Zlikovci su nas namamili kao ovce

Mislio je da će naići na improvizovani pult, veliki sto ili bilo šta slično, gde će mu konačno izdati nove isprave. Mislio je, takođe, da će videti dugačak red građana koji čekaju da uzmu to famozno parče kartona i vrate se kućama. Međutim, ispred najveće barake video je samo nemačke vojnike, znatno bolje naoružane od onih koji su pretresali. Kada su ugledali Lazovića i njegove učenike pod pratnjom, podigli su tešku gvozdenu polugu, otvorili vrata i ugurali ih u baraku.

Unutra je bilo mračno, slaba svetlost dopirala je kroz male prozore ispod krova. Vazduh je bio težak, pa je Lazović, nakon što su Nemci, uz snažan tresak, za njim zatvorili vrata, imao utisak kao da se nalazi u rudarskom oknu, stotinu metara ispod zemlje. Srce mu je snažno lupalo. Niz kičmu su mu klizile kapi ledenog znoja. Taj mračni, zagušljivi prostor vrveo je od ljudi, nešto malo prostora bilo je ispred vrata, ali Lazović u početku nije mogao da razazna njihova lica, niti je u sveopštem žamoru čuo makar jedan poznat glas, već se borio sa vrtlogom nejasnih slika, maglovitih sećanja i labavih zaključaka, pokušavajući da razume zašto je dospeo na tako užasno mesto.

– Milane! – začulo se iz desnog ugla barake. – Ovamo! – Bio je to Gardinovački.

– Šta se ovo dešava, Božo? – kazao je, napipavši njegovu desnu ruku.

– Znam isto koliko i ti. Niko ništa nije rekao. Valjda će nam se neko uskoro obratiti.

– Ne bih nikoga da plašim, ali meni ovo miriše na prinudni rad – probio se kroz kakofoniju glas Zdravka Konatara. – Zlikovci su nas očigledno prevarili. Namamili su nas kao ovce. Bože, kako smo naivni!

– Nemoj tu da mi bogoradiš, Zdravko – rekao mu je Gardinovački. – I nemoj da paničiš. To je najgore što sada možeš da uradiš. Razmisli malo, zašto bi nam pominjali te legitimacije ako su hteli da nas odvedu na rad? Mogli su lepo da nas potrpaju u voz i pravac Nemačka. Ne, nešto drugo su smislili. Možda ovde u blizini treba nešto da se radi? Seti se onih ljudi iz Kolonije. Isto su ih ovako zatvorili. Da sačekamo još malo, pa da vidimo.

Oči profesora Lazovića polako su se privikavale na tamu. Video je da mu se iznad glave nalazi poprečna greda, koja je spajala bočne zidove, pa je pogled pružio ka zadnjem zidu barake i zapazio da ih ima još nekoliko, barem pet ili šest, nije mogao da odredi. Ubrzo je prepoznao i lica ljudi kojima je bio okružen. Osim Konatara i Gardinovačkog, uočio je i Radovića, koji se zbog niskog rasta jedva video između nekoliko učenika. Nedaleko od njih stajao je Stefan Vujović. Ćutao je i gledao u pod. Da li zato što je bio zatvoren u mračnoj, teskobnoj baraci, ili zato što je video kako su Nemci bacili njegovu majku na pločnik, ili zato što joj se nije javio dok je ležala na betonu i plakala, ili zbog svega toga zajedno, Vujović je izgledao drugačije. Nije bio uplašen, više je delovao ogorčeno, kao čovek koji je upravo izgubio iluziju da će ostvariti ono za čim je žudeo celog života. U prvim redovima do ulaza Lazović je prepoznao još neke učenike, ali i kolege koje su tog dana, prema rasporedu, držale nastavu u drugoj privremenoj zgradi njegove gimnazije. Među njima je bio i direktor Svetozar Gavrilović, koji je objašnjavao nešto grupi profesora i građana. Pošto je bio mladolik i onižeg rasta, malo viši od Radovića, podsećao je na prerano sazrelog mladića koji priča odraslima o nekom mučnom događaju. Ta nesrazmera između visine govornika i njegovih slušalaca činila se još većom zbog gorostasnog Živadina Miljkovića, koji je stajao odmah do Gavrilovića. Kao da je osetio Lazovićev pogled, nakratko se okrenuo prema njemu, ali je ubrzo nastavio da sluša direktora gimnazije. Po Miljkovićevom namrštenom licu, koje se nije promenilo ni tokom te kratke razmene pogleda, Lazović je pretpostavio da Gavrilović govori o nečem strašnijem nego što je on video i čuo tog jutra.

