Život u reproduktivnoj distopiji

Zamislite kasting za muške glumce TV adaptacije romana Margaret Atvud “Sluškinjina priča”: čuvar sa mašinkom #1, čuvar sa mašinkom #2, policajac u opremi za razbijanje protesta, dželat, osuđenik na smrt. Od tri junaka muškog pola u prvih nekoliko epizoda prve sezone jedan bude upucan gotovo odmah, dok su druga dvojica uglavnom izmeštena iz radnje, pa nije jasno gde i kako provode vreme. Rat je u toku, ili bar tako kažu, te postoje kolonije u koje će poslati svakoga ko krši pravila, da radi do smrti, ili bar tako prete. O tome nema nikakvih dokaza, a sve što možemo da vidimo su junakinje: žene u crvenim ogrtačima, ispod belih kapa, žene u keceljama, žene u zelenim haljinama, dok štikle odzvanjaju u prostorijama zatvorenih domaćinstava. Njihovi životi vrte se oko jedne tačke – oko reprodukcije. One nemaju pravo da stvaraju svet, ali moraju da rade na tome da se kreće napred – a to rade tako što kupuju, kuvaju, čiste i rađaju decu. Odsustvo muževa i čuvara zatvora podvlači činjenicu da patrijarhat nije tvorevina određenog muškarca, ili muškaraca – muškarci kao pojedinci tu uopšte nisu važni. Patrijarhat je logika čitavog jednog sistema.

Roman Margaret Atvud, objavljen 1985. godine, prodat je u više miliona primeraka, te preveden na desetine jezika, tako da su, onima koji su ga čitali, poznati širi aspekti priče koju pripoveda. Dešava se u bliskoj budućnosti, u mestu Gilead, koje se nalazi na prostoru onoga što je bilo Nova Engleska. Njime upravljaju Jakovljevi sinovi, religiozni fundamentalisti čije rigidno novo društvo podseća na puritansku prošlost (građani jedni druge pozdravljaju sa “Under his eye”, a otpozdravljaju sa “Blessed be the fruit”). Neimenovana ekološka katastrofa učinila je da mnogi parovi postanu neplodni, a za to su, naravno, okrivljene žene. Žene koje još uvek mogu da rađaju postale su Sluškinje, porobljena rasplodna snaga koja služi Komandirima i njihovim neplodnim suprugama. Ako naprave bilo koji problem, Sluškinje vrlo lako mogu da nestanu, zajedno sa Ne-ženama (feministkinje), Izdajnicama roda (lezbejke), te drugim neprijateljima novog poretka. Neke žene postaju Marte, to jest kućna posluga, druge rade za Tetke, te pomažu u pripitomljavanju i slamanju Sluškinja u Rejčel i Lija centrima. Ova ograničenja čine da žene budu zaokupljene pravljenjem saveza, te rešavanjem neprijateljstava sa drugim ženama, dok sa muškarcima skoro nikad ne ulaze u sukob.

Paralelne vremenske radnje koje gledaoca, ili čitaoca, vraćaju u prošlost, daju nagoveštaje o tome kako je do novog poretka došlo. Tako saznajemo da je naratorka, i glavna junakinja serije, Ofred (Elisabeth Moss) pre nego što se sve dogodilo imala muža i ćerku, te radila i živela u Bostonu u vreme kada su žene počele da gube osnovna ljudska prava. Prvo su im zamrznuti računi u bankama, a onda su počeli da ih otpuštaju sa poslova. Ofred je pokušala da pobegne zajedno sa porodicom, ali su ih uhapsili nešto malo pošto su napustili grad, te u početku nije mogla da bude sigurna šta se dogodilo sa ostatkom porodice. U romanu svet pre novog poretka podseća na Ameriku s početka osamdesetih godina prošlog veka, dok TV adaptacija više podseća na Ameriku danas – budući da postoje moderne reference, poput onih na Uber i ISIS.

Za junakinje Sluškinjine priče izabrane su glumice koje su pre toga postale poznate po određenim ulogama, pa je Moss tako poznata po ulozi Peggy u seriji “Mad Men”, a Samira Wiley – koja igra najbolju prijateljicu glavne junakinje, po ulozi Poussey u seriji “Orange Is the New Black”. To što su ova lica poznata gledaocu, te se vezuju za određene ženske profile, dodatno čini da ova serija izgleda kao vizija, te da dezorijentiše onoga koji je na Elisabeth Moss, na primer, upoznao i zavoleo kao Peggy – devojku koja neustrašivo gradi karijeru u seriji “Mad Men”. Tome doprinose i kostimi koji zaslepljuju jarkim bojama, te gledaoca nagone da se pita o simbolici boja i položaja tela.

Atvud je počela da piše roman posle izbora Ronalda Regana za predsednika Sjedinjenih američkih država, a inspiraciju je dobijala iz dnevnih političkih dešavanja. U jednom od intervjua seća se kako je čuvala isečke iz novina, te koristila članke o smanjenoj stopi rađanja, o represivnoj politici u odnosu na kontracepciju i abortus, pa čak i priču o povećanom broju plastičnih kreditnih kartica. Godine pod Reganom učinile su da postane jasno da tradicionalne rodne uloge nisu tek kulturna preferenca – one, pre svega, osiguravaju besplatnu radnu snagu, koja postoji u službi kapitalističkog poretka. Reganovi republikanci su tako pozivali na obnavljanje porodičnih vrednosti, dok su istovremeno podrivali programe zdravstvene zaštite i obrazovanja, te smanjivali cene rada.

Ova priča postala je više, nikako manje, važna tokom tri decenije koje su protekle od kad je knjiga objavljena. Snimanje serije odobreno je pre nego što se znalo da će se Donald Tramp kandidovati za predsednika, te je tek kasnije počela da se tumači kao simbolični protest u vreme kada muškarci sve češće upotrebljavaju mizogine termine, te propagiraju reproduktivnu represiju, nazivajući žene “inkubatorima”, poričući im tako vlast nad sopstvenim telom.

Preveo Milan Živanović

Izvor: New Yorker