Skica prošlosti (13)
Manna 01 S

Photo: tumblr.com

Živeti sa genijalnim muškarcima

(17. novembar) Ali mi nikada nismo razgovarali, tokom tih nesrećnih godina, o ovim scenama. Tobi je, zamišljam, možda imao neku neodređenu ideju da je bilo nečega, kako mislim da bi rekao, između Džeka i Vanese. Ali je njegovo generalno držanje bilo uzdržano, nepristrasno, konvencionalno. Iz njegovog dalekog položaja, kao školarac, kao student, on je uopšteno osećao da mi treba da prihvatimo svoje mesto: ako Džordž želi da idemo na zabave, zašto ne? Ako otac želi da šetamo sa njim, zašto ne? Jednom, u Solzberiju, kada su Fišerovi bili naši susedi, a Vanesa, jer nije podnosila tetku Meri koja se vrlo pakosno umešala u hroničan rat između Vanese i Džeka i Vanese i Džordža pišući potajno Koups školi, odbila da ih poseti i nije ih pozdravila na ulici, on je dao jednu od svojih retkih impresivnih izjava: osorno je rekao da nije u redu odnositi se prema tetka-Meri na taj način.

Tako je došlo do toga da smo Nesa i ja formirale veoma blisko zavereništvo. U tom svetu mnogih muškaraca, koji su dolazili i odlazili, mi smo formirale naše privatno jezgro. Mi smo bile sa ocem, same, po ceo dan. Edrijen bi se vraćao iz Vestministera; zatim Džek iz Linkolns Ina; zatim Džerald iz Dentsa ili iz Henrijeta Strita; onda Džordž iz pošte ili iz državne blagajne, a Tobi je bio u Kliftonu ili u Kembridžu. Glavni dan je bio onaj koji smo provodili zajedno. I zato smo mi napravile mali svet unutar velikog sveta. Imale smo savez koji je bio tako srastao da smo sve (možda izuzevši Džeka) gledale iz istog ugla; i oblikovale sa naše nadmoćne tačke. Vrlo brzo posle Steline smrti mi smo videle život kao borbu da se zadobije neka vrsta stajališnog mesta za nas u tom [nečitko]45. Uvek smo se borile za ono u šta su se uvek mešali, što se prigušivalo, za čim su posezali. Kao prepreka i teret otac je naravno bio najveća pretnja. Kako možemo, da uzmem konkretan slučaj, da podesimo da on bude napolju kad, možda, Kiti Maks, možda, Keti Tajn, dođu na čaj? Kako možemo da izbegnemo g. Brajsa? Moram li da provedem popodne šetajući po Kenzington Gardenzu? Da li smo mogle da uredimo da povedemo svoje prijatelje pravo u radnu sobu (dnevnu dečju)? Zatim, o čemu čovek može da priča za ručkom? Može li se izbeći Brajton ili Uskrs? Moramo li da budemo kod kuće zato što dolazi tetka Meri?

Nad celom nedeljom tih izvrdavanja i mirenja nadvijao se užas srede. Tog dana su mu se pokazivali nedeljni troškovi. Ako su prelazili jedanaest funti, taj je ručak bio mučenje. Podnele bi mu se knjige. Tišina. On bi stavljao naočare.46 Čitao je cifre. Pesnicom po knjizi sa računima. Urlik. Vene bi mu nabrekle. Lice pocrvenelo. Zatim bi viknuo: »Upropašćen sam.« Zatim se busao u grudi. Prolazio je kroz krajnje dramatizovanje samosažaljenja, gneva i očajanja. Bio je upropašćen — na samrti ... mučen obesnom ekstravagancijom Vanesinom i Sofijinom. »I ti stojiš tu kao stena. Zar nemaš sažaljenja prema meni. Nemaš ni reč da mi kažeš? — i tako dalje. Vanesa je stajala pored njega apsolutno nema. On ju je gađao svakakvim izrekama koje su mu došle u pamet — o strmoglavljivanju niz Nijagaru, i tako dalje. Ona se nije pomerala. Uzeo je drugačije držanje. Sa dubokim jecajem digao je pero i razmetljivo drhtavim prstima ispisivao ček. To je bilo teško prebacivanje Vanesi. Polagano i uz mnogo jecanja, pero, knjiga troškova, odlagani su na stranu. Zatim je on potonuo u svoju stolicu i sedeo sa glavom na grudima. A onda konačno, pošto bi bacio pogled na knjigu, pogledao bi uvis i rekao tužbalački: »A šta ti radiš danas po podne, Džini?«

Nikad nisam osetila takav gnev i takvu frustraciju. Jer nije se mogla izraziti ni reč svoga osećanja.

