Odlomak iz romana
Holo 06 S

Photo: lgbtprogres.me

Život pod ružičastim trouglom

...Pravda! Uvek sam mislo da će stići one koji su zlo drugima naneli. Ne biva baš tako. Mnogi se izvuku. Ovde narod ima običaj da kaže da će zbog zlodela koja su činili, njihovi potomci sve to ispaštati. U mnogo slučajeva, ma koliko se sujeverno i praznoverno činilo, to jeste tako. Ali opet ima i onih koji nikada nisu nikome ništa zlo učinili, niti njihovi preci, pa opet stradaju. Šta sa njima? Na njih se ovaj aksiom ne može primeniti. Da li su oni nečija koleteralna šteta? Pitanja su na koja nisam mogao ni ja, a ni mnogi pametniji od mene da pronađu odgovor. Celog života pokušavam da razumem zbog čega se sve to dogodilo. Odgovora nema. Ali evo nekih činjenica koje govore više od bilo čega što sam do sada napisao u ovoj svesci. Ovi podaci se mogu naći svuda, ali očigledno više nikoga ne interesuju. Nestali su kao što se rasuo i pepeo sagorelih ljudi u koncetracionim logorima.

Za vreme Drugog svetskog rata stradalo je skoro šezdeset miliona ljudi. Od tog broja, smatra se da je civila bilo četrdeset do pedeset dva miliona. U ovaj broj se ubrajaju i ljudi koji su umrli od gladi i bolesti, u najgorim mukama. Njihov broj je oko trinaest do dvadeset miliona. U logorima smrti na najmonstruozniji način koji civilizacija pamti procenjuje se da je život izgubilo oko jedanaest miliona ljudi. Većinom su bili Jevreji, Romi, homoseksualci i drugi koje su nacisti smatrali nepoželjnim ili nižim rasama. U tu grupu se ubrajaju i Srbi i drugi slovenski narodi. Ljudi su skloni da zaboravljaju neke stvari koje ne bi smele da se zaborave. Banjica, logor u kojem je ubijeno osamdeset  do sto hiljada logoraša. Deo banjičkih logoraša ubijan je u automobilima – gasnim komorama u Jabuci, kod Pančeva. Topovske šupe, na mestu današnje Autokomande, u srcu Beograda, nalazio se logor koji je služio kao prihvatni centar za dalji tretman Jevreja i Roma. Smatra se da je tu smrt pronašla oko četiri hiljada Jevreja i više od hiljadu Roma. U Jajincima je streljano oko osamdeset hiljada ljudi, spaljeno oko šezdesetosam hiljada leševa. U Starom sajmištu stradalo je četrdeset hiljada zatvorenika. Tu je „robovalo“ više od  devedeset hiljada logoraša, a danas gotovo da niko i ne zna da je nekada tu postojao logor. Pitam sada sve koji ovo čitaju, koliko života je dovoljno da bi se pamtilo? Da li jedan život ne znači ništa, pa zbog toga moraju da stradaju milioni? Koliko vremena prođe do potpunog zaborava? Imamo li pravo da ne pamtimo?

Ne može se tačno utvrditi broj nastradalih pod ružičastim trouglom u koncetracionim logorima. Oni koji su nosili to obeležje ubijeni su ili umrli i njihov broj se procenjuje na pet do petnaest hiljada. Dugo su skrivane, zanemarivane ove žrtve. Registri u kojima su bili razlozi nečijeg zatvaranja uglavnom su uništeni. Sigurno da je bilo onih koji su nosili druga obeležja ne bi li spasli živu glavu i prikrivali se kao i ja. Posle rata logorašima sa „Rosae vinkel“ nije priznat status žrtava nacističkog režima. Odštete i penzije koje su drugim grupama dodeljivane nisu dodeljivane njima. Postojanje antihomoseksualnih zakona mnogo godina kasnije samo su jedan od razloga. Čuveni paragraf 175. sa izmenama bio je na snazi do 11. juna 1995. godine. Po ovom paragrafu je kažnjeno oko stočetrdeset hiljada muškaraca u Nemačkoj. Mnogi od njih bili su u koncetracionim logorima. Zvanično izvinjenje homoseksualnim žrtvama Nemačka je uputila tek 2002. godine, a Evropski parlament u rezoluciji povodom šezdeset godina od holokausta eksplicitno je naglasio homoseksualce kao žrtve i jednu od grupa nastradalih pod nacističkim režimom. Retki su oni koji su preživeli. U strahu da ne budu ponovo maltretirani nikada nisu priznali niti nekome rekli za zločine koje su osetili na svojoj koži.

Ni danas nije puno bolje. Svedoci smo svakodnevne netrpeljivosti i poniženja koje ovi ljudi doživljavaju. U zemljama trećeg sveta je još gore. U Iranu od 2003. godine ubijeno je na stotine homoseksualaca javnim pogubljenjima. U mnogim zemljama sveta i danas postoje ili ima tendencija da se uvedu zakoni koji bi u mnogome pogoršali položaj ovih ljudi.

Da li znaš da u proseku svakih četrdeset sekundi jedno ljudsko biće na planeti sebi oduzme život? Ne vodi se evidencije koliko je od ovih ljudi homoseksualne orjentacije. Za to postoji više razloga – ili nikome nisu priznali da su homoseksualci ili porodica zna ali prikriva tu činjenicu zbog javne stigme. Šta na ovo ima da kaže moderna civilizacija? Zašto ćuti? Čega se plaši? Ljudi se ne smeju deliti po rasnim, nacionalnim, seksualnim, intelektualnim i drugim karakteristikama, koje su u osnovi nevažne, već isključivo na dobre i loše.

Na kraju svog života shvatio sam da u stvari ništa nije važno. Ne postoji ništa što ostaje iza nas. Uspomene koje će neko pamtiti, naše ime kojeg će se neko setiti, predmeti koji će na kraju, ma koliko vredni, nestati. Sve materijalno što smo stekli nevažno je. Dobro koje smo činili pamtiće onaj kome smo pomogli dok živi. Možda će pričati svojim unučićima o dobrotvoru koji mu je pomogao u nevolji. Život je vredan i dragocen. Treba se boriti za svaki. Zato bi trebalo činiti lepe i dobre stvari kako bi jutra bila milija. Treba umeti davati i primati. Tebe, prijtelju, pamtiću do samog kraja i više od toga. Magdu takođe. Hvala za sve što si mi pružio i učinio moj život lepšim. Hvala što si i Magdi ispunio prazninu koja je nastala onog prokletog dana kada su nam životi stali. Hvala ti i što si bio tu za nju na samom kraju. Nikada ti se ne mogu odužiti i zato ti ovo pišem. Želim da znaš da je postojala borba pre svih nas. Uvek se čovek bori, zato ne posustaj. Bori se do zadnjeg daha, jer neko će pamtiti. Nekome ćeš biti podstrek. Niko ne živi uzalud.

*Odlomak iz romana „Život pod ružičastim trouglom“ str.188-191

Oceni 5