Zlatna truba uoči Apokalipse

Mesec dana uoči srpsko-crnogorskih septembarskih, burleskno-urnebesnih saveznih, lokalnih i predsedničkih izbora koji su već do bizarnih detalja tako pažljivo organizovani i prethodno ukradeni da je izvesno kako će Slobodan Milošević, bez obzira na broj glasova (matematika u Srbiji nikad nije bila pouzdana naučna disciplina), biti proglašen pobednikom u Prvom Krugu, a Socijalistička partija Srbije & Jugoslovenska levica trijumfovati jer oni ekskluzivno, 24 časa, čuvaju unapred pune izborne kutije - u toj Srbiji koja slobodarski, desetinama sati, na tropskim temperaturama, ćuteći, bez reči, pokorno, čeka u redovima za ulje, šećer i mleko; u zemlji u kojoj je moguće, recimo, da bude kidnapovan/možda ubijen njen bivši Predsednik (Ivan Stambolić) i da se pet dana vest o njegovom nestanku ne pojavi u državnim elektronskim i štampanim medijima...u državi u kojoj nacistička marka divlja kursom od 30 dinara (pre samo sedam dana vredela je 22 dinara), i gde - zvanično - ima 850.000 nezaposlenih a nezvanično dva puta više, u kojoj prosečna plata, zahvaljujući novom DEM-kursu dostiže fantastičnih 55 DEM, a penzije fenomenalnih 30 DEM (sasvim dovoljno za kilogram hleba i litar mleka dnevno), i dalje se u Guči - kao da se ništa nije dogodilo; odnosno - ništa se, jebi ga, nije dogodilo; a šta bi se dogodilo, jer Srbija nikad nije bila jača i veličanstvenija - održava Festival trubača, ove 2000. godine 40. po redu, ubitačno tradicionalan, oblikovan sa preko 250.000 turista koji su automobilima, autobusima, vozovima, peške, autostopom krenuli u Ćiriličnu Avanturu called „Dragačevska truba".
GRLOM U JAGODE: Činjenicu da nikad u svom životu nisam pohodio Guču krajem avgusta, u vreme folklorno-gastronomskih orgija, poništio je partijski zadatak „Mladine" da se pojavim na licu mesta i izvestim o svojim doživljajima; kako sam, naravno, pretpostavili ste, izgubio svaku fizičku a posebno mobilno-telefonsku vezu s fotoreporterom Denisom (koji se, bahato, iz Beograda u Guču uputio sopstvenim automobilom), uz pomoć najboljih prijatelja iz Lučana/Ivanjice (istorija će potvrditi njihove zasluge: Dušica & Džale) krenuli smo autobusom iz Beograda, lokalnom varijantom prigradskog prevoza, bez naslona za glavu, neudobnim sedištima i čučećim položajem za noge - jer su svi ozbiljnni/udobni autobusi već bili rezervisani za Guču; ko još da razmišlja o putnicima za Ivanjicu, putnicima koji silaze u nedođiji posle Čačka a tako blizu Guče, na mestu koje se zove Kratovska stena.

Već je osam sati uveče, petak; čeka nas kolima Dušičin otac (Mihajlo Kukić) i vodi u selo Lisice, u svoju kuću. Prolazimo, noću, pored srušene fabrike u Lučanima koju je NATO, u bombaškim serijama, uništio do temelja; negde, pokazali su mi sutradan, po danu, nije bilo ni temelja - ništa; jedna od najvećih tvornica oružja u Srbiji („Milan Blagojević") masakrirana je najpreciznijim pogocima; zapaljeni kosturi zgrada, kao sagoreli fantomi, vide se iza krivine, iz brda; sve ono što je bilo vredno, bitno, najvažnije - više ne postoji. Uskim, krivudavim putem kroz šumu, kukuruze, plantaže jabuka i nisko, žedno rastinje - stižemo do kuće Kukićevih; pogled s brda po tipično slovenačkom uzoru - u donjem nivou garaža, bunar, malo napred kapija, iznad nje dvorište (sto i četiri stolice okruženi rastinjem), na vrhu kuća s veličanstveno-otvorenom terasom, velikim stolom za ručavanje i perverznom tišinom koju maltretiraju cvrčci svojinm jaukanjem.
U Beogradu, tog dana, 37 stepeni; u Lisicama, te večeri, najviše 20; uživam u svežini, u mega-prizorima mračnih brda koji zaklanjaju horizont. Ćutimo i pijemo domaću rakiju. Oblačim jaknu, napokon; ovaj sam trenutak čekao mesecima, zarobljen u beogradskom soliteru, bez vode, izložen roštilju od Sunca. Gospođa Nada, uzgred, ništa naročito, tek za meze, spremila čudo; proju od crnog brašna, domaći sir i kajmak, nešto suhomesnato, gibanicu, teletinu s krompirima, ljute papričice, paradajz-salatu, za dezert - princes krofne, Made In Lisice, da na licu mesta poludiš i preseliš se u srce Srbije, kod gđe Nade, forever.

