Život u venama

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo

Globalni proces stvaranja ove ploče koja nije na prodaju, počeo je verovatno 1979. godine prelaskom četiri sjajno čudnih duša iz Dablina u London. Moj proces stvaranja ploče koja nije na prodaju traje već deceniju i po.

Još uvek nisam siguran šta je to što ovu ploču čini tako posebnom da je nikom, nikad ne bih prodao. Mislim da ću, uz taj album, bar još jednu malu večnost sazrevati, večito biti besan i nadrkan, večito zaljubljen i da ću još toliko patiti.

Čega se sećam?

Sećam se početaka. Raznih. Mature, prvog, u nizu upisanih i nikad završenih fakulteta, prvog nelegalnog odlaska od kuće, prve velike (verovatno i poslednje) ljubavi, prve tragične ljubavi, prve love koju sam zaradio potpuno sam ... sećam se nekih sad tako dalekih, ali jako dobrih godina življenja.

Zašto?

Zato što je Džošuino drvo retka vrsta juka kaktusa koja, po verovanju američkih Indijanaca, ima magičnu moć. Magičnu moć čudnih priča koje su meni zauvek ostale u slikama, negde duboko u očima.

Priče!?

Ploča poseduje svoje čudno jednostavne, mistične priče o ljudima koji su nam potpuno nepoznati i verovatno nebitni, ali koji su nam bliski iz krajnje neobjašnjivih razloga. Ploča ima priču posvećenu Greg Carrollu, Maoru s Novog Zelanda koji je poginuo dovozeći Bonu motorcikl sa aerodroma i koji je živeo između pet vulkanskih humki od kojih je najmanja nosila ime "Breg sa jednim drvetom" (One Tree Hill).

Ili...

Priča o Bonovom otkrivanju slikara Rene Castra s kojim će putovati po najluđim i najdaljim krajevima one strane sveta. Priča o strahu, o zlobi. Priča o otkrivanju poezije i neke revolucije, o paranoidnim tripovima Nikaragve (Bullet The Blue Sky) i nekog trećeg sveta.

Ili...

Priča o Gram Parsonsu, legendarnom country autoru koji je tražio da ga posle smrti kremiraju kod nacionalnog spomenika Joshua Tree.

Ili ...

Bilo kako bilo, ovo je ploča uz koju se moja ličnost i dan-danas cepa na bar dve strane. Uvek, iznova, maksimalno žestok bes krene da šiba kroz vene, adrenalin krene da raste do granice pomeranja zidova golim rukama. Ali... s druge strane organizma, gotovo identičnim tempom, uvek me preplavljuju najtoplije emocije koje idu do granica histeričnih suza. Neverovatno je kako se gotovo svaki put osećam kao go debil i najveći car na svetu kad slušam ovu ploču. Nekad su to sasvim nevine, neiskvarene slike koje lagano krenu da plutaju kroz um, nekad su to tonovi koji me vode daleko u prostranstva za kojima mi duša stalno čezne (In Gods Country), nekad je to nadrkanost i filmski ponos, a ponekad je ništa, prazno poput pustinje (Running To Standstill). Nekad mi Bono peva o mržnji i ljubavi, opsesivnoj, luđački opasnoj (I Still Haven't Found What I'm Looking For). Odlazak s Džošuom, u maštu (i surovu realnost istovremeno) potpuno je fascinantan, apsolutno realan, savršeno filmski.

Zašto, u stvari, pišem sve ovo?

Zato što sam uz U2 rastao, prolazio kroz sva stanja koja su suđena jednom živom stvoru, pretvarao sve gorke stvari u pitke sirupe i vremenom postajao sve ponosniji. Zato što sam učio ko sam. Koga ću da ljubim, a kome ću da nabijem srednji prst u oko. Što sam saznao sve o Americi u koju sam želeo da odem, a koja mi je sad bleda i bezoblična. Zato što sam saznao da volim Irsku. Zato što volim da se najebem majke neprijatelju i da ljubim bližnjeg svog. Zato što volim da živim i da uživam u tome. Saznao sam da nekad nije bitno slušati tekstove, kao što ponekad ne čujem muziku. Zavoleo sam da se razvlačim između krajnjih suprotnosti i da osećam izazov u tome. I sve to zbog U2, sve to zbog ploče koja je bogata, nedokučiva i čije pesme možeš jednog momenta da slušaš kao ljubavne, a već sledećeg da u istim prepoznaš najveću revoluciju s gomilom mrtvih statista.

Na kraju, ovaj esejističko-melodramatično-muzički tekst o ploči koja nije na prodaju, završavam kao što sam i počeo, u potpunom redu i haosu, kao što je i ploča Joshua Tree o kojoj ni sami momci iz benda nikad nisu mogli da kažu više od pet rečenica, ali tačno znaju i dan-danas šta osećaju.

Ali treba se setiti Bona: "Pametni ljudi stave ploču na gramofon i kažu sebi da će je slušati mnogo puta, a glupavi je već posle prvog slušanja prate egzaltiranim uzvicima, misleći da su je ukapirali." Moja malenkost ovu ploči još uvek vrti na gramofonu!

*Tekst je objavljen u 21. broju magazina XZ, novembra 1998.