Zlikovci su nas namamili kao ovce

Pošto su mu oduzeli sat, Lazović nije znao tačno vreme, ali je pretpostavio, prisetivši se čitavog dana, da se u baraci nalazi dva ili tri časa. Kroz male prozore ispod krova probijala se sve slabija svetlost, pa je zaključio da će uskoro napolju pasti mrak. Pogledao je ka središnjem delu barake koji je do tada najmanje osmatrao, gde nije bilo ni profesora ni učenika, i video da su mnogi ljudi, naročito starci, posedali na beton. Malo njih je razgovaralo, a oni pričljivi, koliko je mogao da čuje, uglavnom su se žalili na nedostatak vazduha. Smrad mokraće širio se iz više izvora, ne samo iz ugla u kojem se i on olakšao, s tim što je sada bio udružen sa znojem i mirisom vlažnog drveta. U pojedinim trenucima ponovo nije mogao normalno da diše, ali se sada lakše nosio sa tim. Kad god bi osetio da ne može da udahne vazduh do kraja, setio bi se dečaka sa padavicom i preneraženih lica ostalih učenika, ili bi, jednostavno, počeo da razgovara sa prvim čovekom do sebe, i brzo bi zaboravio na disajne probleme. Jedino nije mogao da ne misli na žeđ. Još od ranog jutra, kada je kod kuće popio šolju čaja, nije okusio ni kap tečnosti, čak ni u zbornici, između časova, pa su mu usta bila skroz suva, gotovo bez pljuvačke. U početku, kada su ga zatvorili, nije se obazirao na žeđ, među svim tegobama ona mu se činila podnošljivom, ali nakon što se olakšao, osećao ju je sve jače. Povremeno je imao sasvim iracionalan utisak, koji zbog toga nije bio manje uverljiv, da je sa mokraćom iscurela sva tečnost iz njegovog organizma.