Ženski film kao grupna terapija

Film „Cinema Sabaya“ predstavili smo i kroz intervju sa glumicom Liorom Levi, koja je bila gošća palićkog festivala, no ovaj film zaslužuje i poseban tekst.

Dovoljno eksperimentalan da zainteresuje i one koji su već „sve videli“, a i dovoljno prijemčiv za širu publiku, film „Cinema Sabaya“ rediteljke Orit Fouks Rotem je redak dragulj koji se poigrava fikcijom i dokumentaristikom kako bi ispričao univerzalnu priču o čoveku kroz sudbine devet žena u Izraelu.

Već na samom početku postaje jasno da je lokalna priča i te kako globalna, te da podela na Jevrejke i Arapkinje, Izraelke i Palestinke, starije i mlađe, tradicionalne i moderne, jeste tu da najpre ukaže na sličnosti, kao i mogućnost zajedničkog života uprkos razlikama ili baš zbog njih.

Osam žena počinje da pohađa radionicu filmske režije kod rediteljke Rone, bez ambicija da se time ozbiljno bavi ili gradi karijeru u tom smeru. Štaviše, njihove istinske motive za učenje kadriranja, režiranja, snimanja ne saznajemo nikad do kraja, ali poenta definitivno nije u profesionalnom napretku, već razvijanju novog hobija iz puke znatiželje, povezivanju, širenju vidika, boljem upoznavanju sebe i drugih... Nijedna od njih nije svesna šta će im sve ova radionica doneti i koliko daleko i duboko sežu njeni dometi. Dalje od diplome za odličan uspeh i primerno vladanje, dalje od želje da se bude najbolji.

Svih devet žena u nekom trenutku dolaze u kontakt sa svojom ranjivošću, bilo da se lako i voljno otvaraju ili ostaju rezervisane do kraja, poput najmlađe članice grupe, pa i same rediteljke. Njihova suzdržanost, nespremnost da podele svoje strahove i frustracije još više dolazi do izražaja u grupi u kojoj se razgovara o nasilju u porodici, potlačenosti, religiji, depresiji, nedostatku vremena za bližnje, samoći... Ipak, nijedna od njih nije primorana da podeli ono što ne želi, pa tako i ne saznajemo o svima sve. Nije ni potrebno. Možda trenutak nije dovoljno dobar, možda još nisu spremne, možda tek treba sebe bolje da upoznaju.

Odluka da ne dobije svaka od njih podjednaku minutažu odlično ilustruje razvojni put svake žene, poštuje njene želje, mogućnosti i ograničenja, daje priliku da svaka bude to što jeste u sadašnjem trenutku, s potencijalom da se u budućnosti sasvim promeni.

Svaka od žena na samom početku govori o svom najvećem, neostvarenom snu. Neki su osmišljeni za potrebe filma, neki su istinski snovi glumica. Na ovaj ili onaj način, svaka će ostvariti svoj san na kraju – uz pomoć umetnosti, filma, malo mašte i magije. Do ostvarenja sna preći će put koji liči na svojevrsnu grupnu terapiju i podrazumeva otvaranje, ispovedanje i povezivanje s drugima.

Jedan od zadataka koje dobijaju jeste da snime svoj prostor. Način kadriranja i ono na šta se fokusiraju otkriva koliko je taj prostor zapravo njihov, koliko ima njih u njemu, ili koliko je pak sve podređeno drugima – mužu, deci, porodici. Kulturološke razlike često podrazumevaju i one imovinske i socijalne, pa se tako krećemo od jedva uslovne kuće za život jedne arapske porodice i tek renoviranog kupatila jevrejske porodice koja pripada višoj srednjoj klasi. U jednoj kući žena nema pravo glasa, u drugoj je ravnopravna sa suprugom – i to je možda važniji zaključak nego onaj o imanju i nemanju. Jer, prvoj ženi nije dozvoljeno da bude, a to su okovi koji najjače stežu.

Naravno, zastupljeni su i drugačiji primeri, jasno je da nije napravljena gruba i banalna podela u filmu koji je usmeren na nijanse, detalje i posebnosti. Iako je „Cinema Sabaya“ pre svega fikcija, sve što je snimljeno kao zadatak za radionicu oslikava realnu situaciju tih žena – to su zaista njihovi domovi, muževi, deca, psi, sobe... Ne zna se gde prestaju one, a počinju njihovi likovi, i obrnuto, ali to nije ni važno, jer im verujemo svakog sekunda i sve vreme saosećamo.

Upoznajemo ih kroz sliku i reč, baš onako kako se najčešće i sami predstavljamo, uvek na granici između sopstvene suštine i neke „bolje verzije“ koju bismo želeli da predstavimo, između iskonskog i artificijelnog, instinktivnog i društveno prihvatljivog. Pa ipak, sve smo to mi, u interakciji sa ljudima koji plešu na istoj žici. Negde između visina i ponora se srećemo i povezujemo, ili pak samo mimoiđemo.