Zlatna palma za "Parazita", grand prix "Atlantiku"

Zlatna Palma je otišla sveopštem miljeniku 72. kanskog filmskog festivala, „Parazitu“ korejskog reditelja Bong Joon-Hoa, pametnoj i uvrnutoj kritici boljki savremenog društva koje prosečne ljude osuđuje na to da jedni drugima postanu paraziti. U svome sedmom dugometražnom igranom filmu, koji se razlikuje od svega što je ranije snimio, Bong nas nekoliko puta navodi na pogrešan put i na početku se rađa sumnja da se narativ kreće u pravcu tipičnog žanra, možda takvog u kome misteriozni virus ljude pretvara u vrstu zombija. Međutim, reditelj zna šta radi i svaki nagoveštaj bilo čega drugog sem drame natopljene mračnim humorom je namerna intervencija, svaka od njih dovoljno razrađena da bi nas navela da pomislimo kako smo pametnij nego što jesmo, sa dvostrukim obrtima i udicama koje su tu da zbune, prodrmaju i ponovo probude gledaoca. Zombija nema, makar ne onih koji se mumlajući teturaju u potrazi za svežim ljudskim mesom, ali krv će ipak pasti da pokvasi oltar socijalnih nepravdi na kojem uglavnom stradaju nevini. Bongove kreature su ljudi od krvi i mesa, gurnuti u aktove očajanja, ali nedovoljno duboko u glib da bi postali kriminalci u klasičnom smislu reči. Ime igre je preživljavanje, a kreativnost u veštini prevare je privremeno, ali i jako efikasno rešenje.

Bong je ostavio trajan trag svojim prethodnim filmovima „Psi koji laju ne ujedaju“ (2000), „Sećanja na ubistvo“ (2003), „Domaćin“ (2006), „Majka“ (2009), „Ledolomac“ (2013) i Netfliks produkcijom „Okja“ (2017), koja se takođe našla u trci za Zlatnu palmu 2017. Svaki od njih je na neki način analiza neravnopravne raspodele materijalnih dobara, kritika društva i njegovih institucija ili aparata moći. U tom smislu, „Parazit“ je i nastavak svega čega se Bong dotakao ranije i ništa od svega toga. Manje simboličan i direktniji u građenju narativa, „Parazit“ prati priču familije koja svoj problem nezaposlenostii i života ispod prihvatljivog standarda rešava najblaže rečeno – kreativno, dok se to svima ne olupa o glavu. Humor kod južnokorejskog reditelja nikada nije bio jače izražen, ni struktura filma složenija u smislu pakovanja višeslojnih tehnika i pravaca u jednu kompaktnu celinu. Film pokazuje obične ljude u običnim situacijama koje se preko noći pretvaraju u nešto sasvim nesvakidašnje i razbijaju nam sve predrasude o tome ko bi na osnovu svoga porekla i staleža trebalo da bude kakav. Bong nam ne olakšava stvar time što ne servira stereotipične portrete pripadnika niže, odnosno privilegovane klase. Miks koji nastaje je neodoljiv i ton filma jedinstven, a kraj nepredvidiv. Bong za „Parazita“ kaže da je „porodična tragikomedija“, ali i to je preterano simplifikovan opis onoga što se na platnu dešava.

Za uloge članova dovitljive familije, Bong Joon-Ho je angažovao stelarna imena koreanskog filma. Pasivnog, takoreći „zen“ oca i čoveka bez ikakvih planova u životu Ki-taeka igra Song Kang-hoa, ime koje odjekuje iz filmova Lee Chang-donga („Tajni Zrak“), Kim Jee-woona („Rđav Kkalj“,„Dobar, loš, čudan“ i „Tajni agent“) i Park Chan-wooka („Simpatije za gospodina Osvetu“& „Žeđ“), a njegovog sina Ki-wooa, mozga operacije i propalog studenta koji je četiri puta omanuo na prijemnom ispitu, igra Choi Woo-shik koji je u Koreji stekao slavu ulogom u dvodelnom domaćem hitu „Oslobodi me“ (Kim Ti-jong, 2014). Njegovu umetnički nadarenu sestru Ki-jung sa posebnim talentom za falsifikovanje igra Park So-dam čije lice prepoznajemo iz horora „Crni sveštenici“ Jang Jae-Hyina (2015). Ukoliko je glumica koja igra majku Chung-Sook (Chang Hyae-jin) relativno nepoznata sa filmskog platna, njeno pozorišno iskustvo dolazi do punog izražaja u „Parazitu“.