Nedugo zatim Nemci su doveli nove ljude, među kojima je takođe bilo učenika. Dok su vrata još bila otvorena, Lazović je video da jedan dečak plače, držeći ruku na desnom obrazu. Tek kada je ponovo postalo mračno, shvatio je, oslonivši se više na sećanje nego na čulo vida, da je to dečak koji se, nepunih sat vremena ranije, uneredio. Ovoga puta, međutim, nijednom učeniku nije palo na pamet da ga zadirkuje; štaviše, neki su počeli da ga teše, psujući švapske zločince i zaklinjući se na osvetu.

– Bednici! – povikao je Miljković. – Govna kukavička! Na deci se iživljavate! – Izdvojivši se iz grupe profesora, prišao je vratima i počeo da lupa pesnicama iz sve snage. – Što mene neko nije udario, nego ste našli ovo dete! Sram da vas bude, đubrad pogana!

Niko drugi se nije čuo.

– Je l’ me čujete, bre? ‘Ajde dođite da vam ja pokažem! Na deci se iživljavate, zlikovci belosvetski!

– Smirite se, Miljkoviću! – rekao je Gavrilović zaprepašćeno. – Šta to radite!? Jeste li poludeli!?

– Ma šta da se smirim! – uzvratio je Miljković i dalje gledajući ka vratima. – Da smo samo malo razmislili! Kakve crne legitimacije, trebalo je odmah da znamo da je prevara! Govna jedna švapska!

Gavrilović mu je prišao i uhvatio ga za ruku.

– Kolega, šta to radite? Priberite se, za ime boga! Ne smemo da izgubimo živce. Moramo da se kontrolišemo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ove dece. Nemci jedva čekaju da učinimo nešto nepromišljeno. Molim vas da se smirite.

Miljković nije rekao ništa. Izobličen od srdžbe, izvukao je ruku iz Gavrilovićevog stiska, pogledao ka drugim ljudima, kao da su ga oni strpali u baraku, a onda se izgubio u gomili.

Njegova reakcija iznenadila je Lazovića, ali i druge profesore. Miljkovića su znali kao tihog, nenametljivog matematičara, koji ne samo što nikada nije bio tako bezglavo agresivan, nego se retko kada izjašnjavao o bilo čemu, čak i o sasvim bezazlenim pitanjima, kao što su pravljenje rasporeda ili „uskakanje“ umesto bolesnih kolega. Mirno je prihvatao sve oko čega se dogovore ostali profesori i trudio se da uradi ono što se od njega očekuje. U zapaljivim situacijama, poput svađa Radovića i Gardinovačkog, ovaj nemušti dugajlija, kako ga je jednom, u šali, nazvao Zdravko Konatar, držao se po strani, pravdajući se, ako je na to bio prisiljen, da ne želi da se meša u tuđe stvari, što je neke profesore ljutilo, naročito one koji su želeli da ga pridobiju na svoju stranu. Doduše, živeo je na periferiji Kragujevca i nije tako revnosno učestvovao u društvenom životu grada – u kafanama su ga viđali uglavnom ako je neki profesor tamo slavio rođendan, a i tada je obično prvi odlazio, izgovarajući se da mora ustati u zoru, kako bi posvršavao kućne poslove – te nije bilo mnogo prilika da pokaže svoju ćud. Samo jednom, na samom početku njegove karijere, otac jednog učenika prijavio je Miljkovića školskim vlastima, jer je ovaj, navodno, pretio njegovom sinu, rekavši da će ga zaklati ako i dalje bude ometao čas. Pošto je taj učenik i drugim profesorima pravio probleme, a neretko je i tukao svoje drugove, tvrdnje zabrinutog roditelja niko nije uzimao za ozbiljno. Profesor matematike simbolično je kažnjen opomenom direktora i to je bilo sve.

Kada se ponovo začuo žagor, Lazović je osetio da mu je bešika puna, što mu je isprva bilo čudno, jer je tokom čitavog jutra popio samo šolju čaja kod kuće. A odmah zatim stresao se od užasa, shvativši da u baraci verovatno ne postoji klozet, da će morati da trpi sve dok ne bude prinuđen da se sramotno olakša pred učenicima, koji će ga sutra, kada se sve završi, ogovarati po hodnicima gimnazije, smejaće mu se iza leđa i neće ga poštovati. Okrenuo se nekoliko puta kako bi video da li negde, u nekom zabačenom kutku barake, postoji mesto predviđeno za vršenje nužde, ali ništa slično nije ugledao, niti je spazio nekoga – učenika, profesora, bilo koga od zatvorenih građana – čije bi ponašanje govorilo da ima slične probleme. Zaboleo ga je želudac: sada nije osećao samo tup bol ispod grudnog koša, koji je, silom prilika, naučio da podnosi, već i probadanje sa desne strane stomaka, koje se pojačavalo što je više mislio na fiziološke tegobe. A onda je stao da se guši. Nekoliko puta je pokušao duboko da udahne i pošto nijednom nije uspeo – nešto bi ga svaki put preseklo na pola udisaja – počeo je da paniči. Imao je utisak da će, ako ga odmah ne puste napolje, izgubiti svest.