Domaćin Mihajlo, kako priliči, iznosi vino iz 1992, žuto kao dukat; već razmišljam da li da idem u Guču, posle ovakvog jelovnika Guča mi izgleda kao fast-food, predlažem da u Guču odemo sutra ujutru, a da sad, iz ovih stopa, odemo u krevet, mesecima nisam osetio šta znači svežina, čini mi se da decenijama nisam spavao ispod pokrivača, pokušavam da ubedim prisutne da „Mladina" nikad neće saznati da ja, vaistinu, nisam bio u Guči i da je o Guči mogućno pisati iz Lisica, šta znaju Slovenci šta su to trubači? Moj predlog je odbijen - čim večeramo, idemo za Guču, svega 17 kilometara odatle, videćeš, Lukoviću, nećeš verovati! Ništa ne verujem, pod snenim protestom krećem ka Guči - ubeđujem sebe da Guča nije ništa naročito i da je ovaj Sabor zvani Vašar zvani Truba nešto što se podrazumeva; malo pića, malo hrane, malo zabave, malo muzike, malo eskapizma, malo praznog mentalnog hoda, malo zajebancije, malo veselja, malo turista, malo atmosfere, malo Evrope - ako smem da dodam!
ORGIJE NA CRKVENOM TERENU: Mrak delimično falsifikovao prilaze Guči; već na pet kilometara ispred, usporavamo; Dušica za volanom, sigurna u svoja lokalna poznanstva, obećava da se nećemo parkirati kao glupi beogradski turisti, miljama unazad, pa onda peške; hrabro ulazimo u grad, suočavamo se s kontrolama koje prodaju karte i specijalne propusnice. Dušica ne obraća pažnju - dok svi idu levo, zaobilazno, okolo i naokolo, ona ide desno; policajac iskreno veruje da pred sobom ima Female Police Personality kojoj nije potreban nikakav papir - propušta nas u grad; ulice prepune parkiranih automobila, dvadeset kilometara unaokolo - kažu nam kasnije - nema nigde mesta, sve puno: Ivanjica, Lučani, Arilje, sela i zaseoci, vredni domaćini naplaćuju parking usred noći, tek u Guči nema mesta.
Imamo sreće: jedan automobil odlazi, mi se parkiramo, sto metara smo od centra Happeninga. Kako otvaramo vrata automobila, ekipa trubača u ljubičastim uniformama (istovetne košulje i crne pantalone) kreće Bregovićevskom „Mesečinom"; na putu ka centru Guče, srećemo „žutu ekipu" (yellow košulje i crne pantalone), vidim prugasti tim (tamno-ljubičaste košulje) koji vežba svirajući ulicom, svi su muzičari - saznajem - smešteni u obližnjoj Školi ispred koje, uveče, u somnabulnoj viziji, čujemo fragmente muzičkih varijacija. Sasvim levo, u ulici u kojoj je spomenik Trubaču iz Guče, na improvizovanoj drvenoj platformi - u transu, tresući se po ritmovima minimal-techno-udara, stotine ljudi pokušavaju da pomire trubače i clubbing, mrdajući se tek toliko koliko je potrebno da ostanu u ritmu narodnjačkih hitova; muškarci goli do pojasa; devojčice, mlađe devojke, starije devojke i autentične žene - obnažene do pupka, polugole, znojave, spremne za svaku vrstu avanture, pokazajući slobodno svoje grudi, gole noge, privlačne guze i fatalistički, seksualno opterećeni attitude - koji kao da govori da je ovo The End Of The World i da posle Guče 2000. nema života i nema seksa i nema Slobodana Miloševića i - nema ničega.

