Film "A Private War" (2018)
A Private War1

Photo: Aviron pictures

Život i borba ratne reporterke

A Private War

2018.

režija: Matthew Heineman

scenario: Arash Amel (prema članku Marie Brenner)

uloge: Rosamund Pike, Jamie Dornan, Tom Hollander, Stanley Tucci

Godine 2012. svet je ostao bez ponajbolje ratne reporterke svoje generacije, čuvene Marie Colvin koja je, prema onoj hajdučkoj, zaista bila kadra "stići i uteći i na strašnom mestu postojati", a sve kako bi ispričala priču u ime nekih običnih malih ljudi u žrvnju političkih odluka i ratnih igara. Za razliku od onih koji su igrali na sigurno i od vojničkih brifinga krojili izveštaje, ona se nije plašila da zaprlja ruke, fizički i metaforički, i njene priče su imale dušu. Poginula je u Homsu u Siriji upravo uhvativši Bashara al-Assada u laži kako se on i njegov režim bore samo protiv terorističkih grupa, a civile ne diraju, kao jedna od retkih koja se usudila nogom kročiti tamo.

Daleko od toga da joj je to bio prvi rizični poduhvat. Jedanaest godina ranije je na Šri Lanki izgubila oko na reporterskoj dužnosti zbog čega je kasnije, verovatno se na račun toga malo i zezajući, kao zaštitni znak nosila povez. Nije bilo ratišta na kojem nije bila, od Iraka, Irana, Bosne, Čečenije, Kosova, Sijera Leonea, Istočnog Timora do Iraka (ponovo), Avganistana, Libije i Sirije, a upravo sa dva narečena događaja je omeđen i film, igrani prvenac dokumentariste Matthewa Heinemana.

A Private War je film koji se odvija na dva nivoa, u hronološkom redosledu, ali i neparnom, gotovo maničnom ritmu. Oba nivoa predstavljaju zapravo ratove, ili doslovno ratišta sa kojih Marie Colvin (Rosamund Pike) izveštava, pa i rat sa samom sobom i celokupnom svojom okolinom, od urednika (Hollander) do novog ljubavnika (Tucci), kao i sa post-traumatskim stresom, zamorom materijala od viđenih gadosti i opačina, ali i magnetskom privlačnošću svoga poziva. Kao nekakva konstanta tu je jedino snimatelj Paul Conroy (Dornan) koji je sa njom bio i u Homsu, odakle se jedva izvukao i postao predmet dokumentarca Under the Wire prikazanog na DokuFestu u Prizrenu i na ZagrebDoxu.

A Private War nije ni film o jednom partikularnom ratu ili više njih, niti je film o suštini reporterskog posla, već je pre svega ljudska priča o Marie Colvin i onome što je ona radila, kako je to radila i kako se sa time nosila. I u tom smislu smo mi od početka do kraja uz nju ili čak u njenoj glavi i proživljavamo ono što je ona proživljavala. Verujemo joj da je ona svoj posao radila sa misijom ako ne promene sveta, a ono barem prenosa svedočanstava onih koje ne bismo saslušali, kao i to da je ona na taj način preuzela žrtvu da te strahote mi ne bismo gledali svojim očima.

Samim tim je opravdan hektičan ritam filma: ona je bila i ostala rastrzana između dve nepomirljive želje, one za mirom i one da uvek bude na mestu zbivanja, osećajući se prilično mučno u obe situacije. Reditelj Matthew Heineman je u tom smislu ostao veran svom dokumentarističkom poreklu (pre toga je snimio filmove Cartel Land o trgovini drogom uz američko-meksičku granicu i City of Ghosts sačinjen od materijala koji su snimili reporteri-aktivisti u Raki, prestonici Islamske države, a koji govori o urbicidu između ostalih islamističkih zločina) u smislu naturalizma u scenama na i oko bojišta, ali je jednako tako sposoban da se upusti u prilično maštovitu rekonstrukciju psihičkog stanja svoje protagonistkinje. Pohvalu zaslužuje i zbog svoje odluke da ne pokušava da nam svoju junakinju i njen postupke objašnjava jer to verovatno ni ona nije bila u stanju - čak iako je shvatala, teško da se tako nešto može artikulisati.

Zapravo se jedina zamerka može uputiti naslovu, i to isključivo u smislu navođenja na krivi trag jer nam iz filma nije jasno kakve je privatne ratove Marie Colvin vodila i s kim. Naslov je doduše "dignut" direktno iz članka Marie Brennan objavljenog u časopisu Vanity Fair, a razlog je verovatno njegova zvučnost.

Međutim, kada govorimo o A Private War govorimo pre svega o Rosamund Pike i njenoj interpretaciji Marie Colvin koja se, za razliku od sličnih biografskih uloga (doduše teško da je reporterka imala "celebrity" status osim u vrlo uskim novinarskim krugovima), ne svodi na puku imitaciju. Glumica je u ovom filmu ostvarila svoju do sada najbolju ulogu, konzistentno je odlična u vrlo raznolikim scenama, a njen "line delivery" je perfektan i, prema svedočenjima, sasvim u skladu sa onim što je duhovita i šarmantna, ali ćudljiva novinarka znala da izjavi i na koji način. Možda se čak može reći da je Rosamund Pike zakinuta za oscarovsku nominaciju (s obzirom na to da ju je imala za manje konzistentnu ulogu u Gone Girl), ali svi znamo koliko Akademija izbegava teške teme ako nisu upakovane u celofan.

 

Oceni 5