To je, koliko mogu da opišem, nepreterani prikaz jedne loše srede. Čak i sad ne nalazim ništa što bih rekla o njegovom ponašanju osim da je bilo brutalno. Da je, umesto reči, upotrebio bič, brutalnost ne bi bila veća. Kako se to može objasniti? On je bio mažen, naravno, još otkako je razbio saksiju i bacao parčiće na svoju majku (ma kakva tačno bila ova priča, tako nekako ide). To se pravdalo delikatnošću. Zatim, kad je odrastao, nastala je legenda o geniju koju sam već pomenula. Veoma je loše živeti sa genijalnim muškarcima ... Ali izvesne kvalifikacije treba pribeležiti. Tim scenama se nikada nije prepuštao pred muškarcima. Fred Mejtlend47 je odlučno odbio da u to poveruje kada je Kerolajn Emilija (sestra kvekerka) pokušala da natukne da su Lezlija obuzimali besovi. Da je Tobi podneo te knjige ili Džordž, eksplozija bi bila potisnuta. Zašto nije imao stida pred ženama? Delom, naravno, zato što je žena bila njegov rob — jer je bio najtipičniji viktorijanac. Ali to ne objašnjava samodramatizovanje, teatralnost, histrionski element, busanje u grudi, jecanje koji su igrali tako veliku ulogu, tako odvratnu ulogu u ovim scenama. Njegova zavisnost od žena možda to objašnjava. Njemu je uvek bila potrebna žena da saoseća, da laska, teši. Zašto? Zato što je bio svestan svoga promašaja kao filozofa, kao pisca. Ali njegovo vjeruju ga je teralo da se stidi da prizna muškarcu tu potrebu za saosećanjem. Držanje na koje ga je njegov intelekt terao pred muškarcima, nateralo ga je da bude najskromniji, najrazumniji muškarac. [nečitko] Vanesa je, sredom, bila izložena mnogim nezadovoljstvima koja je on potisnuo; i njeno odbijanje da prihvati svoju ulogu, ulogu roba, ulogu anđela saosećanja, toliko ga je razdraživalo da je verovatno postojao nesvestan sopstvene varvarske nasilnosti: i bio bi zgrožen da je iko otvoreno rekao: »Ti si nitkov kad se tako ponašaš prema devojci.« Ne mogu da zamislim kako bi on primio pošteno izraženo mišljenje. A razlog tome naći će se u disparitetu, tako očiglednom u njegovim knjigama, između kritičkih i kreativnih moći. Daj mu misao da analizira, misao Mila, Bentema, Hobza; i njegova je (tako mi je Mejnard48 rekao) oštra, jasna, sažeta: zadivljujući model kembričkog analitičkog duha. Ali daj mu život, lik i on je tako sirov, tako elementaran, tako konvencionalan, suptilan slikar portreta koliko dete sa kutijom šarenih kreda. Da se ovo objasni, trebalo bi da se diskutuje o obogaljujućem efektu Kembridža; i njegovom jednostranom obrazovanju; i to slediti kroz raspravu o profesionalnom piscu u devetnaestom veku; i o obogaljujućem efektu intenzivnog rada mozga; i ilustrovati to njegovim nedostatkom ikakvog interesovanja za zabavu — muziku, umetnost, pozorište, putovanje; i trebalo bi da se otkrije koliko je te intenzifikacije i uskosti bilo prirodno; koliko dato okolnostima. Ali, izgleda da je činjenica da je sa šezdeset pet godina on bio skoro potpuno izolovan, zatočen. Celo područje njegovog senzibiliteta je atrofiralo. On je tako ignorisao ili odbijao da se suoči sa sopstvenim osećanjima, ili ih prezirao, da ne samo da nije imao nikakvu ideju o tome šta je učinio i rekao; nije imao pojma šta drugi osećaju. Odatle užas i teror tih nasilničkih izliva besa. Oni su bili sablasni, slepi, animalni, divljački. On nije shvatao šta radi. Niko nije mogao da ga prosvetli. On je patio. Mi smo patili. Nije bilo mogućnosti komunikacije. Vanesa je stajala ćuteći. On je vikao49.

Ovde, naravno, sa svoje vremenske distance, primećujem ono što se onda nije moglo videti — razliku u dobima. Dva različita doba suprotstavljena jedno drugome u salonu u Hajd Park Gejtu: viktorijansko doba; i edvardijansko doba. Mi nismo bile njegova deca, već njegove unuke. Kada smo obe osetile da on nije samo zastrašujući već i smešan, gledale smo na njega očima koje pred sobom vide nešto — nešto što sada tako lako vidi svaki momčić ili devojka od šesnaest ili osamnaest godina, pošto je scena savršeno poznata. Okrutno je bilo to što, iako smo mogle da vidimo budućnost, bile smo potpuno u vlasti prošlosti. To je razvilo žestoku borbu. Po prirodi i Vanesa i ja smo bile istraživačice, revolucionarke, reformatorke. Ali je naše okruženje bilo barem pedeset godina iza tog vremena. Sam otac je bio tipični viktorijanac: Džordţ i Džerald su bili neizrecivo50 konvencilnalni. I dok smo se borile protiv njih kao pojedinaca, mi smo se sa njima borile u njihovom društvenom svojstvu. Mi smo živele, recimo, u 1910: oni su živeli u 1860.