Hodam ulicama koje su prepune ljudi; kad kažern „prepune" mislim na fizičku situaciju u kojoj nema nijednog mesta pod bilo kojom od stotine šatri ili kafana ili restorana ili kafića ili diskoteka pod otvorenim nebom; ne hodaš sam - nosi te matica, kod Porte, blizu Crkve, između ogromnih šatri (bar 2000 kvadratnih metara) uđeš u narod koji je te vodi, levo: duvači, desno: duvači, skroz pravo - meso na ražnju (jagnjetina, prasetina, hajdučki ćevap od svinjskog vrata), negde između svadbarski kupus, specijalitet Guče (red kupusa, red mesa, red kupusa, red mesa.... u keramičkom vrču od pedesetak litara), sve uz hektolitre vina, viskija, domaće rakije, vinjaka i muzike koju više ne osećaš kao strano telo već kao instrument koji u glavi radi 24 časa, udarajući iz svih zvučnih oružja, primitivno ali ubitačno.
Guramo se i probijamo; Dušica pozdravlja svoje prijatelje i ponosno zaključuje da je Guča super, Džale i ja ćutimo, pokušavajući da nađemo priliku da razgovaramo; konačno, na ulici, shvatamo da nigde nema mesta - sve je zauzeto, sve je puno, igraju muškarci i žene, svi se penju na stolove, mlade Ciganke - za deset DEM - spremno kreću u neoriginalnu vrstu trbušnog plesa, povici „Skini sve" sublimiraju atmosferu u kojoj je ama baš dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno - a ništa nije zabranjeno, naprotiv. Kao izgubljeni, iz ulice u u ulicu, pored šatri u kojima se hiljade nemačkih maraka sele u grudi pevačica i muzičara, udaraju nas trubači različitih dresova; ponekad sebe uhvatimo kako nam dva tima - s leva i s desna - sviraju drugačije melodije, glasno, do bola; ali, preživljavamo, bekstvom u glavnu ulicu, gde, naizgled, imamo iluziju slobode, dok ne naletimo na orkestar koji svira ispred restorana"Kod Mileta" ili „Zlatne potkovice", gde - vizuelno a precizno - gledamo hiljade tek umešanih pljeskavica, kobasica, ćevapa, ražnjića ili vešalica, okruženih crnim lukom, krastavcima, paradajzom, paprikom i domaćom lepinjom, unapred umočenom u masnu roštiljsku smesu, tek da vas podseti da je ovo Guča koja ne dozvoljava iznenađenja.
Ovisnici o svadbarskom kupusu nemaju primedbi; na stranu što porcija košta marku i sedamdeset feninga (jedva 50 dinara), reč je o Trijumfu Gastronomije koja se, ovde, na svakom potezu, dokazuje Tradicijom - da je moguće, posle svega, probati kupus s mesom čiji ukus, dozvolićete, razobličava Raskoš od Luksuza i uvodi Fizičko Uživanje kao kategoriju kojoj se mora verovati, naročito kad u Guči - kažu meštani - za tri dana Ludila prodaju/pojedu preko 200.000 porcija Božanskog Jela čije paralele nije uputno tražiti u bosanskom loncu ili u srpskoj tepsiji s povrćem. Jednostavno, Svadbarski Kupus - u ovakvoj formi, u ćupovima od po 50 ili 100 litara - moguće je naći samo u Guči, uz proju (nikako hleb, što je verolomni čin), čime, dozvolićete, čitava Manifestacija dobija ne samo na Originalnosti, već na Večnosti koja se u ovakvim gastronomskim slučajevima podrazumeva.
Ponoć je, a tek je petak; u subotu se očekuje još stotinak hiljada ljudi - dok Guča, gradić od 2.000 stanovnika, s nekoliko kafana, prodavnica i poslastičarnica, mizerno-izgubljena tokom cele godine, za tri dana Hapeninga uspeva da nađe svoju dušu; sve što je moglo da se otvori - jeste otvoreno, kafići, kafane, šatori, ulične cisterne... Ne može da se prođe od ljudi; devojke u letnjim haljinama Darka Rundeka guraju se u kolonama sa dance-igračima koji ne propuštaju nijedan trubački trenutak; ovo je Srbija koja kao da je obaveštena da je vulkan s Pompeja opet u akciji - količina ekstaze, orgijanja, uživanja, fizičkog obrušavanja na ritam muzike, erotike koja se zvukom trube pretvara u pornografski doživljaj.... nemačke marke koje se nehotice dele i lepe na instrumente, na gole grudi mladih Cigančica, na trbuhe erotski izazovnih Beograđanki koje smatraju da imaju šta da pokažu, na lepljivu atmosferu Sexualnog Vašara gde su hrana i piće samo uvod u Konačno Rešenje Kolektivne Kopulacije...

