Zid stoji pred vratima svake kuće, na kraju svake ulice, na izlazu iz svakog grada

Konstantin Kavafi

Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.

Vujica Rešin Tucić

Nepomični čovek

Može li se proći kroz zid koji ne postoji,
zid koji samo osećamo,
nematerijalan i nedodirljiv?
Zid straha od sile,
udarca,
gladi i hladnoće,
napuštenosti i usamljenosti,
u svetu zabranjenih snova,
potiskivanih želja
i bespomoćnosti,
u sveobuhvatnoj tami,
iz koje dopiru nečujni krici postojanja.
Nije li ljudski život samo zid, 
koji neprestano raste,
unutrašnji zid,
iza kojeg, 
godinama,
dopire kucanje nevidljivog srca?
Svako novorođenče je zid koji jeca,
pribijajući se uz majku,
ogromni stari zid koji ga je porodio.
Okružen bespomoćnim zidovima 
kuće-jazbine,
čovek-zid izgovara sve osim sebe.
Zid je reka koja teče.
Zid je nebo koje se plavi.
Zid stoji pred vratima svake kuće,
na kraju svake ulice,
na izlazu iz svakog grada.
Zid siromaštva,
bolesti,
smrti.
Zid zabrana, 
pretnji.
Zid naredbi,
uputstava,
prisile.
Zid nas posmatra sa svakog ekrana,
govori,
ponavlja jedno te isto:
budi zid.
Zid je jezik kojim govoriš.
Zid je tvoja prošlost,
sećanje na jedan drugačiji jezik,
drugačije postojanje.
Budućnost je zid izrastao u zenicama,
do kojih više ne dopire svetlost.
Hoćeš li proći kroz zid?
Hoćeš li se pobuniti?
Hoćeš li pronaći jezik 
koji prolazi
kroz zidove?
Izađi iz zida,
iz jezika koji ga je izgovorio.
Izađi iz vidljivog.
Ne budi sluga ni jednoj ruci
koja te dodiruje.
Napusti svetlost i tamu, 
zatvori oči pred prizorima
koji se ponavljaju.
Zid je, 
ipak, 
samo reč
i njegova senka u jeziku
jedino je mesto
koje ne laže.
Česlav Miloš

TO

Kad bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.
Da viknem: ljudi, lagao sam vas,
Govoreći da toga nema u meni,
A to je tamo stalno, danju i noću.
Mada sam baš zahvaljujući tome
Umeo da opisujem vaše zapaljive gradove,
Vaše kratke ljubavi i zabave što trule i raspadaju se.
Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,
Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija
Brisanja tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima
Onaj, ko poseže za zabranjenim.
Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera
S brvnom među ševarom, dolinu,
U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,
I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu
Mogle biti samo vežbe visokog stila
A ispod je bilo to, što neću pokušati da imenujem.

To je slično misli beskućnika kada ide po ledenom,
stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi
teške šlemove nemačkih žandarma kako se primiču.

To je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi
pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

To se može takođe uporediti sa ukočenim licem
nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili sa rečima lekara o neopozivoj presudi.
Jer to znači nailaženje na kameni zid i shvatanje 
da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama. 
Zbignjev Herbert

Zid

Stojimo pred zidom. Skinuta nam je mladost kao osuđenicima košulja. Pre no što nam ugojen metak zasedne na vrat, protiče deset, dvadeset godina. Zid je visok i jak. Iza zida su drvo i zvezda. Drvo korenima podriva zid. Zvezda nagriza kamen kao miš. Za sto, dvesta godina biće već mali prozorčić.
Danijel Dragojević

Ograda

Dolazeći u posjet vidio sam veliku rupu 
na žičanoj ogradi duševne bolnice i pomislio 
kako nikada neću biti tako nešto potrebno, 
otvoreno i utješno. Kroz mene neće nitko ući 
niti izaći, nisam okrenut istovremeno na obje 
strane, unutra i vani, ne čekam nikoga. 
Što sam ja prema jednom običnom prolazu 
kojega su želje nedopušteno napravile, 
kojega želje održavaju i ni trenutak 
ne ostavljaju samog? Čak se i kos 
izgleda s visoke grane sprema 
proletjeti kroz njega. 

*Pesmu Konstantina Kavafija preveo je Slobodan Blagojević, Česlava Miloša Ljubica Rosić, a Zbignjeva Herberta Petar Vujičić