigansku muziku, Karajlić je očajnički potražio pomoć: tako smo brojčano dobili još dva muzička autora - Vojislava Aralicu i Dejana Sparavala. Prvi je producent Pušenja, drugi violinista pomenutog benda - pa se iz njihove vizure, podržane Karajlićevom ciganskom neveštinom, izrodilo da da na ploči, u čak 19 tema, prisustvujemo galimatijasu najopštijih mesta glede romske muzike, od filma Skupljači perja preko Cigani lete u nebo do najbleđe reinkarnacije Harisa Džinovića. Najtužnije je što ova neciganska trojka (Karajlić, Aralica, Šparavalo) veze nema s ciganskom muzikom: tome u prilog govore nebulozne teme u kojima su romske violine pozadina za čarlston teme i refrene na indijanskom engleskom jeziku (Long Vechile), baš kao što je neukusno kopirati (Bregovićevu) Mesečinu duvačima i naslovom Daddy, Don't Ever Die On Friday, uz, opet, skandalozan engleski s akcentom iz Srpskog Sarajeva.

Da sve bude dno i niže od toga - svedoči verzija pesme Ženi nam se Vukota, ovde u južnoameričkom ambijentu (El Bubamara Pasa), s grozomornom (narodnjačkom) elektronikom i uveseljavajućim South America ritmovima pozajmljenim iz svakog lošijeg hotela na grčkoj obali. Ima toga još: operetskih tema nakon Prvog svetskog rata (Ja volim te još), nemačkih marševa (Meine Stadt), nova verzija Vukote koji se još nije oženio (Bubamara Panj), tu je nekakvo Bugarsko kolo (koje s Bugarima blage veze nema), pa onda još jednom nesrećni Vukota u svojoj sunflower-verziji (Bubamara suncokret)... Pedesetak minuta ove tzv. muzike ne može se slušati ni pod pretnjom Zakona o informisanju: Karajlić, Aralica i Sparavalo - s istim su žarom radili na romskim melodijama kao što bi, da je Kusturica, poželeo snimali filipinske karaoke-hitove.

Otud je, verovatno, najistinitija impresija da soundtrack za ovaj film nije ni ciganska muzika, ni etno koketiranje, nije rock'n'roll, nije folk, nije, zapravo, ništa, već gomila napabirčenih i preuzetih zvukova, smeštena - van vremena i prostora - u mučnih pedesetak minuta "glazbe" koja, eventualno, ima smisla u polnom odnosu sa slikom na velikom platnu, ali bez nje, gola, kao zvučni dokument, sasvim je besmislena. O tome, uostalom, na bookletu, svojom izjavom svedoči sam g. Kusturica koji znalački objašnjava o čemu se ovde, u stvari, radi: "Rokenrol grupa Zabranjeno pušenje, u kojoj sam nekad svirao, napravila je pod imenom 'Black Cat, White Cat' celokupnu muziku za film. Za to su korišćeni svi muzički žanrovi, čak i oni koji su naizgled potpuno nezanimljivi...".

Problem je što su na ovoj ploči svi "korišćeni žanrovi", kako to lepo Emir kaže - "nezanimljivi". Već viđeni. Iscrpljeni. Izraubovani. Klinički mrtvi. Nepomični. Povrh svega, amaterskom obdukcijom obrađeni. Što Bregoviću nikad ne bi moglo da se desi...

*Objavljeno 1998. u magazinu XZ

(NASTAVIĆE SE)