Bez uspeha, razume se, pokušavamo da se ubacimo u jednu od šatri; gazimo po pretrpanim ulicama, gledamo beogradski jet-set koji je otkrio da je Guča "in". Jednom, pre nekoliko godina, lokalne porodice su osetile moralnu obavezu da se pojave na Trubi, njihovi članovi su sedeli pod šatorima, jeli, pili i uživali. Danas su se zbog sve većeg siromaštva domaćini pretvorili u posmatrače, jer četvoročlana porodica ne može sebi priuštiti da potroši pedeset maraka za skromnu verziju večere u jednoj večeri.

Kraj sveta
Što se više odmičemo od ponoći i približavamo jutru, raspoloženje sve više  u detaljima imitira Kaligulinu hedonističnu viziju. Imamo utisak da će sutra biti kraj sveta, i da su svi ovi ljudi došli ovamo, u Guču, da provedu poslednja 72 sata svog života. Bez uspeha pokušavamo da objasnimo situaciju time da Srbija propada; u očaju, bedi, otupelosti i strahu - fešta, potpuno slobodna, posvećena užitku, izgleda kao poslednji izlaz. Pleše se na ulicama, na stolicama, na stolovima, oznojeni muškarci i žene s minimumom garderobe i maksimumom energije pevaju, vrište, skaču, grle se, ljube, ne sumnjam ni da neko negde u mraku vodi ljubav, pod vedrim nebom, gledajući zvezde u zvučnom vrtlogu duvačkih ritmova.
U jednoj od uličica diskoteke bez trubača, Stingovo flertovanje sa Orijentom nas udara u glavu, posmatramo prisutne - isti pokreti, isto uvijanje, isti fatalistički izraz na licu kao kod ljudi na trgu koji slušaju jedan od orkestara. Sve je to muzika, rekao bi neko filozofski, dok pokušavamo da se probijemo kroz masu koja se ljulja kao pijani brod. Skoro će dva sata, nekako smo uspeli da se oslobodimo pritiska reke ljudi, skrenuvši u jednu od ulica u predgrađu. Kakofonija razbija noć na sitne komade. Stižemo do automobila u nadi da ćemo iz Guče izaći lakše nego što smo u nju ušli. Naravno da grešimo; policajac nas vraća natrag, šalje nas na obilaznicu, a tamo, gdje god pogledate, automobili, šatori, balkoni i krovovi puni ljudi, nekih desetak biciklista stiže u Guču, tek oko četiri ujutro počinje prava zabava!
Dolazak u Lisice, u monumentalnu tišinu, nestvaran je; trubači mi i dalje sviraju u glavi, iz leve moždane hemisfere udara bubanj, u centru za ravnotežu je konfuzija. Uspešno postavljam novi lični rekord - zaspati za dve sekunde s otvorenim prozorom i planinskim vazduhom koji me grli svojom svežinom.
Budimo se oko devet, gospođa Nada je pripremila doručak, opet ništa posebno (vruća proja, sir, kajmak, gibanica, šunka, salata, paprika u svim varijantama – pečena, punjena, dimljena), odlazimo u Lučane, Arilje, Ivanjicu i Guču da vidimo kako je Srbija raspoložena. Nekada centar vojne industrije sa fudbalskim stadionom na kome je igrao prvoligaš Mladost (Partizan i Crvena Zvezda su gostovali), grad koji je živeo od proizvodnje eksploziva i voća, nakon dolaska NATO-a je žalosan, napušten i zaboravljen. U Arilju je već nešto bolje, lepe kuće, dvorišta, čiste ulice, pejzaži, okruženi brdima i krivudavim putevima (ne tako dobri kao u Sloveniji, ali za naše uslove pristojni). Stižemo u Ivanjicu; pod drugačijim uslovima, pod drugom vlašću, bio bi to gradić u dolini nad kojim se uzdiže planina Golija – prirodan produžetak Švajcarske. Drag mi je taj grad: stara hidroelektrana sa vodopadom, koji  još uvek izgledaju kao mali Nijagarini rođaci; ispod velike brane - stene kao avangardne skulpture. Voda, koja se geometrijski pravilno sliva po betonskom okviru, stvara blage vrtloge sa belom penom, iznad vodopada restoran gde se jagnje okreće na ražnju. Žubor vode, tišina, vetar koji umiva lice i pogled na planinu kojoj se ne vidi kraj - pod nebom sa sitnim oblacima – kruniše nirvanu. Nekoliko minuta božanskog osjećaja da Srbija, ponekad, upravo ovdje, može biti centar sveta.