Sve četvoro srećemo već u uvodnoj sceni filma, u njihovom sub-standard seulskom stanu čiji prozor dnevne sobe jedva izranja iznad nivoa ulice i gde se do wc šolje u kupatilu puzi stepenicama zbog preterano niske tavanice. Dok panično pokušavaju da uhvate besplatan wi-fi signal iz komšiluka na svojim mobilnim telefonima, gledalac shvata pun obim njihovih dugovanja kada je razlog za radovanje poruka o poslu za savijanje kutija za pice. Sve četvoro, nezaposleni i besperspektivni, grabe prvu priliku za učestaliju vrstu prihoda, pa iako je ova minimalna, upotrebljavaju nečista sredstva da je zadrže. Prava šansa za bolji život im se pruža sticajem okolnosti. KI-Woo dobija nenadanu posetu svoga nadarenog druga koji se sprema za odlazak na studije u Ameriku i koji ga moli da zauzme njegovo mesto privatnog tutora engleskog jezika Da-hye (Jung Ziso) - ćerki uspešnog, bogatog preduzetnika u koju je zaljubljen. Potaknut prijateljevim laskanjem, on lako ubeđuje damu kuće Yeon-kyp (izvanredna Cho Yeo-jeong) u svoje navodne kvalifikacije i ubrzo se sasvim integriše u familiju koja živi na visokoj nozi. Kada se reč povede o „umetničkoj nadarenosti“ mlađeg sina, Ki-Woo je brz da preporuči pravu osobu za njegovu umetničku edukaciju, uz konstruisanu biografiju „poznanice koja je završila umetničku akademiju u Bostonu“. Time su brat i sestra već materijalno obezbeđeni, samo žrtvujući pravi identitet kod svojih naivnih poslodavaca. Vrata za roditelje su prvo odškrinuta, a potom i sasvim otvorena za preuzimanje ostale dve plaćene funckije koje su postale slobodne ne tako lepim metodama.

Kontrast između života van zidova prodične vile koju je projektovao neki čuveni arhitekta i onoga koji se nalazi u jednom od najpristupačnijih predgrađa Seula preplavljenog štetočinama, ali i kanalizacijom čim padne jača kiša, ispoliran je i naglašen ne samo pažljivim okom za detalj direktora fotografije Honga Kyung-poa, koji je pokazao svoju umešnost u Lee Chan-dongovom remek-delu „Burning“ već i scenografijom Lee ha-jun. Velike prostorije koje propuštaju svetlost sa svih strana odišu čistoćom i belinom koju njeni turisti ne poznaju iz svoje svakodnevnice. Ali kao najveće iznenađenje - i ta prelepa građevina puna luksuza i lepote, duboko u svome trbuhu čuva bedu veću od one koju bilo ko, sem bivše kućepaziteljke može da zamisli.

Što se Grand Prixa tiče, on je završio u rukama Mati Diop (nećaka Djibrila Diopa Mambetyja i glumica koju smo videli u „Sleepwalkers“ Thierryja de Perettija i „35 Rhums“ Claire Denis) za „Atlantik“, njen žanrovski obojen prvenac koji se takmičio u „Izvesnom pogledu“. Radnja ove drame je smeštena u Senegal iz koga Diop vuče korene, u gradić na obali okeana u blizini Dakara, gde o brakovima i sreći odlučuju roditelji. Rediteljka sa jedne strane istražuje sopstvenu kulturu kroz ljubavnu dramu između dvoje mladih ljudi koje će sudbina razdvojiti tragičnim događajem na moru, a sa druge, bezizlazne okolnosti u kojima zajednica pokušava da se otrgne nezaposlenosti i korupciji koja ih drži okovanima u klasi i okruženju nasleđenim po rođenju. Polazna tačka filma je rediteljkin kratki, istoimeni dokumentarac iz 2009. koji je pretvoren u igrani celovečernji film po scenariju napisanim sa Olivierom Demangelom.