Vrata su se ponovo otvorila. Svi su bili ubeđeni da su vojnici došli zbog Miljkovićeve histerije, pa su počeli da se povlače ka zadnjem zidu barake. Nemci su, međutim, samo ubacili nove ljude, ne rekavši ni reč. U ovoj grupi nije bilo učenika, ali je Lazović odmah spazio Dušana Manića, sudskog činovnika i rođenog brata njegove Lenke. Probio se do šuraka i uhvatio ga za ruku.

– Dušane! Ja sam, Milan.

Oči su mu se već bile potpuno privikle na mrak, pa je mogao bez problema da raspozna ljudsko lice.

– Uh, zdravo, Milane – rekao je Manić. – Uplaši me. Šta se ovo dešava? Jesu li rekli nešto?

– Ništa ne govore, samo dovode nove ljude.

– Koliko dugo si ovde?

– Deset-dvadeset minuta, možda pola sata, ne znam više ni sâm.

– Pa šta je s tim legitimacijama?

– Bojim se da je to bio samo trik. – Duboko je udahnuo, prvi put otkad ga je spopala panika. – Ali videćemo, ne mogu da nas doveka drže ovde.

Dušan Manić bio je oniži tridesetšestogodišnjak, svega pet meseci mlađi od Lazovića, nemirnih crnih očiju i večito bled, ispijen, jedan od onih krhkih ljudi koji već prilikom upoznavanja izazivaju sažaljenje. On i njegova supruga, ćerka uglednog kragujevačkog advokata, koja je takođe radila u sudu, nisu imali dece, pa su pre rata često navraćali kod njega i Lenke, da obiđu njihovog sina. Dešavalo se da Miloš kod njih provede čitav vikend, zbog čega se Lazović ljutio, plašeći se da će ga razmaziti, da će napraviti od njega obesno derište, nalik na armiju bezobraznika sa kojima se svake godine borio u učionici. Istina, od početka okupacije retko su navraćali, delimično i zbog toga što je Manić skoro svakog vikenda dežurao u sudu. On je bio izvrstan pevač, nekadašnji član pevačkog društva Sedlar, poznatog širom zemlje, ali svoje glasovno umeće odavno nije pokazivao u javnosti, osim na porodičnim slavljima ili ponekad, tokom vrelih letnjih večeri, u kafani Takovo, gde je uz gitaru, okružen prijateljima, pevao ruske romanse.

– Je l’ zna Lenka da si ovde? – upitao ga je Manić.

– Zna, videla me u koloni kod parka. Došla je s Milošem, ali sam im rekao da idu kući i da me čekaju tamo. Još mi samo treba da se njima nešto desi.

– Pametno. Ja nisam ni video moju Svetlanu. Valjda je dobro?

– Sigurno je dobro, vidiš da dovode samo muškarce. Gde su tebe pokupili?

– U sudu. Upali oni Dobrovoljci, onaj Marisav Petrović i još deset vojnika. Postavili nekog svog čoveka za predsednika suda, a nas uhapsili i doveli ovde. Ej, da mi je neko pričao da će naši da nas hapse...

– Pa zato su i došli prošle nedelje – rekao je Zdravko Konatar i stao između njih. – Zdravo, Dušane!

– Zdravo! I ti si ovde? – upitao je Manić. Njih dvojica su stanovali u istoj ulici. – Jesi li ti čuo nešto? Zašto nas drže u ovoj šupetini?

– Ništa, ali mi ovo ne miriše na dobro. – Osvrnuo se oko sebe, kako bi video može li Gardinovački da ga čuje, i pošto se uverio da je nezgodni kolega na bezbednoj udaljenosti, uronjen u razgovor sa Gavrilovićem i drugim profesorima, tiho je kazao:

– Slutim da će nas odvesti na rad u Nemačku.

– Pa zašto nas odmah nisu odveli? Što nas ovako muče?

– Ih, što, to su zlotvori, oni i žele da se mučimo. Briga njih za nas. Sigurno nisu došli ovde da nas tetoše. Nego, Lazoviću, videste li ovog Miljkovića?

