Zgražavam se zbog toga što još postojim na ovome svetu

Najvećeg živog pisca Čehoslovačke Bohumila Hrabala zatekli smo u pripremama za put: na poziv Cingiza Ajtmatova trebalo je zajedno sa mnogim znamenitim svetskim ličnostima da učestvuje na forumu sovjetske sekcije UNESKO-a u Moskvi.

Razgovarali smo u pivnici Kod zlatnog tigra u Pragu, i u Hrabalovoj šumskoj kućici, a neposredan povod za razgovor jeste objavljivanje njegovih izabranih dela pod znakom Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca, do koga treba da dođe tokom sledeće godine. U tri toma biće objavljeni romani Strogo kontrolisani vozovi i Služio sam engleskoga kralja te novele Časovi plesa za odrasle i napredne, Bučna samoća, Nežni varvarin, zatim ciklusna proza Oglas za prodaju kuće u kojoj više neću da živim i nekoliko kratkih pripovedaka.

Užasnut sam time što sam za pedeset godina svog pisanja smogao snage da napišem – ne čitav niz, već nekoliko knjiga zahvaljujući kojima bih mogao da kažem, da ustvrdim da nisam badava živeo na ovome svetu

Veliki pisac, koji odbija da tako bude nazivan pošto sam sebe naziva »preklapalom«, kaže da je u poslednje vreme dao mnogo intervjua, naročito zapadnoj štampi i da se umorio od razgovora za novine. Na izmaku sedamdeset i četvrte godine, odlučio je da više ne govori po listovima, na radiju i televiziji, ukratko da začuti. Intervju za NIN, kako kaže, poslednji je njegov intervju.

Upitali smo Hrabala, kao prvo, raduje li se objavljivanju svojih knjiga u Jugoslaviji. Evo kako je odgovorio i evo kako je razgovor dalje tekao:

- Posetili ste me i zatekli, dragi gospodine, zahvaljujem vam na poseti, u trenutku koji ne bih mogao da nazovem trenutkom nekakvih posebnih teškoća i nezgoda, ali svakako i najjednostavnije: u trenutku kada ću uskoro, za koji dan, napuniti 74 godine, kada čoveku sve izgleda nekako nezgodno, kao sama nezgoda. Zamolili ste me za intervju, i ja ću vam ga dati. Ali, kažem vam, napričao sam se za italijanske i francuske listove, tako da ne bih želeo da se ponavljam, da govorim ono što sam drugima već rekao. Pričaću vam, govoriti ono što ja lično budem smatrao za potrebno da kažem. Reći ću vam prvo šta me zgražava i čime sam užasnut.

- Zgražavam se zbog toga što još postojim na ovome svetu. Užasnut sam time što sam za pedeset godina svog pisanja smogao snage da napišem – ne čitav niz, već nekoliko knjiga zahvaljujući kojima bih mogao da kažem, da ustvrdim da nisam badava živeo na ovome svetu. Kada bi trebalo da te knjige složim po nekakvom poretku, onda bi se na prvom mestu našla moja prva novela, moj prvi angažovani rukopis kojim sam potpisao, sklopio društveni dogovor sa čitaocima. Rekao bih da to nije, kako bi to možda mnogi pomislili, moj prvi, apsolutno prvi rukopis Biser na dnu, već novela Strogo kontrolisani vozovi. Tim sam rukopisom, u stvari, rekao nešto veoma uopšteno, dobro poznato, poznato u ćelom svetu…

Pitanje: Bio je to vaš protest protiv rata…

- Bio je to, može se i tako reći, suludi protest protiv rata kao takvoga.Ja sam još kao student proučavao između ostalog i Emanuela Kanta i do dana današnjeg me u zatočeništvu drži ideja večnoga mira – upravo ono što sam pokušao da dam još u Strogo kontrolisanim vozovima. Reč je, u stvari, o knjižici Emanuela Kanta, velikog filozofa koji je živeo, pisao i obučavao druge u Kralovcu — kasnije proglašenom za Kenigsberg — gradu koji je osnovao češki kralj Pšemisl Otokar II. U toj, eto, knjižici, Kant upozorava, odvraća Nemce i ceo svet od totalnog rata. Jer, totalni bi rat označavao kraj čovečanstva i kraj celoga sveta. Imam utisak da ta moja novela Strogo kontrolisani vozovi predstavlja stalno upozorenje i opomenu moćnicima, svima koji mogu na bilo koji način da utiču na sudbinu sveta, da vazda uza se nose Kantovu knjižicu Zum ewigen Frieden.