Okean je često u fokusu kamere Claire Mathon (takođe direktorke fotografije „Portreta vatrene mlade žene“ Céline Sciamme) ali retko će zasjati u svojoj lepoti. Talasi su veliki i preteći, voda isijava sivilo i pored impresivnog zalaska sunca koji ga grli. Diop je svesna tajni koje okean u sebi krije. Ili tačnije, hiljade grobnica onih koji su u poslednjih desetak godina pokušali da se preko njega dočepaju Evrope u potrazi za boljim životom.

Interesantno je to da je ovo skoro isključivo ženski film u kome muškarci bivaju bačeni u drugi plan, kao duhovi koji zaposedaju tela svojih prijateljica i devojki, kroz njih zahtevajući svoja prava. Pa ipak, mladi muškarci su prvi koje susrećemo u filmu, kao građevinske radnike na jednom od novih, luksuznih objekata koji niču u poslovnom kvartu Dakara. Dok pokušavaju da naplate svoj tromesečni rad, na licima im se vidi rezignacija i očajanje. Preklinjanja i objašnjenja ne vode ničemu i u vazduhu se oseća pretnja. Jedan od mladih radnika je Souleiman (Ibrahima Traoré) koji se posle posla krišom nalazi sa Adom (Mame Bineta Sane), devojkom koja stoji pred aranžiranim venčanjem sa imućnim Omarom (Babacar Sylla) prema kome ništa ne oseća. Ne sluteći ništa, ona odbija da ostane duže na plaži i uveče se po običaju iskrada da ponovo vidi sa njim u diskoteci, mestu okupljanja omladine. Tamo nalazi samo tužne devojke – čitava muška družina se otisnula na okean u pravcu Španije, u otvorenom čamcu koji ne pruža dovoljno veliku sigurnost za polazak u jednu takvu avanturu.

Živeći dupli život, Ada ima samo dve osobe od poverenja: Mariamu (Mariama Gassama) sa kojom se poznaje čitavog života, ali koja je konzervativna i Dior (Nicole Sougou) vlasnicu diskoteke, jedinu koja joj govori da oslušne svoja osećanja. Odluku će Ada doneti ne zahvaljujući bilo čijim sugestijama, nego misterioznom spletu okolnosti koji njenu veridbu u kući budućeg svekra i svekrve pretvara u mesto neobjašnjivog zločina, navodno počinjenog od strane Souleimana koji se i dalje vodi kao nestao.

U priči se pojavljuje mladi detektiv Issa (Amadou Mbow) koji postaje opsedut ovim relativno banalnim kriminalnim slučajem. Ubeđen u Adinu umešanost u čitavu stvar, prati je i čak je i zatvara u policijsku ćeliju radi saslušanja. Anonimni telefonski pozivi i tekst poruke koje mlada žena učestalo dobija skoro navode na pomisao da bi Souleiman zaista mogao biti živ i dobro sakriven u gradu, ali to bi bilo suviše jednostavno rešenje jednog filma koji je prožet islamskim verovanjem u džina, mistično, ali visoko inteligentno biće koje može opsednuti bilo koje živo stvorenje, sa namerom ili iz ćefa. U slučaju Mati Diop, desetak džinova koji se noću uvlače u tela usnulih devojaka nisu samo duhovi nastradalih - oni imaju vrlo jasan plan. Ovo je inteligentan potez u scenariju zbog toga što se oba pola spajaju u globalnoj nesreći i zahtevaju rešenja. Radnja se, na kraju krajeva, dešava u zemlji u kojoj su rodne razlike vrlo jasno definisane, iako je Senegal (naročito od smene veka) relativno otvorena, umerena sredina. Takođe, originalan je i način na koji rediteljka govori o sve učestalijim utapanjima Afrikanaca u Atlantiku. Ona se odlučuje na to da govori o onima koji su ostali, o njihovoj praznini i nemom bolu koju osećaju zbog gubitka i time proširuje razumevanje pojma žrtve.