U Hajd Park Gejtu 22, oko 1900. mogao se naći kompletan model viktorijanskog društva. Kad bih imala moć da izvučem mesec dana života onakvog kako smo živeli oko 1900, mogla bih da ekstrahujem odeljak viktorijanskog života, kao jedan od onih slučajeva sa staklenim poklopcem pod kojim se pokazuje kako mravi ili bube obavljaju svoje poslove. Naš dan je počinjao porodičnim doručkom u 8.30. Edrijen bi svoj progutao; i koja od nas je sišla, Vanesa ili ja, ispratila bi ga. Stojeći na ulaznim vratima, mahale bismo mu dok ne zamakne za trbušasti zid Martinovih. To nam je bio relikt od Stele — lepet mrtve ruke koji je ležao ispod površine porodičnog života. Otac bi doručkovao uzdišući i šmrčući. Ako nije bilo pisama, »Svi su me zaboravili«, gunđao je. Dugački koverat od Barkersa bi, naravno, značio iznenadni urlik. Silazili su Džordž i Džerald. Vanesa je nestajala iza zavese. Dat je nalog za ručak, ona bi odjurila za crvenim autobusom da je odvede na Akademiju. Ako se poklapalo, Džerald bi je povezao u svom svakodnevnom taksiju — isti taksi, uglavnom; taksista je leti nosio karanfil. Džordž je doručkovao mnogo slobodnije — ponekad bi me ubedio da ostanem da sedim na trougloj stolici i pričao mi tračeve sa sinoćnog prijema — i on bi zakopčao svoj frak i s obećanjem datim somotskom rukavicom svom cilindru, nestao — elegantan i vedar, u svojim rebrastim čarapama i veoma malim dobro uglancanim cipelama, ka državnoj blagajni. Ostavljena sama u velikoj kući sa ocem koji se zatvorio u svoju radnu sobu na vrhu, sa služavkom koja glanca mesingane šipke, Šegom, koji spava na svojoj prostirci, i nekom devojkom koja sprema spavaće sobe dok Sofi, pretpostavljam, prima komade mesa i mleko od prodavaca na zadnjim vratima, ja sam se penjala u svoju sobu, širila Lidela i Skota po stolu i sedala da izradim svog Euripida ili Sofokla za dvonedeljni čas sa Dženet Kejs51.

Od deset do jedan bismo izmakle pritisku viktorijanskog društva. Vanesa, pretpostavljam, pod nadzorom Vala Prinsepa ili Ulesa ili povremeno Sardženta, slikala je po modelu — donosila bi tu i tamo kući veoma pažljive crteže olovkom, na primer Hermesa i prskala ih fiksativom; ili glavu u ulju muškog akta vrlo histrionskog izgleda. A za ista tri sata ja bih čitala možda Platonovu Državu ili bih tumačila grčki hor. Naši umovi bi se iskrali u svet koji ovog novembarskog jutra 1940. ona nastanjuje u Čarlstonu, a ja u mojoj baštenskoj sobi u Monks Hausu. Naša odeća se ne bi mnogo razlikovala. Ona je nosila plavi slikarski mantil; ja, možda, suknju i bluzu. Ako su nam tada suknje bile duže, to bi bila jedina razlika. Pre četrdeset godina ona je bila dosta urednije, prilično bolje obučena od mene. Promena bi naišla popodne. Oko 4.30 viktorijansko društvo je vršilo svoj pritisak. Tada smo morale da budemo »unutra«. Jer u pet se morao ocu dati čaj. I mi smo morale biti bolje i urednije obučene, jer su dolazili g-đa Grin; g-đa H. Vord; ili Florens Bišop; ili C. B. Klark; ili ... imale bismo da sedimo za tim stolom, ili ona ili ja, pristojno obučene, nemajući ništa bolje da radimo, spremne na razgovor.

