Živimo u eri Taylor Swift

Jača nego ikad       

Nakon što je albumima folklore i evermore iz 2020. učvrstila i proširila fan bazu, te najzad postala i miljenica kritike, Taylor Swift se ove godine našla na vrhuncu karijere, uspešno spojivši i svoje country korene, ljubav prema pop muzici i dominaciji na top-listama, te indie-folk pravac, zahvaljujući kojem je mogla da izbrusi svoje kantautorsko umeće bez opterećenja spoljnim faktorima. U martu je započela turneju svih turneja – The Eras Tour, koja publiku vodi kroz gotovo sve „ere“, odnosno albume Taylor Swift. Svaka od tih era podrazumevala je jedinstvenu estetiku, žanr, poruku, medijsku strategiju. Sa svakom novom erom, Swift je pokušavala nešto novo, oprobala se u novom pravcu ili drugačije pristupala stvaranju muzike. Kao feniks, s tim da u tom pepelu uvek postoji isti žar, ista nit koja spaja sve njene „inkarnacije“. Taylor je u dokumentarcu Miss Americana govorila koliko je teško da žena opstane u muzičkoj industriji, naročito kako sazreva i bliži se 30. godini.

Taylor, međutim, uskoro puni 34 godine, uspešnija je i kvalitetnija nego ikad, a njen položaj na samom vrhu industrije zabave zacementirala je upravo tekuća turneja, koja se narednog meseca nastavlja u Južnoj Americi, a završava 2024, možda i 2025. Novi datumi se stalno dodaju, govori se o tome da snima i novi album, uskoro izlazi 1989 (Taylor's Version), a prošle sedmice The Eras Tour se pojavila i u obliku koncertnog filma. Najzad, i Srbija je išla u korak sa svetom, pa se film može pogledati i u domaćim bioskopima.

Zemlja koja ima ovakve sviftije, ne treba da brine za svoju budućnost

Subota, u tom trenutku poslednji sunčan dan pred zahlađenje i jesenju apokalipsu. Lepo vreme izmamilo je milione građana na ulice, dok su fanovi Taylor Swift hitali u mračne bioskopske sale, jer je to jedini način da svoju omiljenu, a trenutno i najpopularniju pevačicu vide i čuju kao da su na koncertu.

Taylor Swift: The Eras Tour je koncertni film snimljen za sve one koji su bili na nekom od koncerata i rado bi ponovo proživeli to iskustvo, one koji nisu uspeli da dođu do karte, kao i za one koji tek treba da je čuju uživo, ali ne žele da propuste jedinstvenu priliku da sa ostalim sviftijima pogledaju film. I ne samo pogledaju, već i ravnopravno učestvuju – igraju, pevaju, smeju se i plaču, skandiraju i razmenjuju narukvice prijateljstva. Sva bioskopska etikecija ostala je po strani, naročito zato što nas je i Taylor podržala u tome. Iz tog razloga se pre same premijere javila bojazan da će takvo bioskopsko iskustvo biti neprijatno čak i za okorele fanove, da se neće ništa čuti, da će ljudi vrištati i ponašati se neprimereno... Ne isključujem mogućnost da se tako nešto zaista i desilo u nekom od bioskopa na kugli zemaljskoj jer, za razliku od turneje, film se prikazuje gotovo svuda. Ipak, nakon ta nepuna tri sata provedena u bioskopu, mogu samo da zaključim da zemlja koja ima ovakve sviftije ne treba da brine za svoju budućnost.

Tačnije, da nam je sva omladina kao sviftiji, zaista ne bismo morali da brinemo ni za šta, osim da njima omogućimo normalan život u zemlji koju bi Taylor Swift možda nekad, eventualno, posetila. I premda znamo da prognoze nisu optimistične, kada vidite sve te ljude i posvedočite tome koliko su kulturni, prijatni, obzirni i lepo vaspitani, poželite samo da im pružite podršku i kažete da će sve biti u redu, iako ni sami niste sigurni u to. Strateški sam uzela takva mesta da u slučaju da ustanem, nikome ne bih smetala, kako bih bila u mogućnosti da više pratim sopstveni osećaj nego atmosferu u sali. Međutim, kada sam videla da su tokom prve tri ili četiri pesme ljudi uglavnom sedeli i njihali se u stolicama, odlučila sam da se ne izdvajam sve dok baš ne budem morala. Kada su pak svi kao po komandi skočili iz svojih sedišta na prve taktove pesme Fearless, shvatila sam da sam se ipak našla među pravim sviftijima, samo malo stidljivijim i obazrivijim. Svi mi smo, izgleda, odlučili da pratimo druge i ne budemo ti koji će „povesti kolo“ (mada se kasnije i to desilo, uz Willow, kao ritualni ples).