– Video sam, Zdravko. Šta da vam kažem?

– Nikada ne bih rekao da će on prvi da popusti.

– Bogami, ako ovo potraje, svi ćemo da popustimo – zaključio je Lazović i odmah shvatio koliko je njegova rečenica dvosmislena.

– Ljudi, treba nešto da preduzmemo – rekao je Manić odlučno. – Ne mogu da nas drže bez sudskog rešenja. Ako smo uhapšeni, onda to treba da nam kažu, a ne ovako. To je kršenje naših prava. Moramo da razgovaramo s njihovim pretpostavljenima. Treba sastaviti delegaciju najviđenijih ljudi i...

– Ma kakvo pravo, Dušane – prekinuo ga je profesor latinskog. – Ne budi naivan. Nije njima stalo do prava. Inter arma silent leges, što bi rekao Ciceron. U ratu nema zakona.

Vrata su se otvorila još jednom. Ovoga puta u baraku je ušlo stotinak ljudi. U toj grupi Lazović je prepoznao samo Žarka Zamurovića, jednog od prvih kragujevačkih kafedžija koji su imali sto za bilijar. U njegovoj Gruži odigravali su se turniri u ovoj igri, a pobednici su kao nagradu dobijali besplatan ručak za dve osobe. Zamurović je sa još nekim kafedžijama, pokušavao da u Kragujevcu osnuje udruženje igrača bilijara, što bi se verovatno desilo – grad je tada imao više od deset stolova, za kojima je svakog dana igralo najmanje sto ljudi, i svi su želeli da organizuju svoju igru po uzoru na druga slična udruženja – da u aprilu Nemci nisu okupirali grad.

Ako je do tada unutra i bilo slobodnog prostora, uglavnom ispred vrata, sada su svi morali da se zbiju. Nemci isprva nisu mogli da uguraju sve ljude u baraku, pa su kundacima pušaka uterali one koji su se komešali na ulazu, posle čega su zatvorili vrata i spustili gvozdenu polugu. Ubrzo su svi stajali jedan do drugog, gurajući se, kako bi oko sebe sačuvali makar malo prostora, što nikom nije polazilo za rukom, čak ni najsnažnijima, budući da su protiv sebe imali desetak tela, koja su ih pritiskala sa svih strana. Ova bujica ljudi odnela je Lazovića, Manića i Konatara do velikog kruga gde su, kao da ih je neko tu namerno postavio, bili gotovo svi profesori i učenici Prve muške gimnazije, izuzev Živadina Miljkovića.

– Da l’ su normalni!? Pa nema više mesta! – vikao je Radović. – Što ih ne prebace u drugu baraku!?

– Samo kukaš, Radoviću – odgovorio mu je Gardinovački. – Misli na ovu decu. Šta će ona da rade ako im profesori kukaju?

– Ja ne kukam, ja samo kažem kako je. I šta se tebe tiče šta ja pričam? Ako ti se ne sviđa, nemoj da slušaš.

Stešnjen između nekoliko učenika, dobivši jak nehotični udarac u stomak od jednog mladića kome nije predavao, Lazović je ponovo počeo da se guši, ali je u isto vreme video kako se učenici, sa bolnom grimasom na licu, bore za prostor i kako Lenkin rođeni brat grca pod teretom predebelog muškarca, pa napad gušenja nije trajao ni ceo minut.

Nedugo zatim sve se smirilo. Glasovi su se utišali, a ljudi prestali da se komešaju. Kao da je u međuvremenu izvršena preraspodela prostora, svaki čovek je sada mogao, ako ništa drugo, barem da stane u jednu tačku bez straha da će ga neko izgurati. Lazović je najpre pitao učenike da li su dobro i rekao im nekoliko ohrabrujućih rečenica, a zatim je pozdravio Svetozara Gavrilovića i profesore sa kojima toga dana nije pričao. Predstavio je svog šuraka onima koji ga nisu poznavali.

– Ima li neko nove informacije? – upitao je Lazović.

– Ništa još uvek – odgovorio je Gavrilović. – Osim što je jedan moj poznanik rekao da je Marisav Petrović, onaj pijani komandant dobrovoljačkog odreda, postavio nekog svog čoveka za predsednika opštine. Nije znao da nam kaže njegovo ime.

– Ko je uopšte taj njihov komandant? – upitao je Lazović. – Pominju ga često ovih dana. I ti si ga, Dušane, malopre pomenuo.