Pritisak društva bio je sad veoma jak. Ono je stvaralo taj »manir« koji mi obe još uvek koristimo. To je manir u kome kada zvono na ulaznim vratima zazvoni, primao se ko god da je — recimo Roni Norman. Pretpostavimo da su Elza Bel i Florens Bišop i g. Gibs došli u razmacima od po deset minuta. Imale smo da budemo spremne na mali razgovor; spremne da donesemo očevu trubu i da priredimo sve što je izgledalo od pomoći; spremne da preuzmemo svoju ulogu — u čemu? Ne u raspravi, niti traču. Zamišljam u veoma preciznom — »ne-traču« precizno. Stariji posetilac bio bi žrtvovan ocu: dobio bi stolicu pored njega; poveren mu je kraj trube. Onda bi Roni Norman bio detinjast, srdačan; Elza Bel bi bila od sveta; Florens Bišop pomalo površna. Razgovor bi bio laganiji nego sada; više u manirima; na šale se smejalo; ser Lezli bi zastenjao; prodiskutovalo bi se njegovo zdravlje; Roni Norman bi rekao (ako bi Florens Bišop nastavila s ocem) nešto o strašno zgodnoj predstavi ili slici: ja bih dosta vratolomno reskirala, recimo, da sa Ivlin Godli razgovaram o mornarici; Elza Bel bi rekla da očekuje da njena braća skinu šešir kad je sretnu na ulici; otac bi bio iritiran: Florens Bišop isto tako i povukla [bi] svoju nesrećnu primedbu — da on dobro izgleda; Roni Norman bi ga pitao da li se seća Mila; on bi popustio — jer je voleo Ronija Normana — i pričao kako je sreo Mila sa ocem u Čelziju. »O, bože, te stare priče ...« — rekao bi. Dakle, razgovor je imao svoje male ponore i vodopade — svoje opasnosti; ali je nekako tekao; a celina je bila obuhvaćena viktorijanskim manirom. On je mogao biti prirodan Roniju Normanu, Ivlin Godli, g-đi Bišop. On nije bio prirodan Vanesi i meni. Mi smo ga naučile. Naučile smo ga delimično po sećanju; i majka je imala taj manir; delimično nam je bio nametan od druge strane — ako je nešto Roni Norman rekao, moralo mu se odgovoriti u istom stilu. Niko nije nikada kršio konvenciju. Ako ste slušali, kao što sam ja radila, bilo je kao da posmatrate neku igru. Morala su se znati pravila52.

Mi smo obe tako potpuno naučile pravila viktorijanske igre manira da ih nikada nismo zaboravile. Još uvek igramo tu igru. Korisna je; ima svoju lepotu, jer je zasnovana na uzdržanosti, saosećajnosti, nesebičnosti — sve civilizovanim svojstvima. Ona je od pomoći da se napravi nešto pristojno i humano od sirovih otpadaka. Ali viktorijanski manir je možda — nisam sigurna — štetan u pisanju. Kad sam ponovo čitala svoje stare članke Obični čitalac, tu sam ga otkrila. Optužujem ga za zbrkano povlačenje, uglađenost, približavanje postrance, moj trening za čajnim stolom. Vidim sebe kako tanjire sa kolačićima dodajem stidljivim mladićima pitajući ih, ne neposredno i jednostavno o njihovim pesmama i romanima, već da li žele i šlag i šećer. S druge strane, taj površni manir omogućava da se kaže mnogo stvari koje bi bile nečujne da se marširalo pravo napred i otvoreno govorilo. Uveče kad su svetla popaljena, društvo bi dobilo snagu. Preko dana se mogla nositi kecelja; rad. Postojala je Akademija za Nesu; Lidel i Skot i grčki hor za mene. Ali uveče je društvo sve htelo na svoj način. U 7.30 odlazile smo gore da se obučemo. Ma kako bilo hladno ili maglovito, mi smo svlačile dnevnu odeću i stajale drhteći pred umivaonicima. Vrat i ruke su imali da se oribaju, jer smo u 8 sati morale u salon da dođemo u večernjim haljinama: golih ruku i vrata. Oblačenje i češljanje postajali su mnogo važniji od slika i grčkog. Stajala bih pred Džordžovim čipendejl-ogledalom pokušavajući da se napravim ne samo urednom već i pristojno obučenom. Sa svotom od pedeset funti to je bilo teško, čak i za nekog veštog, da bude dobro obučen uveče. Jer iako je domaću haljinu mogla da sašije Džejn Brajd, po ceni od funtu-dve, haljina za prijem koštala je, možda, petnaest gvineja ako ju je radila g-đica Jang. Kućna haljina je tako mogla biti, kao za ovo veče, od zelenog materijala kupljenog naopako u radnji nameštaja — kod Storija — jer je tamo bio jeftinije nego materijal za haljine; i mnogo smelije. Silazim: u zelenoj večernjoj haljini; sva svetla su popaljena u salonu; a tamo je Džordž, sa svojom crnom mašnom, u večernjem sakou, u stolici kraj vatre. Fiksira me taj izuzetno promatrački [nečitljivo] pogled kojim je uvek proveravao odeću. Pogledao bi me odozgo do dole kao da sam konj koji se pokazuje u krugu. Onda bi dobio mrzovoljan izgled; izgled koji se nije pripisivao samo estetskom neodobravanju; već nečemu što je išlo dublje; moralno, društveno, on je njušio neku vrstu pobune; prkosa društvenim merilima. Bila sam osuđena sa mnogo više tačaka gledišta nego što mogu da izanaliziram, dok sam tamo stajala, svesna te kritike; i svesna isto tako straha, stida i očaja — »Idi i pocepaj to«, rekao bi na kraju, onim čudno uvredljivim i zlovoljnim glasom koji je izražavao njegovo ozbiljno nezadovoljstvo tim kršenjem koda koji je njemu značio više nego što bi hteo da prizna.