Pitanje: Ja bih rekao i Strogo kontrolisane vozove…

- Na određeni način i ta moja knjiga je postala memento, upozorenje koje je dignuto na visoki stupanj. To je prva moja knjiga zahvaljujući kojoj bih mogao reći da nisam badava živeo na ovome svetu. Imam utisak da sam one druge, prave knjige napisao mnogo kasnije, u mnogo poznijim godinama – kad sam imao 67, 70, odnosno 71 godinu. Rekao bih da su to pre svega dela Služio sam engleskoga kralja, posle koga sam napisao Bučnu samoću i Nežnog varvarina. Možda bi u te knjige trebalo uvrstiti i trilogiju Varošica kraj vode, knjigu koju je napisala moja majka, ili bolje rečeno — knjigu koju je na određeni način ispričala, izdiktirala moja majka, a posebno deo trilogije Striženo—skraćeno, knjigu koja je na moje veliko čuđenje kao i Bućna samoća, uostalom, doživela veliki uspeh u Francuskoj, a zatim i kod Italijana, gde je izdavač Ejnaudi bio prinuđen da, neposredno posle prvog, objavi i drugo izdanje.

Oduvek sam bio "enfant terrible", još u osnovnoj školi, a isto tako i u srednjoj, jer sam kući donosio samo prosečne ocene i one ispod prosečnih, pa sam čak dva puta i ponavljao razred

Pitanje: Kojim je čitaocima namenjena Bućna samoća?

- I ta novela i roman Striženo—skraćeno adresovani su takozvanim običnim ljudima. I, vidite, rekli su mi, oni žive sa mojim junacima jer je ljudski život nešto najlepše ako je pomešan sa literaturom.

Pitanje: Čini se da moramo pomenuti i Svadbe u mom domu…

- Da, i to je takođe knjiga zbog koje sam postojao na ovome svetu. (Trilogija koja nije objavljena u Pragu nego, zasad, samo u Torontu, u izdavačkoj kući Jozefa Škvoreckog — prim. M.Č.). U njoj moj život opisuje moja nedavno preminula žena. Ja sam, dakle dopustio taj luksuz da ona bude narator, da me posmatra iz svoga ugla.

Pitanje: Zašto ste upravo njoj namenili tu ulogu?

- Sve je jako jednostavno. U Pragu je objavljeno nekoliko knjiga koje sam imao prilike da držim u rukama: gospođa Dostojevski je napisala knjigu o svome suprugu, gospođa Tolstoj je to isto učinila u obliku pisama. Čitao sam i knjigu o Pikasu, koju je napisala jedna od njegovih žena. Učinilo mi se da su te žene bile nekako suviše pod pritiskom slave svojih muževa, pa su se trudile da im se dodvoravaju. Pokušavale su da prikriju mnoge stvari kroz koje su one, kao supruge velikih ljudi, svakako prošle. Da bih izbegao upravo to, odlučio sam da sam sebe kroz ženinu priču opišem. Naravno, u toj trilogiji nisam samo ja prikazan kakav jesam, nego i svi političari i kulturni poslenici moga doba.

- Ponavljam: sada, kao već gospodin u godinama, kao stari gospodin: osećam da nisam badava živeo. Osećam da mi je usud odredio, a ne samo meni, već i onim redakcijama koje su objavljivale moje rukopise – da napišem dela kojih se neću stideti. Redakcije spominjem stoga što bez njih, bez redaktora, urednika književnost ne bi ni postojala. Ranije je postojao običaj da se usmeno izlaže sve, i filozofski tekstovi i bajke, ali pošto živimo u XX stoleću, u kome je zaključen »društveni dogovor« sa čitaocem, a on se ostvaruje samo posredstvom izdavača i urednika, valja uvek u ovakvim kazivanjima pomenuti redakcije. Ukratko hoću da vam kažem: oduvek sam bio »enfant terrible«, još u osnovnoj školi, a isto tako i u srednjoj, jer sam kući donosio samo prosečne ocene i one ispod prosečnih, pa sam čak dva puta i ponavljao razred. Uvek sam imao slabu ocenu iz vladanja i ta slaba ocena je označavla da sam bio »enfant terrible«. Ostao sam do dana današnjeg dečkić kome se raduju, koga vole svi — ali ne i porodica, ne ukućani oko mene.

