Život boli, moli, voli

Dok sedimo po bolničkim čekaonicama, opijeni mirisom sredstava za dezinfekciju i drugim aromama koje nas vraćaju u bolešljiva detinjstva, zamišljamo da će svi naši problemi biti rešeni čim dođemo na red. Lekarima smo dali status superheroja koji rade za prosečnu platu (u Srbiji naravno), pa su u skladu s tim nastajale brojne TV sapunice s običnim i neobičnim bolestima (doduše kod nas su vrhunac tog žanra doktor Ivo Lukšić i glavna sestra Antonija, ali i to je nešto).

Serija This Is Going to Hurt je, tvrde oni koji se u hitnu pomoć bolje razumeju, malo tačnija i preciznija od ostalih medicinskih drama. Tako je valjda zbog toga što je scenario pisan na osnovu memoara This is Going to Hurt: Secret Diaries of a Junior Doctor, koje je komičar Adam Kay beležio tokom doktorske specijalizacije u periodu od 2004. do 2010. godine.

Budući da su memoari prozno delo u kojem autor pripoveda o onome što se stvarno dogodilo, ne iznenađuje što je ova serija istinitija od svojih rođaka. Usred sveta moderne medicine, smešteni su junaci s nagonima koji se nisu puno promenili od praistorije. Medicinski radnici su tu da im pomognu, što nije jednostavno – u savremenom svetu uvek fali novca, posebno kad su najvažnije stvari u pitanju.

U prvoj sceni vidimo muškarca kako spava. Ništa u tome ne bi bilo neobično, da umesto kreveta nije izabrao automobil. Usta su mu širom otvorena, kao kod onih koji ni u snu ne ćute. Izašao je s posla, otključao auto, seo i zaspao. Sad sve mora ispočetka.

Ubrzo saznajemo da se uspavani junak zove Adam (sjajni Ben Whishaw). Kako se približava bolnici, tako njegove veštine izlaze na površinu. Porođaj u liftu? Nema problema. Oni koji su se nagledali ovakvih drama znaju da lekari imaju vremena i snage za sve, oni koji su doktori u pravom životu se tome grohotom smeju.

Mladi Adam nije prijatno društvo, bar u početku. Ali kao što to obično biva s namćorima – brzo nam ulazi pod kožu. Umesto kostima za superheroje, nosi bolničku uniformu. Radi ono što ne želite da bilo koji lekar čini, ali to ne znači da je antiheroj – jednostavno nije heroj, već običan čovek pritisnut zahtevima života koji melje kosti i gnječi meka tkiva.

Ben Whishaw je fanatističan, bilo da se bori protiv bacila, ili protiv homofobije i autohomofobije. Čupav i prekriven telesnim tečnostima i dalje je neodoljiv. Uprkos tome što nikome ne prija ljubavnik koji je stalno odsutan, Adam i dalje izgleda kao varijacija na stari san o suprugu-lekaru. Ta fantazija ovaj put pripada gejevima, a najveća sreća je u tome što nije uvaljana u šećer – baš kao u pravom životu, prinčevi su zarobljeni u telima onih koji samo liče na odrasle muškarce.

Adam je umoran, ali ga to ne sprečava da se suprotstavi homofobičnim roditeljima (dobro – homofobičnoj majci koja nije baš skroz homofobična, više jedna od onih koje žele heteroseksualne sinove, mada im ni tad ne bi valjali), rasistima, fašistima, nasilnim muževima, na kraju i čitavom sistemu. Usput greši, baš kao pravi ljudi, a to je ono što niko ne želi da zna – malo je verovatno da bilo ko ima želju da o svom hirurgu razmišlja kao o običnom smrtniku dok ga unose u operacionu salu.

Adam je baš to – običan smrtnik, užasan kolega, još gori dečko, čovek bez prijatelja. Ako krenemo od one dobre stare da „onaj koji je prijatelj svima, nije prijatelj nikome“, savršen je. I znate šta – jeste. Život nije TV serija. Srećan kraj je dobar onoliko koliko ubedimo sebe da nam neke stvari uopšte nisu ni bile potrebne – to prokleto grožđe je iz godine u godinu sve kiselije. Kako starimo, liste želja nam postaju siromašne. Zašto? Zato što nas je neko ubedio da je srećan kraj rezervisan za heteroseksualne parove i one koji se tako osećaju (s pojedincima je malo teže, ako su raspareni nema te sile koja će ostatak sveta ubediti da je s njima sve u redu). Možda, ali onaj manje sladak, običan, pravi život, pripada svima.