– To je, ako sam dobro obavešten, neki nazovipolitičar, iz nekog sela blizu Kragujevca – rekao je Gavrilović. – Neka vucibatina koja je videla šansu da u ratu profitira. Došao je pre nekoliko dana sa svojom bagrom i sad misli da je gospodar grada.

– Ja sam tog Marisava video danas u sudu – uključio se Manić. – Došao je sa još desetoricom vojnika i nekim nepoznatim čovekom u crnom odelu, koga su postavili za predsednika suda.

– Vidite li da polako preuzimaju grad – oglasio se Radović. – Možda je zbog toga ova ludnica danas? Možda su hteli da nas zatvore kako bi ovi mogli da uđu u sve bitne ustanove?

– Ne budi smešan, Radoviću – kazao je Gardinovački. – Kao da nisu mogli da uđu i ovako.

– E jesi gadan, Božidare! – odgovorio je Radović. – Ništa ti nije po volji. ‘Ajde, kad si tako pametan, kaži ti zbog čega nas drže ovde. Ja ne kažem da je to sigurno, samo glasno razmišljam. A šta ti radiš, nipodaštavaš sve što neko izgovori, a sam nemaš nikakvo mišljenje. Jaka mi je to filozofija.

– Nemoj da vređaš, Golijate – uzvratio je Gardinovački. – Ja tebi nisam rekao nijednu ružnu reč.

– Sram da te bude! Laješ k’o pas!

– Gospodo, bojim se da nemamo ništa od takvih prepirki – smirivao ih je Gavrilović. – Moramo da vidimo šta sad možemo da učinimo. Nemojte da se iscrpljujete u besmislenim svađama.

Lazović je ponovo pomislio na svoje fiziološke probleme. Njegova bešika sada je bila na ivici eksplozije. Skupio je noge i diskretno, gledajući bez cilja preko desnog ramena, spustio ruke na polni organ, ne bi li odložio, makar i za nekoliko minuta, ono što je bilo neminovno.

– Nemojte ljudi ovde, pa nema smisla! – začuo je Radovićev glas. – Uzdržite se, zaboga! Na šta to liči?

Okrenuo se i video kako iza potpornog stuba, uz levi zid barake, nekoliko mladića vrši nuždu.

– Ostavi ljude na miru, Golijate – opominjao ga je Gardinovački. – Vidiš da ih je priteralo. Šta drugo da rade?

– Opet laješ, Božidare – uzvratio mu je Radović. – Ne kažem ja to zbog sebe, nego zbog ove dece. Ako baš hoćeš da znaš, i mene je priteralo, ali trpim.

– Baš me zanima šta ćeš da radiš kad se budeš naduo kao mešina.

Ubrzo su, međutim, još neki ljudi otišli iza potpornog stuba da se olakšaju, pa i sâm Gardinovački, više iz inata Radoviću, nego što je morao. U teškom vazduhu osetio se oštar smrad mokraće. Oni koji su stajali u neposrednoj blizini improvizovanog toaleta povlačili su se ka suprotnom kraju barake, ali nisu odmicali daleko, jer nije bilo dovoljno slobodnog prostora. Ne mogavši da izdrži ni sekund više, Lazović je otišao do stuba i pomokrio se. Nikada se nije nalazio u tako ponižavajućem položaju. Njegov intelekt, njegovi maniri i estetski nazori, koje je prenosio učenicima iz generacije u generaciju, tvrdeći, ponosan na svoju pedagošku veštinu, da samo oni uzdižu čoveka iznad životinje – sve to je sada iščezlo, u tom smradnom uglu barake.