Pitanje: Čini mi se da treba kazati: na isti način voljeni su i vaši junaci…

- Ja sam oduvek, na opšte čuđenje svoje okoline, težio običnim ljudima. Nisu me privlačili oni koji su imali nekakav, bilo kakav položaj u društvu. Njih sam se čak na određeni način stideo, čak sam ih se nekako i bojao, pred njima sam bio plah. Obični, najobičniji ljudi i do dana današnjeg daju mi hrabrost. Oni me teraju da govorim, jer ja, naime, sam sebi ne verujem i kada u nekoliko pivnica ponovim raznim ljudima iste reči, ja sam tek onda siguran da je to što sam pričao dovoljno zgusnuto i da se može staviti na papir.

Preklapalo je čovek koji kada priča, priča jako glasno, kako bi to čuli i oni drugi oko njega, kako bi i oni drugi mogli da uživaju u onome što govori

- Za mene je važan taj consensus omnium, to jest »tiha saglasnost« ostalih – konstatovanje da je ono što pričam, što govorim, što naklapam odista zabavno. Od običnih ljudi sam naučio dosta toga pa, recimo, i to da ritmično upotrebljavam crnu i belu boju, tugu i radost, da sve to stavljam jedno kraj drugoga, upravo onako kako su činili veliki majstori literature – da ih sada ne nabrajam sve — od Čehova do Babelja, preko Platonova i Kafke. Kod nas je, pak, nedostižan majstor toga i takvog miljea bio Jaroslav Hašek, koji je, zahvaljujući svojoj ironiji, a isto tako i sposobnosti da piše savršene članke za novine, postao veliki mistifikator. Upravo kao i gospodin doktor Franc Kafka, uostalom. Stil Hašekov dosta je obojen. Gospodin doktor Kafka piše malo drugačije. Podtekst svega što je napisao ima formu koju bismo mogli da nazovemo tipično praško-jevrejskom. Podtekst svega što je napisao duboko je ironičan, i to je ta čuvena praška ironija, koja činjenice uvek izokreće, pravi ih »drugačijima«.

Pitanje: Možda je trenutak, kada već pominjemo ironiju, da popričamo o knjizi Oglas za prodaju kuće u kojoj više neću da živim…

- Da, zaboravili smo da je pomenemo malopre, kada smo govorili o knjigama zahvaljujući kojima bih mogao reći da nisam uzalud postojao… To je knjiga koje sam se oduvek bojao i koja je nastala na sasvim poseban način: ne bi se moglo reći da je napisana iz čiste drskosti i inata; drskost se njena sastoji u tome što je objavljena bez ikakvih, apsolutno ikakvih izmena, onako kako je napisana. Da bi sve bilo jasnije, tu sam knjigu napisao dok sam radio u čeličani u Kladnu i beležio ono što je na mene, iz tadašnje moje okoline, ostavilo najdublji utisak. Drugim rečima, pokušao sam da opišem ono što sam video.

- Jedna od ključnih pripovedaka u toj malenoj zbirci daje opis rušenja Staljinovog spomenika u Pragu. Za uništavanje ovog spomenika znao je praktično svaki građanin ne samo Praga, već i Čehoslovačke, ali napisati o tome novelu ili pripovetku, bilo kakav tekst — to je za ono doba bilo dosta hrabro. Ja sam taj tekst pisao prvo za sebe samoga, ali se, eto, desilo da je knjiga objavljena, valjda 1965. ili 1966. godine. Ona sadrži čitav niz mesta koja doslovno ranjavaju ne samo mene, već i ljude sa kojima sam živeo i još uvek živim. Do dana današnjeg se dešava da na ulici sretnem ponekog nepoznatog prolaznika koji mi priđe, potapše me po ramenu i zahvali za knjigu koja se zove Oglas za prodaju kuće u kojoj više neću da živim. Ljudi mi se zahvaljuju ne zbog toga što sam im nešto otkrio, to ne! Ljudi mi se jednostavno zahvaljuju zbog toga što sam literarnom formom konstatovao, zabeležio ono što su svi znali, a isto tako i zbog toga što sam smogao hrabrosti, što je, takođe, veoma važno za literaturu, da ono što se govorilo krišom, tajno, kažem glasno ili, kako ja to volim da kažem, na trgu, da me svi čuju.

