Obećanja jednog kipa

Zidanje tela

Zidanje tela
Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli/ Luk, odakle k'o da kuljaju tmice,/ Tvoje oči, mada uvek crne, nadahnjuju mi misli/ Koje nisu misli-zlosutnice./ Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,/ S tvojom grivom vlasi elastične,/ Tvoje oči s čudnim umorom mi kažu:/ „Ako hoćeš, ljubavniče plastične/ Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti/ I svaku naklonost koja ti je sveta,/ Moći ćeš da se uveriš u prisustvo puti/ Od pupka pa sve do dupeta;/ Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski/ Dve krupne medalje mrke kao bronza/ I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,/ I tamnog kao koža kakvonog bonza,/ Preobilno runo koje je sestra slavna/ Toj bujnoj kosi, toj punoći,/ Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,/ Noći bez zvezda, tamna noći!“ (Šarl Bodler, Obećanja jednog lica)

Natrag na tekst

Ostavite komentar:

Morate biti prijavljeni kako biste ostavili komentar