Ljudi su obraćali pažnju jedni na druge, trudili se da nikome ništa ne pokvare. Devojka ispred pitala me je da li mi smeta, jedan dečko poklonio narukvicu prijateljstva, uprkos tome što ja nisam imala narukvicu za razmenu jer još nisam naučila da ih pravim kako treba, niti sam nabavila sav potreban materijal. Koliko divnih, normalnih mladih ljudi na jednom mestu, ljudi koji su se skupili tu samo zato što nešto i nekog vole. Za, a ne protiv. Konačno. Zato je smešno kada čujem da se sviftijima podsmevaju navijači i slični ostrašćeni fanatici.

U trenucima još jedne krize, još jednog haosa i rata, između kojih više i nema pauza, već se samo nadovezuju jedan na drugi, uteha u vidu koncertnog filma ili bilo čega što vam pruža zadovoljstvo i nepatvorenu radost, neophodna je i lekovita.

The Eras Tour film pogodan je za proživljavanje kolektivne katarze, učešća u nečemu što je poznato samo nama i milionima sviftija, ali i osamljivanje, eskapizam, beg u sopstvene misli, emocije, ili pak studiozno posmatranje fenomena zvanog Taylor Swift.

Zašto baš Taylor Swift?

Nemali broj puta sam, baš poput mnogih fanova, čula pitanje šta to ima u njoj tako posebno, zašto baš ona a ne neko drugi, zašto ona ima najposvećenije fanove, zašto je pomama za njom slična Beatlemaniji, pa da nije to možda malo i namešteno, ko joj je kupio karijeru, ko ju je učinio tako poznatom... Svakako, i ta pitanja se kreću od istinske znatiželje do cinizma, no umesto odgovora, usmerila bih svakog na više od 15 godina karijere Taylor Swift, njenih deset studijskih albuma i šest koje ponovo snima, kao i razloge iz kojih to čini; njen odnos prema muzičkoj industriji, sopstvenom brendu, javnosti, saradnicima, fanovima... Bilo da ih je par stotina, kao na samom početku, ili nekoliko desetina miliona, pristup i posvećenost su nemerljivi, zato te desetine miliona i mogu da se povežu sa njom i njenom muzikom, naročito tekstovima, i cene ih zbog njihove izvrsnosti. Taylor je, naravno, imala propuste i greške u karijeri, ali ni približno onakve kakve opraštamo nekim drugim zvučnim, ali muškim imenima.

Dok se za neke pitamo da li su zlostavljači i nekvalitetni ljudi po svim parametrima, pa još vagamo kako da im kao društvo oprostimo jer su navodno genijalni umetnici, ženama ćemo zameriti ako su se ružno obukle ili popreko pogledale paparaca. Muški izvođači mogu da ostanu isti godinama ne zato što su kvalitetni, već zato što su lenji, dok se od žena u pop muzici očekuje stalna inovativnost, prilagođavanje i ne praćenje, već postavljanje novih trendova. I kada im to uspe, kao što uspeva Madonni, Kylie, Beyonce, Taylor, svakoj na sopstven, jedinstven način, javnost će tražiti i najmanji razlog da ih uništi ili ih makar malo sabotira notirajući minorne propuste i zahtevajući stalno dokazivanje.

I danas, 2023. godine, kada je Taylor Swift najuspešnija pop umetnica po svim kriterijumima, kada je napravila turneju na kojoj svaki koncert traje više od tri sata i kada statistike tvrde da je, zajedno s Beyonce i njenom turnejom, te filmom Barbie, zaslužna za revitalizaciju američke ekonomije, nađe se poneki glasić koji pokušava da ospori validnost njenog uspeha. No, to je samo dodana inspiracija za novi album, novu eru i novu turneju.

Živimo u eri Taylor Swift i to je jedna od malobrojnih dobrih stvari u ovom istorijskom trenutku. Zato, živeli ili - Long Live!