Život u strahu nije život

Danas se rezultati testiranja na HIV dobijaju za nekoliko sati (i pre s testovima četvrte generacije), a svako ko ih je bar jednom čekao zna da je i to mnogo. Iako brzo stižu, tu je takozvani „period prozora“, koji u proseku traje oko dva meseca od trenutka kad virus dospe u telo. Za to vreme testiranje nije pouzdano, jer su testovi uvek negativni. Tu na scenu stupa čekanje.

Mada se s HIV-om danas normalno živi, određena stigma i dalje postoji – najviše zbog toga što se građani ne informišu o stvarima koje ih se ne tiču. Problem osude društva je možda najbolje opisala Tatjana Greif: „Stigma je, dakle, uvedena s pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom, zahvaljujući inicijativama slovenačke grupe ’Magnus’. Upravo je ta grupa bila prva koja je počela sa edukacijom i podizanjem svesti o AIDS-u, ne samo u okviru gej populacije već generalno. Kampanja je započeta pričom o sigurnom seksu – šta je to siguran seks i koje su mere prevencije. I tek nakon mnogo godina, ovoj inicijativi pridružile su se i državne institucije – a trebalo je da su do tada već bile aktivne godinama, intervenišući, itd. One su se, dakle, pridružile mnogo kasnije, kao i zdravstvene ustanove i relevantna ministarstva. A ovu misiju prosvećenja, u smislu prevencije i svesti, kako bi se sprečilo širenje HIV-a i AIDS-a, podržano je od strane nekoliko nevladinih organizacija, koje su bile aktivne radeći u oblasti homoseksualnosti“.

Ta stigma postoji i danas, a prati nas oduvek – oni koji su se rodili nakon početka epidemije s tom utvarom žive od najranijeg detinjstva. Generacije gej muškaraca su odrastale sa strahom i osećajem krivice, budući da kvalitetne edukacije nije bilo. Iako je danas situacija bitno drugačija, lekovi dostupni, a život s HIV-om moguć, i dalje je mnogo onih koji o tome ništa ne znaju, te zaslepljeni strahom veruju da se virus prenosi najobičnijim dodirom.

Opreznost se naravno preporučuje, ali život u strahu nije život. Iako su informacije danas dostupnije nego ikada pre, puno je lažnih vesti – tehnički osvešćeni homofobi nisu stigli da osvetle i druge delove svojih bića. Filmovi tu mogu da pomognu, ali se većina HIV-om bavi poput noćne more, posebno oni koji su nastajali krajem prošlog i početkom ovog veka.

Film Three Months je lakši, s više pastelnih boja koje smiruju i najplašljivije nervne završetke. Vodi nas u 2011. godinu, u vreme koje je blizu, a opet daleko. Čak je i ordinacija u boji fine žvakaće gume. Jedino što liči na pakao je čekanje – glavni junak mora da čeka i da se redovno testira čak tri meseca. Celo jedno leto.

Pop zvezda Troye Sivan je odličan u glavnoj ulozi. Igra mladića Caleba koji je došao do kraja srednje škole, do poslednjeg bezbrižnog leta u životu. Osim što nije – kad pukne kondom, brige se same nameću. Sve se to jednom zaista dogodilo, a reditelj Jared Frieder je svoje iskustvo pretočio u scenario.

Retko kome padne na pamet da život može da se promeni za jednu noć, uglavnom zbog toga što se sve oko nas kreće sporo, kao da će trajati večno. Ali može – dovoljno je da na tren skrenemo pogled, pa da se sve pretvori u nešto drugo.

Three Months se dakle bavi onim stvarima o kojima se o popularnoj kulturi i danas retko priča, a koje su važne za život svakog gej muškarca. Iako bombardovani pornografijom i mišićavim fotografijama s Instagrama, mnogi kvir adolescenti ne znaju koje su sve posledice nepromišljenog seksualnog ponašanja. Moralna panika nam naravno nije potrebna, najviše zbog toga što su gej muškarci kroz istoriju već dovoljno sramoćeni, ali su proverene i konstruktivne informacije dobrodošle.

Filmovi o odrastanu kvir omladine su i dalje retki, ali ih ima. Mogu da budu vrlo korisni, jer svako rado gleda ono s čim može da se identifikuje. Sigurno je da mnogi gej tinejdžeri mogu da vide sebe u Calebu, naravno s određenim razlikama – Srbija se na primer i dalje razlikuje od Južne Floride, gde naš junak odrasta. Uprkos tim odstupanjima, ovakvi programi su dragoceni – skoro je svakome lakše kad zna da se sa sličnim problemima bore i drugi.

Kad shvatimo da smo se džabe plašili, obično je već kasno – previše je vremena potrošeno na strah. Krajnje je vreme da se kvir mladi ne ostavljaju na milost i nemilost homofobičnom okruženju, a ovakvi filmovi, te serije poput Sex Education su vrlo dobar početak.