Jer on je viktorijansko društvo usvojio tako implicitno da bi neki arheolog otkrio da je veoma zanimljiv. Kao fosil, on je primio svaki nabor i pregib konvencija iz 1890—1900. On je, verovatno, bio napravljen od pravog materijala. Uplovio je u kalup bez ikakve sumnje koja bi narušila obrazac. Ako mu je otac urezao izvesne velike oznake doba — njegovo verovanje da žena mora da bude čista, a muškarac jak — njegovu mržnju prema neumešnosti — »Dođavola!« uzviknuo je jednom Džerald i ruke mu poleteše uvis u znak protesta — Redžia je pušio cigaretu posle čaja — »Neću da se moj salon pretvori u kafanu«, uzviknuo je. Izglađivao je sitne detalje viktorijanskog koda svojim intelektom koji je bio za divljenje, svojim poštovanjem razuma — niko nije bio manje snob od njega — niko nije manje mario za čin i luksuz. Džordž je te široke oznake popunjavao unakrsno, paukovom mreţom najneznatnijih detalja. Nije mogao postojati savršeniji fosil viktorijanskog društva. I tako, dok je otac čuvao okvir 1890, Džordž je okvir popunjavao svim vrstama minuciozno nazubljenih testera; i mašina u koju smo ubačene 1900. tako nas je držala čvrsto; i u igru uvela bezbrojne zupce.

Od kakvog je materijala Džordž bio napravljen? Od čega je mogao da bude napravljen da tako potpuno primi obrazac? Imao je veoma malo mozga, na prvom mestu, i imao je obilje emocija. Bio je naliven u savršeno prilagođeno telo. Bio je izuzetno zgodan, savršeno zdrav; i kao mlad čovek bio je na najbolji način uveden u modu. Zato, kad god se on pojavio, društvo je širilo svoje naručje. Pozdravljalo ga je. Grlilo ga je. Nikad se nije moglo desiti da naiđe na bilo kakvo protivljenje iz društva, bilo u Itonu ili u Kembridžu, ili u Londonu — ako se uzme da društvo znači svet gornje srednje klase u večernjim salonima. Bio je toliko bez mozga da nikad nije zalutao izvan tog kruga. Nikad nije dobio korpu ili bio kritikovan jer nikad sebe nije ni doveo u položaj u kome se na kritiku nailazi. Uz to, imao je nešto kao hiljadu funti godišnje. Mogao je da igra svoju ulogu onako kako su to odeća, puške i konji tražili. I kako ga je društvo primilo, hvalilo i dalo mu sve što je hteo, presudio je da je nemoguće da se zamisli bilo kakav prkos: presudio je da je prkos glup, budalast, nerazborit, u stvari, nemoralan. Svojom zelenom haljinom sam, bez sumnje, opskurno njega kritikovala. Džerald je, sećam se sa zahvalnošću, dobrodušno rekao: »Ne slažem se. Meni se dopada.« Džordž je ćutao. Večera je bila mučenje. I, na moju sramotu, nikada tu haljinu nisam nosila kad je Džordž bio kod kuće53.

Njemu je bilo trideset šest kad sam ja imala dvadeset godina. On je imao hiljadu funti godišnje, a ja pedeset. To su bili razlozi zbog kojih je teško odbraniti Džordža te večeri. Ali postojao je drugi element u našem odnosu koji je delovao na mene dok sam tamo stajala te zimske večeri izložena njegovoj kritici, u svojoj zelenoj haljini. Koga nisam tada bila potpuno svesna. Jer pored toga što sam osećala njegove godine i njegovu moć, imala sam još jedno osećanje koje sam kasnije nazvala osećanjem autsajderke. Kad sam bila izložena Džordžovom mrštenju, osećala sam se kao što mora da se osećaju skitnica ili ciganka koji stoje na vratima šatora i gledaju kako se tamo odvija cirkuska predstava. Viktorijansko društvo bilo je u punom zamahu; Džordž je bio akrobata koji je skakao kroz obruče, a Vanesa i ja smo posmatrale spektakl. Imale smo dobra mesta u šouu, ali nam nije bilo dozvoljeno da u njemu učestvujemo. Mi smo aplaudirale, pokoravale smo se — to je sve.

Svi naši muški rođaci bili su vešti u toj igri. Oni su znali pravila i pridavali su im ogroman značaj. Otac je stavljao neizmeran naglasak na školske izveštaje, školarine, visoke ocene i stipendije. Fišerovi, muški Fišerovi, dobijali su sve nagrade, počasti i stepene. Šta bi, pitala sam se neki dan, bio Herbert Fišer bez Vinčestera, Nju Koledža i Kabineta? Kakav bi mu bio oblik da nije štambiljiran i modelovan patrijarhalnom mašinerijom? Svaki od naših muških poznanika bio je ubačen u tu mašinu i izlazio je na drugom kraju, sa otprilike šezdeset godina, kao dekan, admiral, ministar kabineta ili sudija. Tako da je nemoguće misliti o njima kao o prirodnim ljudskim bićima, kao i o zaprežnom konju kako galopira divalj i nepotkovan ulicom.

