Život je autoportret

Današnji gost rubrike „Putevima kvir umetnosti“ je umetnik Giorgio Celin, rođen u Kolumbiji, formiran u južnoj Italiji, gde je i započeo svoji umetnički put. Ovaj mladi umetnik tvrdi da je sve, pa i život sam, autoportret, budući da se životna sila oblikuje u skladu sa uverenjima, te postupcima onoga koji živi. Počeo je da slika kako bi impresionirao majku, a nastavio kako bi nam podario vidljivost i intimnost koju često ne osećamo.

Naš razgovor je počeo sasvim obično, u paralelnoj online dimenziji – „Jesi li u karantinu?“ – „Da“ – „I ja“. Neke izolacije su ipak bolje od drugih, ili bar lepše obojene, pa smo brzo skrenuli na neke druge teme, kao da se ništa drugo oko nas ne dešava.

*Ima nečega duboko intimnog na tvojim slikama. Jesu li to iskustva iz stvarnog života, ili pak fantazija?

Moja umetnost je negde na pola puta između fantazije i sećanja. Kao što često kažem: Sve je autoportret ako vam je srce na mestu. Ljudi koje slikam su ljudi koje znam, volim, ali i stranci koji me inspirišu.

*Jesam li u pravu ako tvoju umetnost nazovem homoerotičnom ili je to samo još jedna etiketa?

To valjda zavisi i od onoga koji posmatra. Ako je u pitanju gej osoba vrlo je verovatno da će na mojim slikama pronaći homoerotične elemente, iako ja svoju umetnost ne smatram erotičnom. Nije mi bila namera da posmatrača seksualizujem, ali sam sigurno mnogo pažnje poklonio i seksu. A seks je svuda: Eros je taj, tvrdi Platon, koji oblikuje lepotu. Imam običaj da slikam trenutke pre ili trenutke nakon seksualnog čina – i pornografija je svuda, intimnost je ta koja je sakrivena. Kao da je biti intiman postalo tabu, i to je ono što me najviše zanima – da nađem i razgolitim ono što je intimno.

*Koristiš li modele ili izmišljaš muškarce koje slikaš?

Ranije sam koristio modele, sada više volim da maštam o njima. Ili o sopstvenim partnerima. Ponekad jednostavno pomešam crte različitih muškaraca. Želim da uzimam od stvarnosti, ali ne želim da me ona određuje. Prosta reprodukcija stvarnosti me ne zanima, ne daje mi ono što mi je neophodno.

*Odakle dolazi inspiracija? Iz filmova, književnosti?

Sve je inspiracija: muzika, književnost, pop kultura, moda… Volim da radim na određenim temama, pa se, na primer, u poslednje dve godine bavim projektom u okviru kojeg slikam ono što dolazi nakon raskida. U pitanju je serija o intimnosti, strahu od gubitka voljene osobe, te o onom osećaju koji se ima kada se ljubav vodi sa nekim koga ne voliš. Znaš – dejting aplikacije i te stvari…. Izložba je bila skoro spremna, ali je CoVID 19 odlučio da zaustavi svet. Mislim da ću sada da se pozabavim socijalnim distanciranjem koje me prilično fascinira, budući da sam putnik i da volim da se krećem.

*Misliš li da umetnost može da bude korisna alatka u potrazi za slobodom?

Hm, zavisi od toga koliko ti uzme od života. I zavisi od toga da li se radi samo o biznisu, ili pak o strasti. Verujem da može da podari slobodu onima koji u njoj uživaju, kada je tvorac u pitanju nisam baš siguran. Sa druge strane savremena umetnost je toliko intelektualizovana da ne daje slobodu nikome, polarizovana je – samo mozak, ništa srce. Ali ako uzburka ono što zovemo dušom, ako učini da krv proključa, ako inspiriše na nekom dubljem nivou, onda možemo da govorimo o slobodi, ali je tu potrebno više od pameti – ljudska bića su kompleksnija od toga.