Sakralnu tišinu prekidaju trubači preko puta ulice, u sićušnom centru grada još jedan orkestar objavljuje da je tamo svadba. Znatiželjni su već zauzeli trotoar, svi čekaju mladu koja se premišlja i koristi tu priliku kad je već zvezda. Kum jaše konja, konj ukrašen trakama i cvećem, strpljiv, i on se uživeo u ritam. Konačno se pojavila mlada, gosti prolaze sredinom ulice do opštine, koja je tu, na dohvat ruke, dve televizijske ekipe snimaju, deca trče za svatovima, čuju se povici: "Kume, izgore ti kesa!" Gledamo procesiju iz obližnjeg bifea; duh Guče se probudio u Ivanjici, gde se, što nije nikakva tajna, na svakoj trećoj kući vidi pesnica Otpora.
"Idemo?" pita Dušica. Ustajemo, sedamo u kola i pravo u Guču. Već nekoliko kilometara pre grada kroz vazduh, crven od sunca, dopiru poznate melodije. Ne kupujemo karte za naivne (kažemo da samo prolazimo prema Lisicama), stižemo u Guču, koja se već oporavila i priprema se za subotnje ludovanje. Nekih sto hiljada ljudi čeka, kolone su nepregledne, hiljade turista sa jorganima, pod šatorima, sede i sunčaju se na okolnim brdima. Džaletov prijatelj Gugi, profesor iz Kraljeva, samo za nas – kaže nam preko mobilnog - izvodi skok paraglajdingom. Vetar ga ometa, ali Gugi je pravi majstor; vidimo ga u daljini, izgleda kao tačkica, ali već za nekoliko minuta u svoj svojoj veličini sleće ispred nas. Turisti tapšu.

Na stadionu u Guči se teku poslednje pripreme za nedeljno takmičenje orkestara. Pokušavamo da prebrojimo automobile na improvizovanom parkingu nasred poljane. Očajavamo kad shvatimo da ih ima barem hiljadu. Vidimo italijanske, austrijske i nemačke registracije, Užice, Beograd, Valjevo, Kraljevo, Novi Sad.
Saznali smo da dolaze generali Vojske Jugoslavije (Nebojša Pavković, Grujica Davidović), počasni gosti; orkestar će im - politički korektno - otprašiti pesmu "Ječam žnjela kosovka devojka". Čekaju Željka Simića, ministra kulture Srbije, koji je preuzeo pokroviteljstvo manifestacije u Guči. U međuvremenu čujemo da policija zadržava svakoga ko se usudi da u Guču u majici Otpora.
Otprilike oko deset uveče, u subotu, kroz Guču nije moguće proći, optimisti tvrde da ima pola miliona ljudi, pesimisti barataju cifrom od četvrt miliona.
Posle ponoći, Slobodan Salijević igra pod spomenikom Trubi i peva iz sveg glasa: "Spasi srbiju i ubij se, Slobodane".
Šatori su se spojili jedan s drugim, Guča se – u celini i celosti – pretvorila u poligon masovne hipnoze.
Jede se kao da će nestati hrane, pije se kao da će prohibicija stupiti na snagu sutra, pleše se kao da se izbori neće održati 24. septembra - možda je baš zato ovo poslednja prilika za Srbiju da iskoristi što je moguće.
Povratak u Beograd izgleda kao povratak u zatvor. Drugi TV dnevnik - posvećen veličanstvenim pobedama Slobodana Miloševića i još veličanstvenijim uspesima levice, sa čestitkama iz Iraka, Kube, Severne Koreje i Gvineje - poništava naš izlet, izgleda kao smo poslednjih 48 sati proveli u TV komi, pred malim SPS ekranom.
Učini se ogluvelom čoveku da je Srbija kao džinovska Guča, gde trubači slave konačni odlazak prve srpske trube - Slobodana Miloševića - u Hag, u pakao, u penziju, who cares. Ovoga ćemo se sećati još iduće godine, na 41. sastanku u Guči…

* Tekst objavljen 11. septembra 2000. u ljubljanskoj “Mladini”