Džordž, naravno, nije uspeo da dobije pristup u tu posebnu mašinu. Nikako nije uspevao da uđe u diplomatsku službu. Ali postojala je druga mašina — društvo. On je tako dobro naučio igru, igrao ju je tako iskreno, da je sa šezdeset godina izronio sa titulom viteza, sa aristokratskom ženom, sa sinekurom, kućom izvan grada i tri sina. Nekako, putevima tako neodređenim da čovek ne zna kako da ih nazove, ja sam osećala sa dvadeset godina da Džordž ne poštuje zakone patrijarhalnog društva manje od Herberta Fišera. Bio je u matici; skakao kroz obruč; izvršavao ono što se tražilo. Mogla sam da osetim njegovu privrženost; on je prihvatio tu konvenciju; verovao je. Opšteprihvaćeno verovanje kao njegovo, koje su delili svi njegovi prijatelji, ima atmosferu autoriteta: ono impresionira čak i autsajdera. Ono izgleda pravilno, prirodno, uzeto zdravo za gotovo. Kada je na [nedelju na noć, Bi-Bi-Si svirao] »Bože, spasi kralja«, ja sam osetila struju verovanja; ali ja kritikujem svoju instinktivnu emociju. Džordž nikada nije dovodio u pitanje svoje verovanje u staru melodiju koju je društvo sviralo. On se digao i skinuo šešir, ne samo neupitno; već sa potpunim prihvatanjem i odobravanjem.

Ova opažanja dala su mom držanju prema Džordžu čudan obrt. Moram da se povinujem, jer on ima snagu: godine, bogatstvo, tradiciju, iza sebe. Ali čak i kad sam se povinovala, pitala sam se »kako može neko da veruje u ono u šta on veruje? Dok sam se koprcala pod njegovom kritikom i pokoravala joj se, u meni je bila posmatračica koja je ipak ostajala hladna, kritična, motrilačka. Fasciniralo me je — prizor kako Džordž leti kroz te nevidljive obruče, tako ozbiljno, sa tako neupitnom voljom. U satiričkom trenutku napisala sam skicu njegove karijere koju je ona sledila skoro doslovno54.

Ali, na žalost, iako smo mogle pasivno da sedimo i gledamo viktorijanske muškarce kako skaču kroz svoje intelektualne obruče, Džordžovi obruči — njegovi društveni trijumfi — tražili su našu pomoć. Svakako je on tu imao svoje motive i — zaista su uvek bili — mešani. Trebalo nas je izvesti: da idemo u društvo. I on je, prirodno, igrao ulogu koju bi igrala majka izvodeći nas. Ali isto tako morale smo da idemo kuda je on želeo da idemo, da prihvatimo pozive za koje je on smatrao da su poželjni. Ovde je ulazio drugi motiv — njegova želja da nas natera da prihvatimo njegove poglede: da nas natera da platimo svoj danak njegovoj sopstvenoj slavi. I tako, kada je počela londonska sezona, nekoliko puta nedeljno mi bismo posle večere odlazile gore, pošto je stigla pošta, popio se čaj i otac bi otišao u svoju radnu sobu — i presvlačile se u one dugačke satenske haljine koje je Seli Jang naplaćivala petnaest gvineja. Dodavale smo bele rukavice, bele cipelice i nisku bisera ili ametista oko vrata. Pozvao bi se taksi; i mi bismo se odvezli duž srebrom popločanih ulica, jer je drveni pločnik postao srebrn u tim suvim letnjim noćima, do kuće gde je bio platneni krov, možda traka crvenog tepiha i šačica zablenutih prolaznika.

Sad je društvo vršilo svoj puni pritisak, recimo oko 11 sati, u junsku noć 1900. Sećam se ošamućenog, nadutog, sleđenog osećanja: kad me udare svetla dok se penjem; nestvaranost; uzbuđenje; paraliza. Mogu li još šta da vratim? Kod Savoja sećam se večere pre opere. Davao se Prsten, pa smo večerali pod punom dnevnom svetlošću. Džordž je smestio g-đicu J. Čembrlen naspram prozora, propust u taktičnosti koji je sebi kasnije prebacivao. Jer ona je upravo prošla svoje cvetno doba. Ja sam sedela pored mladića, koga sad identifikujem kao Edi Marša. Tom prilikom sam mislila da je to Ričard Marš; nejasno sam ga povezala sa romanopiscem. Jedino dolazim do: »Šta sad piše Vaš otac?« — pitao je, a onda sam se ja koprcala, žestoko zamahujući, divlje, tamo i ovamo, kao početnica na ledu.

