“Čaplinova stopala“, roman Bojana Babića
Dancca1

Photo: Facebook

Život je moguće podneti samo kao estetski fenomen

Posle dve od kritike zapažene knjige, omnibus-romana „Devojčice, budite dobre“ i epistolarnog romana „Ilegalni Parnas“, Bojan Babić je objavio roman pod nazivom „Čaplinova stopala“.

U dve ranije knjige Babić se bavio teškom društvenom problematikom zlostavljanja dece u Devojčicama, dok je u Ilegalnom Parnasu dao sliku našeg tranzicionog vremena u kome je izgubljen svaki pojam vrednosti, a što ima poguban uticaj na svakoga, i što je tragično-parodično prelomljeno kroz svest glavnog junaka, arhitekte, koji apsolvira pitanja o mestu i misiji umetnika u društvu, o problematici epigonstva. U romanu „Čaplinova stopala“ Babić daje svojevrsnu sintezu i sublimaciju svojih opsesivnih tema pokrenutih u ranijim knjigama, ali ovaj put sasvim iz drugog ugla i baš zato jer se nalazi na svom terenu - izuzetno zrelo.

Naime, Bojan Babić nas u novoj knjizi upoznaje sa osobljem i korisnicima „Ustanove za gerontološku negu i asistirani boravak Novi život“ u gradu M, sa njihovim, skoro po pravilu traumatizovnim životima i sa načinima kako se svako od njih nosi sa time, kako vidi sebe, kako se predstavlja drugima. Koliko je ko u tome autentičan i koju igru igra? Tu dolazimo do dvostrukosti života, do udvajanja i multiplikovanja, do stare maksime da je sve pozornica, da svi glumatamo od ranog jutra pred drugima, ali i pred sobom. Ne možete iskreno pogledati u ogledalo. Uvek je tu maska. Ona je produkt vaspitanja, kulture, potisnutih želja, frustracija, suštinske rascepljenosti čoveka kao bića. I svi smo smešni zbog toga. Zbog tog užasa koji se ne može prevladati. Jedan od korisnika ove ustanove, Sedor, uspostaviće se kao, ako ne glavni junak a ono možda kao onaj koji poseduje šifru za povezivanje i odgonetanje celokupnog zbivanja dela koje nam se odvija pred očima, i koji možda nudi i recept za prevazilaženje pomenutog civilizacijskog ponora.  U finalu knjige, Sedor kaže bezglasno u sebi, rečima pripovedača: „Duša je grč“.

Upoznajemo se, dakle, sa dvadesetak sudbina, brojnih poput onih u Devojčicama, upečatljivih, sa ljudima koji su opisali svoj životni krug i u njemu došli do strašne granice, one koja ih je bitno odredila, formatirala, spržila, poremetila, zauvek definisala. U problematiku romana svojim unutrašnjim monologom uvodi nas profesor Kandić, novopristigli korisnik gerontološkog centra a koji bi se mogao dovesti u vezu sa glavnim junakom Ilegalnog Parnasa jer je i on plagijator, ali i tipičan predstavnik ambicioznog i promašenog, autističnog akademskog naučnika. Sedor, njegov cimer, izabran je kao antipod, kao antislika zvaničnog i propisanog znanja i rečitosti i zbog toga je njihov odnos i interakcija kičma ove knjige. Nižu se u knjizi imena i sudbine i drugih stanara pansiona, predsoblja ništavila, kao što su Mirna i Piroška, Agnica i Dobra, Stanka i Frida, Rada i Goca, Silvana i Vida, Luka i Mihajlo, Đorđe i Isidor, Ivan Mrdak i Viktor, Sara i Nikola, mađioničar Zoran.

Neki od njih su nepokretni, neki dezorijentisani, povremeno haluciniraju i sanjaju na javi, vraćaju se u prošlo, neki su slepi, svi su stari i bespomoćni, ostavljeni od rodbine, napušteni, sa jedinom budućnošću bliske smrti, nestanka. Svi se oni grčevito drže svojih principa, slike o sebi, žele da žive uprkos odjavnoj špici svog života i jedan od bitnijih zaključaka knjige je da je lični mit u tom slučaju često jači od istine, potrebniji. Važnije je ono što mislimo da nam se dogodilo nego šta nam se stvarno desilo, jer treba podneti misao o sebi, objasniti sebi svoj udes, bilo kako. Zato Rada koja je klasičan primer drastične cerebralne paralize, objašnjava to epifanijom, ona zna da „mit ume da bude istinitiji od proste istine.“ Luki, koji glumi epileptične napade ne bi li skrenuo pažnju na sebe, takođe je bila potrebna mistifikacija, laž, da bi se formirao kao ličnost. Vida je iz jedne priče, o savršenoj učiteljici, pod nepodnošljivim pritiskom licemernog društva, prešla u sasvim drugu, koja na prvi pogled nema veze, suprotna joj je, postala je veštica. Svako od njih plaća svoje grehe, živi svoj karakter, snalazi se kako zna i ume, uhvaćen u složenu mrežu skrojenu od intimnih želja i konteksta vremena, društvenih nemogućnosti i neprilika.

