Zimski repertoar

Skok je preklane kokoši u nebo

Krv toči,

I revolverski pucanj,

To: gramofonska ploča,

U obrtanju, prstom svojim izazvati ariju,

To: gnezdo lastije u violini

Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica

Ta topla kuća selica.

U stanju da pođe za pukom,

Banda kroz polja kad zasvira,

Zamišljeno da živi o crnom

Luku, o hlebu i na senu:

O, na trulom plašću iza manastira!

U stanju da sanja pučinu crvenu

SUNCE, odsustvo četiri meseca:

Evo, približuje se zima!

O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima,

Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;

Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,

Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,

Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,

Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu

Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu

(Marta je devojče i dunja u ormanu);

U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,

Svuda zima dođe u svoje vreme,

Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno kurjaci i magare:

Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,

Suzni ogoljeni pejzaži,

Od savesti i mraza drhću ozeble ubice

Sa žudnjom izgledajući žandare.

Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.

Da prihvatimo se njom vreline sunca,

O vi pleća gola sad u odmicanju begunca

Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:

Više go, no mržnja našeg odsustva;

Ne veruj ni sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gle, pljuje svetlost međ oblake,

Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;

I sva ta prekomorska putovanja

Koja obviju glave u vidike ko u saruke,

A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,

Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,

Ne ublaže oporu pljuvačku dubina

No još natope sve solju gorčine i joda;

Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,

I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor, da se protegli,

Suviše malo zvukova kojima da se zeva,

Pod pokrivače oštre neba, kojima peva

Revmatični bol sumnje, besmo legli.

O, san je vampir pun gnusobe i krvi,

A buđenje te vreba razrokim očima;

Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi

Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide

Nedogled,

Očiju plavih kako sedi kraj prozora,

I pre no što upiju je u pogled

Naloču se opet sna i umora.

Ima onih koji odlaze

Pod plotove, da odlakšaju utrobu,

Kraj razbijenih flaša koji prolaze

I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom

Iz sobe svoje koja nema prozora,

Treba mišlju i voljom da ih probijem,

Sad je doba mraza, revmatizma i umora;

Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera

Dubina mokra koja zoru protera,

Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,

I siromaštva čak uvodih li u čistine?

Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;

Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?

Ja!

Imah svoj Južni Pol, svoj Sudan;

Svoju košavu bar, koju ne delim.

Od sve čistijih obilja načinih plan

Proširivanja života - iz danas u sutra

Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost druga: starija)

To:

Postoji revolverski pucanj iznutra

Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;

Doći će proleće, puno blata kao i zima;

Proleće nosi pune džepove pištolja;

Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);

Manje crvenila na snegu posle samoubice.