Kod g-đice Čembrlen sam sedela pored bucmastog zvaničnog mladića. Raspravljali smo o oratorstvu. »Naša domaćica se«, reče, »generalno smatra dobrom govornicom«. A onda opet vidim sebe kako se koprcam — naglašavajući teoriju da je zločin provodadžisanja gori od krađe. Nastala je tišina. Osetila sam kako se borim kao muva u lepku. Osetila sam da ako kažeš ono što misliš, bilo šta izvan uobičajenog obrasca, lepak ti se uhvati za noge. Na pragu balske sobe, sećam se kako mi je Džefri Jang uspijajući rekao: »Tako je lepo od tebe što si došla.« Jesam li tvrdila da mrzim da igram? Ostavio me je. Na Triniti balu, sećam se kako galopiram po sobi sa — zaboravila sam ime. Kako sam kod ledi Sligo navaljivala na nekog mladića da mi kaţe činjenice o Redu podvezice. U međuvremenu je Džordž isprosio Floru Rasel. Kod Lajulfa Stenlija sećam se da nisam uspela da osiguram partnera. Elena Ratboun me je upoznala sa jednom devojkom. Sećam se poniženja stajanja, nepozvane, uza zid. Sećam se tih poniženja sa prijema — nisam mogla da igram; frustracija — nisam mogla da nađem mladiće da pričam sa njima; i isto tako, jer srećom me dobri prijatelji nisu nikada napuštali — scene kao spektakl koji ću opisati kasnije. I nekih trenutaka zanosa: nekih momenata lirske ekstaze. Ali pritisak društva je 1900. zabranjivao skoro svako prirodno osećanje. Možda sam bila isuviše mlada. Možda sam bila loše prilagođena. U svakom slučaju nikad nisam srela muškarca ili ženu s kojima sam sklopila pravi odnos. Sve u svemu tu je bilo uzbuđenje odeće, svetla, društva ukratko; i nešto čudnovato i neobično, da budem sama, prepuštena sebi, za trenutak, sa nekim potpunim strancem: on u belom sakou i rukavicama, ja u belom satenu i rukavicama. Nestvarniji odnos se ne može zamisliti; ali bilo je jeze u nestvarnosti. Jer kad sam se vratila u svoju sobu, videla bih je malu i neurednu: još sam jahala na talasima prijema: legla bih u krevet, skačući gore-dole po onome što sam rekla, čula ili učinila. I sledećeg jutra još uvek sam mislila, čitajući svog Sofokla, o prijemu.

Da je to bilo sve, ti prijemi bi kliznuli pokraj nas dosta lako. Ali tu je bio Džordž. Za njega je prijem bio vrlo ozbiljna stvar. Mi se nismo prosto zabavljale. Terane smo da osećamo da je svaki prijem ispit, provera: stvar od najveće važnosti; on je vodio ka uspehu; on je vodio ka promašaju. Ka čemu je vodio uspeh? Jedinom uspehu koji je on uvažavao — društvenom uspehu. Promašaj je vodio ka jedinom promašaju — neurednosti, ekscentičnosti. On se držao implicitno tih uverenja. Ali držao ih se zbunjujuće. Nikada nisi mogao sa njim direktno da se sukobiš. »Ali, ako mrzim prijeme, zašto bih išla na njih?« On bi sažaljivo naborao sve crte. »Isuviše si mlada da bi imala neko mišljenje. Pored toga, ja te volim. Mrzim da idem sam. Moraš da budeš sa mnom.« Tu bi ščepao Vanesu u zagrljaj. Dužnost i emocija bili su nerazlučivo pomešani. A duhovi Stelin i majčin nadgledali su te scene.

Otuda su ti prijemi postali prepirke, postali su naporni, često poniženja. Neodređeno, osećao je da mi kritikujemo celu koncepciju. To ga je razbešnjavalo. U svom besu prebacivao nam je sebičnost, uskogrudost. Ţalio se svom krugu zaljubljenih matrona. Prizivao je njihovu pomoć. Obasipao odećom, nakitom. Igrao je u javnosti ulogu dobrog brata. Igrao je uspešno. Kako smo mogle da se odupremo njegovim željama — kako smo mogle da gajimo druge želje? Društvo je u to vreme bilo veoma kompetentna mašina. Uvereno da devojke treba pretvoriti u udate žene. Ono nije imalo nikakvih sumnji, nikakve milosti, nikakvog razumevanja za ijednu drugu ţelju; ni za ikakvu drugu nadarenost. Ništa se nije uzimalo ozbiljno. Čak će mi i Beatrisa Tajn reći, kad sam joj kazala da ţelim da pišem: »Zamoliću Elis da te pozove da se upoznaš sa Endrijuom Langom.« Protestovala sam, nisam ja to mislila. Odbrusila mi je da sam šašava. To je bio način da se uspe. Kako je bilo čudno misliti da negde postoji svet gde ljudi ne idu na prijeme — gde, možda, raspravljaju o slikama — knjigama — filozofiji. — Ali to nije bio naš svet55.