Da li zato što je želeo da skrene misli ka nekoj lepšoj temi, ili što je hteo da barem pet minuta ni sa kim ne razgovara, ili možda zato što je načas uhvatio pogled Dušana Manića, Lazović je pomislio na Miloša i Lenku. U prvi mah razmišljao je o tome da li su dobro – bio je uveren da su otišli kući, ali se ipak plašio, jer je i kod kuće moglo svašta da im se desi – a onda su nagrnula sećanja, uglavnom nepovezane slike, retko kada zaokruženi događaji sa početkom i krajem. Pred očima su mu nasumično promicali različiti prizori: sa Miloševog šestog rođendana, kada je sa njim, Lenkom i najbližim rođacima sedeo za oskudnim trpezarijskim stolom; iz Šumarica, nedaleko od barake u kojoj se sada nalazio, kada je učio sina da šutira krpenjaču i pričao mu o fudbalskim utakmicama na igralištu Šumadije; iz Glavne ulice, popularnog Korzoa, gde su on i Lenka sreli Grigorija i Violetu Jovanović, stari bračni par koji je živeo u njihovoj ulici, posle čega su svi zajedno otišli na ručak u gostionicu Makedonija; iz mračne sale bioskopa Pivnica, kada je prvi put doveo sina da gleda ludorije Čarlija Čaplina (ili Šarla Šaplina, kako je pisalo na plakatu) i objašnjavao mu na koji način se pokretne slike ocrtavaju na velikom platnu; iz spavaće sobe, kada je Lenki obećao da će, čim se završi rat, otići u turističku agenciju Putnik i uplatiti deset dana na moru; iz poslastičarnice Alfonsa Pikse, gde su obično vodili Miloša na baklavu i limunadu; iz njihovog dvorišta, dok su on i Lenka sedeli ispod trešnje i razgovarali o još jednom detetu, kada mu je govorila da Miloš, koji je toga dana bio kod Manića i njegove supruge, ne sme da odrasta sâm, da su mu potrebni brat ili sestra, a on ju je uveravao da to ne bi mogli finansijski da izdrže, što nije bilo tačno, jer su tih kasnih tridesetih godina oboje dobro zarađivali, on kao gimnazijski profesor, a ona držeći časove francuskog jezika ćerki jedne svoje imućne prijateljice iz Ženskog kluba. Zatim su iz sećanja nagrnule scene koje je godinama pokušavao da zaboravi. Video je sebe kako udara šamar svom uplakanom sinu, pošto je ovaj, sledeći neki dečiji princip, odbio da ode na spavanje kada mu je rečeno, zatim kako urla na Lenku i preti da će se odseliti u Beograd, jer mu je prebacila da provodi malo vremena sa Milošem, te kako pred njima, u nastupu besa, razbija porcelansku vazu, rekavši da više ne može da ih podnese. Prisetio se i događaja koji se zbio nepunih godinu dana ranije, u zimu 1940. godine, kada je, posle svađe oko podele kućnih poslova, Lenka nasrnula na njega, ne mogavši da trpi njegove sarkastične reči – koje su, po pravilu, zadirale u njene najskrivenije slabosti – kada joj je pesnicom raskrvario usnu i izbacio je napolje, na sneg, premda je imala na sebi samo kućnu haljinu. Za trenutak mu se činilo da to što se guši u toj mračnoj, smrdljivoj baraci nije slučajno, da je to kazna za sve zle stvari koje je učinio svojoj porodici. U nekoliko navrata zamalo je naglas opsovao, ali se uzdržao, popustivši pred strahom od ogovaranja, koji kod svakog čoveka iz palanke, bio on profesor ili čistač javnih klozeta, ima poslednju reč.

– Profesore, Bojan ima napad! – jedan dečiji glas prekinuo je njegove misli. – Požurite, molim vas! Ima napad!

Iako dečak nije zvao njega, već Gardinovačkog, koji mu je bio razredni starešina, Lazović se prenuo iz svojih misli, prišao je grupi učenika i video jedno dete kako, ležeći na betonu, trza celim telom, dok mu iz usta kulja gusta, bela tečnost. Nije mu predavao, pa nije znao kako se zove, ali se prisetio da je početkom oktobra, u zbornici, čuo da profesori pominju učenika iz petog razreda koji ima padavicu. Gardinovački je hitro kleknuo pored dečaka i bez oklevanja zavukao prste u njegova usta, kako bi mu izvadio jezik.

Za to vreme Radović je dozivao:

– Ima li ovde lekara!? Brzo! Jedan učenik ima napad!

Među ljudima u neposrednoj blizini nastalo je komešanje, ali se niko nije odazvao na Radovićev poziv.

– Je l’ čujete!? – vikao je profesor geografije. – Detetu nije dobro! Treba mu lekar! Brzo!

Neki đaci su okretali glave i plakali, drugi su zaprepašćeno posmatrali dečakovo trzanje. Ljudi koji su stajali iza učenika, pretežno seljaci i radnici Vojno-tehničkog zavoda, psovali su nemačke vojnike.

Nakon nekoliko minuta dečak je došao k sebi. Otvorio je oči i zbunjeno pogledao lica koja su ga posmatrala. Gardinovački mu je rukavom sakoa obrisao usne.

– Dobro je, sine – rekao mu je. – Nije strašno. Sve će biti u redu. Napravite malo prostora – kazao je učenicima koji su mu bili najbliži. – ‘Ajde, brzo, treba mu vazduha. – Iz desnog kažiprsta, niz šaku, curila mu je krv.

