Život je distorzirana pesma Havaja

Nakon sjajne, ali nedovoljno shvaćene Enlightened, Mike White se posle deset godina vratio na HBO i napravio seriju koju gledaju i o kojoj govore svi. Havaji su u prethodnoj seriji predstavljali mesto istinskog prosvetljenja glavne junakinje, dok su u The White Lotus stecište elite, te potlačenih lokalaca koji i dalje trpe posledice kolonijalizma.

The White Lotus ime je luksuznog hotela čiji posetioci pripadaju onom čuvenom „jednom procentu“ čovečanstva, a sam naziv je indikativan kako zbog belaca (koji su zemlju uzeli od urođenika) toliko i zbog prezimena autora serije. Njegov ambivalentan odnos prema istoriji Havaja i turizmu sve vreme je prisutan, kao i cinizam, koji je u Enlightened izostao. Možda baš zbog toga The White Lotus privlači pažnju, možda je ovoga puta nimalo optimističan socijalni komentar zaslužan za uspeh.

Mike White ne odbacuje mogućnost da je i sam deo problema, da i on pripada bogatoj manjini, da je prešao put od diskriminisanog do privilegovanog. Sve nijanse takvih protivrečnosti jasno se pokazuju u seriji. Tematski uveliko podseća na film Parazit, ali je za moj ukus mnogo poštenija i duhovitija. Osvetljavajući svaki lik iz više uglova, uspeva da izbegne licemerje i ponudi autentičnu priču, uz više gorkih pilula i možda tek jednu šećerlemu na kraju.

Sve počinje nakon što je odmor već završen, na aerodromu, s vidno neraspoloženim putnicima i jednim mrtvacem. Vraćamo se nekoliko dana unazad, kada turisti dolaze u hotel, gde ih dočekuju nasmejani domaćini. Kontrast između njih je jasan, a svaka interakcija ubrzo postaje čudna i neprijatna. Takav je i odnos menadžera hotela prema podređenima. Hijerarhijska struktura najsurovija je pri dnu. „Oni izrabljuju mene, ja izrabljujem tebe“, reći će otvoreno u jednom trenutku menadžer Armond (Murray Bartlett). No, nisu sve razmene tako direktne i baš u tom stalnom talasanju između neizgovorenog i neposredno uvredljivog leži satira. Svi su iz nekog razloga na ivici pucanja, tenzija se oseća sve vreme, a iluzija o rajskom ostrvu raspršena je na samom početku.

Za specifičnu napetost koju sve vreme osećamo zaslužan je kompozitor Cristobal Tapia de Veer, čija je muzika sasvim u skladu s tradicijom Havaja, dok s druge strane projektuje nelagodu i neprijatnost namernim pojačavanjem i utišavanjem, preklapanjem govornika, preterivanjem u pocrtavanju atmosfere, te iluzijom neprekidnog prisustva zahvaljujući čestom ritmičnom ponavljanju i onomatopeji.

Iako su likovi suštinski prilično usamljeni u svojim problemima i hirovima, čitava glumačka postava funkcioniše kao ansambl. Svaka izvedba je dovedena do perfekcije i ako bilo ko od glavnih glumaca ostane uskraćen za Emmy ili Golden Globe nominaciju, biću kao Maja Nikolić na svakom festivalu i vikati: „Namešteno!“

Kada je o karakteristikama likova reč, svi su odbojni osim Belinde iz spa centra (igra je Natasha Rothwell), ali interesantni za posmatranje, poput neke retke vrste s kojom nikada nećete doći u kontakt. A i ako dođete, biće baš onakva kako je u ovoj seriji predstavljena. Tu je iritantni mladi bogataš kojem se mama pridružuje na medenom mesecu (igraju ih Jack Lacy i Molly Shanon – ne zna se ko je od koga bolji), psihički nestabilna usamljena žena (sjajna Jennifer Coolidge, zvezda brojnih sitcoma, koja je tek sad dobila priliku da zasija i iskoristila ju je sasvim), porodica koju čine „girlboss“ majka (Connie Britton), otac sa tipičnim brigama sredovečnog belog muškarca (Steve Zahn), ćerka tinejdžerka, ubeđena da je načitana i politički opismenjena (Sydney Sweeney) i pogubljeni sin tinejdžer (Fred Hechinger).

- Ovo je teško vreme za belog strejt muškarca, reći će otac.

- Što, zato što ne možemo više da uznemiravamo devojke, upitaće sin.

To je tek jedan od genijalnih dijaloga, a Mike White ima još dosta toga u rukavu.

Oni koji se nalaze između osoblja na dnu i bogataša na vrhu su Paula (Brittany O'Grady), najbolja prijateljica pomenute tinejdžerke, i Rachel (Alexandra Daddario), udata za narečenog maminog sina. Uprkos tome što su napredovale na društvenoj lestvici, nikad neće istinski biti deo tog „jednog procenta“, niti će ih iko gledati kao ravnopravne bez obzira na status. Iz njihovih moralno-životnih dilema proističe dobar deo zapleta, naročito kad shvate da su samo rekviziti u životu prijateljice, odnosno muža. Zanimljivo je kom se carstvu priklanjaju na kraju i zašto, a još zanimljivije što takve likove prepoznajemo u okruženju.

Ko beše mrtav? Nije ni bitno. Krivac će se izvući ili biti kažnjen u zavisnosti od svog ekonomskog statusa. „Kad misliš da je sve već tvoje, pretpostavljam da onda ništa nije krađa“, primetiće Paula u jednom trenutku.

Na kraju, krug se zatvara, oni na dnu su lako zamenljivi, potrošna roba privilegovanih. Dobra vest je da ni onima na vrhu, uprkos svemu, nije toliko lepo; loša vest je da u seriji ništa nije preuveličano. Međutim, ovo nije „I bogati plaču“ za intelektualce, ovo je „sirotinja svakako plače“, ali ponekad može od muke i da se nasmeje.