Pisac se, kako vidimo, uhvatio u koštac sa verovatno najtežom temom u literaturi, sa smrću, bespomoćnošću i slabošću čoveka na kraju života, u dobu kada svako sebi ako može i želi podnosi završni račun. Starost i umiranje, palijativna nega, svakako su nepopularne u današnjem medijskom teroru mladosti i zdravlja, lažne večnosti, smrt je tema koja se izbegava ili se o njoj govori kao da se samo drugima dešava, na filmu, kroz fraze i kao da je sve o tome rečeno. Međutim, ništa o smrti nije rečeno što je može amortizovati u svesnom životu čoveka. Ona je neuhvatljiva i nepojamna sila koja dolazi po svakoga. Čitava civilizacija je pokušaj da se da odgovor na ovo pitanje, teskobu.

Kako onda u takvoj problematici, sa jezivim sudbinama svojih likova Bojan Babić ipak uspeva da olakša ovaj beskrajno težak materijal i da ima poentu? I gde može biti poenta kada je sve izgubljeno? Odgovor je jednostavan i bio je iza ćoška. On glasi: humor.

Većina likova knjige baš zbog toga što su postali ultimativno ispoljavanje specifične predstave o sebi, ličnog mita koji je jači od realnosti, s kojim će umreti kao sa najvećom istinom svog života, često izgledaju kao karikature, kao glumci koji imaju samo jedan tekst koji izgovaraju godinama pred svakim i pred sobom, i svi, uključujući i osoblje pansiona pomalo liče na glumce neke tragikomedije. Svako od njih je svojevrstan Čarli Čaplin koji se lažno predstavlja, upada u nevolje, žudi za onim što ne može imati, ponekad urnebesno smešan, baš jer mu je strahovito ograničen opseg delovanja. Shvatamo da je starost i smešna i to olakšava priču o njoj. Ali to je moguće samo ako je čovek osvestio svoj položaj, ako nije ostao nezreo, ako može da prihvati da je sve igra i dostojno sažaljenja, tu apsurdnost i protivurečnost ljudske prirode, to čudo vredno ljubavi, ako uspe da bude sve i niko, da gleda na život kao na teatar sa dobrim i lošim glumcima.

Takav, sveobuhvatni, umetnički, estetski pogled na ljudsku sudbinu pisac daje kroz vizuru Sedora, tajanstvenog stanovnika staračkog doma jer niko ne zna ko je on, izgubili su mu se papiri a on zna samo da izgovori svoje ime u vokativu. Sedor ima savršeni unutarnji monolog, on ne govori iz nepoznatih razloga, i radosno prihvata igru sa cimerom profesorom Kandićem kada ovaj želi da proba da ga izleči od specifične vrste afazije. Babić autopoetički profesoru, znalcu jezika, suprotstavlja osobu koja je zauvek zaćutala i koja je negacija zvaničnog shvatanja umetnosti. U njihovoj interakciji profesor postaje nasilan jer je nemoguće izlečiti život, svesti njegovo bogatstvo na bilo koju ideologiju, šemu, tabelu, sve ono što racio može ponuditi.

Profesor se razbija o Sedora i pred samu smrt spoznaje ko je. Izgleda kao da Sedor izvlači poslednju istinu iz čoveka, njegovu ultimativnu fantaziju, ostvaruje je i predočava, sve ono dakle što radi i dobar pisac, dovodi do krajnjih granica modele ponašanja i mišljenja, pomaže ljudima. Tu se lik Sedora preklapa sa autorom. Nije čudo onda što Sedor ima štap i gega se dok hoda i omiljen režiser i glumac mu je Čarli Čaplin, čije filmove gleda svake noći, godinama. Tu dolazimo do poznate maksime da je život moguće shvatiti i podneti samo kao estetski fenomen.

Nežan i delikatan stil Bojana Babića koji se čini najdragoceniji kada dočarava nestvarno i onirično junaka, u „Čaplinovim stopalima“ dobija na punoći i snazi, dok se mesta gde pripovedanje od obične slike postane duh i esejistička misao čitaju kao vrhunska literatura. U svemu tome je umetnička pobeda i uspeh knjige Bojana Babića, njena, upotrebimo tu starinsku zaboravljenu reč, plemenitost, i ujedno izuzetna novina, u moru bezrazložnog i lošeg pisanja na našoj predvidljivoj književnoj sceni. „Čaplinova stopala“ svakako ne moraju da brinu da će kad-tad biti pročitana i vrednovana na pravi način.

Oceni 5