Tek tada, pošto je video nesrećnog dečaka, čije se telo izvijalo i grčilo kao da je u njega ušla nekakva đavolja sila, Lazović je shvatio da je, opsednut strahovima i neprijatnim sećanjima, još jednom zaboravio na učenike, i odmah je stao da ih teši, govoreći im da izdrže još malo, da će se vrlo brzo sve završiti. Mladići koji su bili pribraniji, uglavnom oni iz osmog razreda, želeli su da im profesor kaže nešto više – zašto ih Nemci drže u toj baraci, kada će im izdati legitimacije, hoće li se potom vratiti u školu – a on je svima davao isti, neodređen odgovor. Jedan učenik iz sedmog razreda pitao je da li će ih odvesti na rad u Nemačku (čuo je da neki profesori pričaju o tome), na šta je Lazović kratko rekao da nikoga neće odvesti i zaćutao. Nije mogao da smisli ništa pametnije. Prišao je, zatim, Stefanu Vujoviću, koji je stajao sa strane, izdvojen od ostalih učenika.

– Ne brini ništa – rekao je Lazović i spustio mu ruku na rame. – Neće ovo da traje još dugo.

– Znam da neće – odgovorio je mladić tiho, izbegavajući njegov pogled.

Lazović je ponovo primetio da Vujović izgleda drugačije. Nije bilo ni traga od onog naprasitog, arogantnog mladića, koga su se drugi učenici plašili, jer je bio u stanju da uradi ono što niko drugi nije smeo, one usijane glave koja mu je pravila probleme na časovima i koju često ni pretnjama nije uspevao da ohladi. A opet, nije delovao uplašeno, već nekako zrelije, ozbiljnije nego tog jutra na času.

– Mogu li da te zadužim da me pozoveš ako još nekom učeniku pozli? Ja ću biti tamo, kod drugih profesora.

– Naravno, budite bez brige.

Kroz glavu mu je ponovo prošlo da je Vujović možda tužan zbog toga što su vojnici kod Gornjeg parka bacili njegovu majku na pločnik, da se u njemu najzad probudila dečija nevinost, koja je nadjačala strah od sramote, ali je brzo odbacio takvu misao, jer je mladić, kako se pokazalo više puta, na silu najčešće odgovarao još većim prkosom, kao kada su ga uhapsili zbog paljenja mape u Glavnoj ulici.

Pošto su mu oduzeli sat, Lazović nije znao tačno vreme, ali je pretpostavio, prisetivši se čitavog dana, da se u baraci nalazi dva ili tri časa. Kroz male prozore ispod krova probijala se sve slabija svetlost, pa je zaključio da će uskoro napolju pasti mrak. Pogledao je ka središnjem delu barake koji je do tada najmanje osmatrao, gde nije bilo ni profesora ni učenika, i video da su mnogi ljudi, naročito starci, posedali na beton. Malo njih je razgovaralo, a oni pričljivi, koliko je mogao da čuje, uglavnom su se žalili na nedostatak vazduha. Smrad mokraće širio se iz više izvora, ne samo iz ugla u kojem se i on olakšao, s tim što je sada bio udružen sa znojem i mirisom vlažnog drveta. U pojedinim trenucima ponovo nije mogao normalno da diše, ali se sada lakše nosio sa tim. Kad god bi osetio da ne može da udahne vazduh do kraja, setio bi se dečaka sa padavicom i preneraženih lica ostalih učenika, ili bi, jednostavno, počeo da razgovara sa prvim čovekom do sebe, i brzo bi zaboravio na disajne probleme. Jedino nije mogao da ne misli na žeđ. Još od ranog jutra, kada je kod kuće popio šolju čaja, nije okusio ni kap tečnosti, čak ni u zbornici, između časova, pa su mu usta bila skroz suva, gotovo bez pljuvačke. U početku, kada su ga zatvorili, nije se obazirao na žeđ, među svim tegobama ona mu se činila podnošljivom, ali nakon što se olakšao, osećao ju je sve jače. Povremeno je imao sasvim iracionalan utisak, koji zbog toga nije bio manje uverljiv, da je sa mokraćom iscurela sva tečnost iz njegovog organizma.

Kada je ponovo otišao kod profesorâ, zatekao je manje-više očekivan razgovor:

– Srećom, dete nema jaku vilicu – kazao je Konatar Gardinovačkom, čiji je desni kažiprst bio zavijen džepnom maramicom. – Inače, Božo, otiš’o bi vam prst k’o od šale.

– E, da je sreće da mu je dečak odgrizao jezik – ubacio se Radović – pa da više ne moramo da ga slušamo. – Želeo je, na svoj način, da popravi atmosferu, što je retko činio, naročito ako je tu bio njegov ljuti rival.