- To je ona glasnost o kojoj se sada tako mnogo govori, a ja postavljam pitanje: ko bi, pa, trebalo da tako govori ako ne pisac, koji ima tu sreću da je toliko drzak pa ono što vidi, što oseća ne samo napiše, već i odnese izdavaču, a taj izdavač to, opet, objavi… Danas bih mogao da kažem da je Oglas za kuću… svojevrstan odraz doba koje smo mi nazivali doba Antonjina Dobrog, odnosno Antonjina Novotnog, predsednika Republike, čoveka koji je bio do te mere liberalan, kao i ceo duh vremena u kome je živeo, da ta knjiga ne samo što nije bila zabranjena, već ju je kritički prihvatio i sam Antonjin Novotni…

Pitanje: Spomenuli ste glasnost. Danas uz taj pojam ide jedan drugi, takođe razglašen: perestrojka…

Pitanje: I »drskost« takođe…

- Mislim da sam u nekim svojim prvim pripovetkama bio dovoljno drzak da kažem ono što sam u tom času mislio. Ponovo kažem ono što stalno kazujem po pivnicama i krčmama: vraga bi sve to vredelo i bagova duvana, da nisu postojale redakcije koje su bile tako hrabre da se bore za objavljivanje i da to što je pisac hrabro napisao zaista i objave.

Osuđeni smo na to da budemo humani, čak i onda kada smo nehumani. Kada nam se čini da je literatura nehumana, to je samo privid, to je, u stvari, krik čoveka napuštenog usred pustinje

Pitanje: Da li i ono što nazivate »preklapanjem« takođe predstavlja deo glasnosti, odnosno javnosti u radu?

- Rekao bih da javnost u radu, glasnost u smislu u kome se danas taj termin upotrebljava, u smislu društveno-političkom i kulturno-političkom, ima nekakve veze sa »preklapanjem«. Jer, preklapalo je čovek koji kada priča, priča jako glasno, kako bi to čuli i oni drugi oko njega, kako bi i oni drugi mogli da uživaju u onome što govori. A ono što govori preklapalo, to je uvek upereno protiv konvencija i protiv uobičajenih načina mišljenja i življenja. Rekao bih da je preklapalo ličnost ne samo svake pivnice ili krčme, već i ličnost, srce svakog društva koje uspeva, koje može, koje je u stanju da ljudima na jedan šaljiv način ili sa velikom ironijom saopšti činjenice od kojih osećamo strah…

Pitanje: Takav je bio Hašek…

- Da, on je bio veliko preklapalo i to »preklapanje« je uvek bilo spojeno sa ironijom ili, još bolje, sa mistifikacijom. Umeo je alegorično da kaže istinu. Kod mene je, u literaturi, uvek bilo drugačije. Meni je uvek bilo stalo do toga da ono što sam napisao polazi od stvarnosti, da se hrani tom stvarnošću i kreće, uliva se u tu istu stvarnost. Nisam hteo da pišem alegorije niti sam želeo da moje delo bude sazdano od simbola. Uvek sam se trudio da sve bude izloženo kao stvarnost, da to liči, upotrebimo taj izraz, na novinsku vest, tačnije na literarno žurnalističku vest. A kao što je poznato, postoji čitava jedna kategorija literarne žurnalistike…

Pitanje: Uzgred rečeno, vaša prva veća pripovetka iz Kladna pripada toj, kako kažete, literarnoj žurnalistici.

- Da, to je Jarmilka, objavljena 1950. godine. Predstavljala je, u stvari, čistu literarnu žurnalistiku, jer sam ja, pišući je, radio, postupao kao pravi novinar: uvek sam onome što se stvarno dešavalo, dodavao svoj komentar. Pokušao sam, dakle, da spojim novinarstvo sa pravom literaturom. Taj metod, uostalom, koristim dosta često i sada. Literarna žurnalistika me je oduvek privlačila i meni polazi za rukom da je kombinujem sa nečim što se obično zove esej, ili sa čistom literaturom. U tome sam, da tako kažem, dete svoje epohe: uvek počinjem da pišem kao novinar, a novinare-literate sam oduvek voleo, bez obzira da li se radilo o Čehovu, Babelju, Hemingveju, panu Jaroslavu Hašeku pa čak… znate li kako je počeo da piše Franc Kafka? Prvo što je napisao, bila je kratka reportaža, objavljena u praškom Tagesblatu, negde 1913. godine: bio je to opis ateriranja aviona u Breši. Uostalom, i Andrej Platonov je počinjao kao novinar, i on je, takođe, bio preklapalo na svoj način…