Rascep u našem životu bio je čudan. U prizemlju je bila čista konvencija: na spratu čist intelekt. Ali nije bilo veze među njima. Očeva gluvoća presekla je svaku vezu koju bi on, prirodno, imao sa mlađom generacijom pisaca. Ipak je očuvao sopstveni stav savršeno nesumnjivim. Niko nije manje mario za konvencije. Niko nije više poštovao intelekt. Tako bih ja išla od salona i Džordžovog trača — »G-đa Vilijama Grenfela pozvala me je da ostanem ... A ja sam rekao, uglavnom, da mislim da ne mogu. Zaprepastila se« — do očeve radne sobe da uzmem novu knjigu. Našla bih ga tu kako se klati u stolici za ljuljanje, sa lulom u ustima. Polako bi primetio moje prisustvo. Ustavši, otišao bi do police, vratio knjigu i vrlo ljubazno me pitao šta sam iz nje izvela? Možda čitam Džonsona. Neko vreme bismo pričali, a zatim, osetivši olakšanje, podstaknuta, puna ljubavi prema tom nezemaljskom, usamljenom čoveku, sišla bih opet u salon i slušala Džordžovo deklamovanje. Nije bilo nikakve veze.

Niti je, u stvari, bilo ikakve bliske veze između nas i sveta intelekta. Naravno, velike figure su bile na horizontu: Meredit, Henri Džejms, Henri Sidžvik, Simons, Heldejn, Vats, Bern-Džons: oni su bili figure u pozadini. Ali ja ih se sećam samo kao figura koje se uzdižu, ogromne ali veoma udaljene.

Sećam se kako sam odgore gledala J. A. Simondsa sa odmorišta u Taland Hausu; i primetila njegovo belo lice koje se trzalo od živaca; i mašnu što je bila jedan kanap sa dve žute plišane pufne. Sećam se Vatsa u nabranoj košulji i sivom kaputu; i Meredita kako gospođicu u ljubičastoj suknji preklinje za — cvet. Sećam se Mereditovog glasa; i ironije sa kojom je rekao »moja knjiga«. Ne sećam se šta je rekao već atmosfere koja ga je okruživala. Sećam se ceremonije kad su me vodili da ih vidim i načina na koji su i otac i majka saopštili da je Mereditova poseta nešto potpuno neobično. Oboje su delili poštovanje prema geniju. To poštovanje me je impresioniralo. I ekscentričnost, individualnost: kako je Meredit ubacivao kolutove limuna u čaj. Kako je Vats pojeo činiju ulupanog krema i mlevenog mesa; kako je Louel imao dugačku pletenu kesu, sa ringovima, a kroz razrez je uvek izlazio šestoparac. To što sam ja primila bio je opšti utisak snage, neobičnosti. Šta su govorili zaboravila sam. Ali sećam se valjanja Mereditovog glasa. Sećam se oklevanja i ograničenja, mrmljanja i zapinjanja glasa Henrija Džejmsa. Tako sam, bez sumnje, veoma rano dobila viziju veličine i velikih ljudi. Meni veličina još uvek izgleda nagla, ekscentrična, postrance, nešto pred šta su nas roditelji vodili, a sada je potpuno istrebljeno.

Bili su tu na obzorju salona, ti veliki muškarci, dok su za stolom Džordž, Džerald i Džek razgovarali o pošti, ministarstvu štampe i o sudu. A ja, sedeći kraj stola, bila sam potpuno nesposobna da napravim ikakvu vezu. Bilo je toliko različitih svetova: ali oni su od mene bili daleko. Nisam od njih mogla da napravim ništa suvislo; niti da osetim vezu sa njima. I provela sam sate svoje mladosti upoređujući ih nemirno. Bez sumnje su promene i razlike bile korisne; kao sredstvo obrazovanja; kao način da se nekome pokažu suprotnosti. Jer, tek što bih sela za svoj grčki, podigli bi me da čujem Džordžov slučaj; odatle bi rekli da se popnem u radnu sobu da učim nemački; a onda bi naletao veseli svet Kiti Maks.

45)  Jedna nečitljiva reč iza koje ide tačka (rukopis str. 36; onda dve nečitljive reči, jedna iznad druge, iza kojih ide tačka.

46)  Brisanje materijala od »Urlik.«, u dnu rukopisa str. 36. do str. 37.

47)  Frederik Viljem Mejtlend napisao je autorizovanu biografiju Lezlija Stivena. On se oţenio Florens Fišer, jednom od kćeri tetke Meri.

48)  Džon Mejnard Kejnz. A »analitički duh« je V.W. delom precrtala, ali se mora vratiti radi smisla.

49)  Ovde je »vikao« samo delimično čitljivo.

50)  Nesigurno čitanje.

51)  Na margini je napisala »Klara Pejter«, sestra Valtera Pejtera, koja je Virdžiniju učila grčki i latinski pre g-đice Kejs. G-đica Kejs, osim što je bila stroga i temeljna učiteljica, postala je Virdžinijina prijateljica za ceo život.

52)  Izostavljanje približno 20 redova (od str. 45 rukopisa) koji su prerađeni u sledećem pasusu. Jedna rečenica, međutim, nije uključena u preradu. »Viktorijanski manir je sada koristan pri sretanju sa strancima: za odlaske na sastanke u selu.«

53)  Rukopis, str. 50—51. izostavljene.

54)  Rukopis, str. 55. i 56. izostavljene.

55)  Rukopis, str. 61. izostavljena.

Prevela: Slavica Stojanović

Kraj

Oceni 5