Ni Gardinovački nije reagovao kako je Lazović očekivao: nijednim gestom, a kamoli rečju, nije odgovorio profesoru geografije.

– Je l’ si dobro, Milane? – upitao ga je Dušan Manić.

– Dobro sam. Ako čovek uopšte može da bude dobro u ovoj crnoj rupi. Nego, brinu me ova deca – tiho je dodao. – Neće izdržati ako nas ovde budu držali još dugo.

– Na Nemce, nažalost, ne možemo da utičemo – kazao je Gavrilović, takođe tišim glasom. – Ali ono što možemo jeste da učenicima, s vremena na vreme, kažemo koju utešnu reč, da im stavimo do znanja da brinemo o njima i da im uporno ponavljamo da ćemo brzo izaći odavde. Zato vas molim – naglasio je, obraćajući se i ostalim profesorima, – da ih povremeno obilazite i da im kažete ovo što smo se dogovorili.

– Naravno, to se podrazumeva – kazao je Konatar. – Deca su na prvom mestu. Samo, direktore, treba da znate da... – nije stigao da završi rečenicu, jer je u tom trenutku iz gomile, kao nekakav duh koji je boravio u baraci vekovima, izašao Živadin Miljković.

– Zdravo svima! – rekao je.

– Zdravo, Miljkoviću! – uzvratio je Gavrilović. – Tražili smo vas, gde ste bili do sada?

– Bio sam pozadi. Hteo sam malo da se smirim. Izvinite zbog onoga, ne znam šta mi je bilo.

– U redu je – uključio se Radović. – Svima nam je teško.

– Bez obzira, nisam smeo onako da reagujem. To je bilo više nego glupo.

– Ne sekirajte se, svi smo na ivici živaca – rekao je Lazović.

– Jeste li pričali s đacima? – upitao je Miljković.

– Jesmo, za sada dobro podnose – odgovorio je Gavrilović.

– Hvala dragom bogu – kazao je profesor matematike. – Ovo je previše i za nas starije, a kamoli za njih.

I kada su svi pomislili da se oporavio, da je onaj izliv mahnitosti bio samo prolazna slabost, koja može svakome da se desi, posebno u tako strašnim okolnostima, Miljković ih je razuverio:

– Još jednom vam se izvinjavam zbog svog nekontrolisanog ponašanja. Nisam smeo tako da reagujem. Dok sam sedeo pozadi, razmišljao sam o svemu i shvatio koliko sam glupo postupio... Ali ne samo to, shvatio sam šta nam je potrebno u ovoj situaciji. Ne znam da li ćete me razumeti na pravi način, ali mislim da nam je potrebna drugačija strategija, jedan, da tako kažem, matematički plan, koji bi mogao da nas izvuče iz ovog zatvora. Hoću reći, analizirao sam situaciju i mislim da imam rešenje.

– Kakvo rešenje? – upitao je Gavrilović. Nakratko je pogledao Radovića, kao da on zna šta je Miljkoviću na pameti, a onda se, videvši iznenađenje na njegovom licu, ponovo okrenuo ka profesoru matematike. – Ne razumem, na šta tačno mislite?

– Mislim da treba da izvršimo proboj – rekao je odlučno. – Ali planski, korak po korak, kao u šahovskoj partiji. Ako sve bude učinjeno kako sam zamislio, imamo velike šanse za uspeh.

– Pa vi ste načisto poludeli! – rekao je Gavrilović zapanjeno. – A ja mislio da ste... Ali ne, vi ste... Znate li da zbog tih vaših sumanutih ideja svi možemo da izginemo? Svi do jednog.

– Ali, direktore, ne razumete – pravdao se Miljković. – Sve sam izračunao.

– Ma šta ste izračunali? – Gavrilović se okrenuo ka ostalim profesorima. – Je l’ vi čujete šta priča ovaj čovek?

– Ne govorite gluposti, Miljkoviću – umešao se Lazović. – Kakav crni proboj! Ako bismo pokušali tako nešto, ubili bi nas bez razmišljanja. A imajte na umu da su tu i ova deca. Ugrozili bismo i njih, ne samo sebe.

– Ja vam kažem da sam sve izračunao. Rizik je sveden na minimum.

– Miljkoviću, zabranjujem vam da o tome dalje govorite! – rekao mu je Gavrilović ljutito. – Neću više da čujem ni reč o tim vašim ludostima! Jeste li me razumeli!?

Profesor matematike nije ništa rekao, ali je, očigledno, razumeo Gavrilovićevu naredbu, jer je ubrzo otišao do Gardinovačkog i upitao ga za povređeni kažiprst.

(NASTAVIĆE SE)