Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom: Toma Mincer (7)
Nemački seljački rat

Photo: Pinterest

Zlikovcima koji nas odvraćaju od Boga ne smete dopustiti da žive

Toma Mincer je rođen u Štolbergu, u Tiringiji, 1488. ili 1489. godine. Nije rođen u bedi – kako se često tvrdi – već u porodici gde se skromno ali pristojno živelo; oca mu nije obesio neki feudalni ugnjetač, već je umro od starosti u svom krevetu. U času kada ga prvi put susrećemo, on ima tridesetak godina i ne deluje ni kao žrtva ni kao borac protiv društvenih nepravdi, već pre kao „večiti student“, izvanredno obrazovan i natprosečno inteligentan. Pošto je diplomirao na univerzitetu i postao sveštenik, vodio je nemiran, lutalački život, birajući mesta u kojima je mogao da nastavi svoje duhovno usavršavanje. Temeljno upućen u jevanđelja, naučio je grčki i hebrejski, izučavao patrističku i sholastičku teologiju i filozofiju, a potom se udubio u spise nemačkih mistika. Pa ipak, on nikada neće postati pravi učenjak, a njegovo nezajažljivo gutanje knjiga predstavljalo je očajnički pokušaj da izađe na kraj sa jednim ličnim problemom. Jer, Mincer je tih godina bio teško napaćen čovek, mučen sumnjama u istinitost hrišćanskog učenja, pa i u postojanje Boga; ipak je uporno tragao za nekom izvesnošću, što u tako labilnom stanju često zna da dovede do preobraćenja.

Martin Luter, koji je bio nekih pet ili šest godina stariji od Mincera, upravo je postao najstrašniji protivnik sa kojim će se Rimokatolička crkva ikada sukobiti, a uz to – premda tek uzgred i privremeno – faktički vođa nemačkog naroda. Godine 1517. prikucao je tekst čuvenih teza protiv pro daje indulgencija na vrata crkve u Vitenbergu; 1519. je u javnoj raspravi doveo u pitanje nepogrešivost pape, a 1520. je objavio – i zbog toga bio ekskomuniciran – tri rasprave kojima će započeti nemačka reformacija. Premda će proći još mnogo godina pre nego što se pojave evangelističke crkve organizovane na teritorijalnom principu, u ovom času već je postojala jasno prepoznatljiva luteranska struja, kojoj su pristupali mnogi sveštenici, iako se većina još držala „stare vere“. Mincer je upravo kao Luterov sledbenik prvi put raskrstio sa rimokatoličkim pravoverjem; sva dela kojima se kasnije proslavio izvršena su u jeku tog džinovskog verskog zemljotresa koji je prvo uzdrmao, a potom razorio čvrsto zdanje srednjovekovne crkve. Pa ipak, on će napustiti Lutera skoro odmah pošto ga je našao; obarajući se na Lutera žešće ne go na samu Katoličku crkvu, on će izgraditi i obznaniti vlastito učenje.

Ono što je Minceru bilo potrebno da bi postao novi čovek, siguran u sebe i svoj životni cilj, nije se moglo naći u Luterovom učenju o opravdanju putem vere. Tako nešto se pre mo glo na ći u militantnom i krvožednom milenarizmu sa kojim se upoznao kada je 1520. dobio me sto sveštenika u gradu Cvikauu i došao u kontakt sa tkačem po imenu Niklas Štorh. Cvikau se nalazi blizu češke granice, a Štorh je boravio u Češkoj, tako da se njegovo učenje uglavnom oslanjalo na staru taboritsku doktrinu. Tvrdio je da Bog još uvek, baš kao u doba apostola, neposredno komunicira sa Odabranima, i to stoga što su se primakli Poslednji dani. Ali pre toga Turci moraju da osvoje svet, a Antihrist da zasedne na presto; tek tada – a to će se zbiti uskoro – Odabrani će se dići na noge i istrebi ti sve bezbožnike kako bi pripre mili teren za Dru gi dolazak i početak Milenijuma. Ono što se Minceru najviše svidelo u ovom programu bio je rat do istrebljenja koji će pravednici voditi protiv bezbožnika. Otkako je napustio Lutera, razmišljao je i go vorio samo o Otkrivenju Jovanovom i pojedinim mestima iz Starog zaveta na kojima se opisuje kako Ilija vrši pokolj nad sveštenicima Vala, Juj ustreljuje Ahavove sinove, a Jailja ubija usnulog Sisaru. Savremenici su to uočili i žalili zbog promene do koje je u njemu došlo, zbog njegove krvoločnosti koja se katkad pretvarala u pravu pomamu.

Odabrani moraju oružjem prokrčiti put ka Milenijumu; ali ko su Odabrani? Po Mincerovom mišljenju, to su oni koji su primili „Sveti duh“, ili, kako ga on najčešće naziva, „živog Hrista“. U njegovim spisima, kao i u spisima duhovnih slobodara, jasno je podvučena razlika između istorijskog Hrista i „živog“, „unutrašnjeg“ ili „duhovnog“ Hrista, koji se rađa u čovekovoj duši; samo taj potonji Isus poseduje moć iskupljenja. Ali istorijski Hristos je u jednom pogledu ipak bio značajan: time što je pristao da ga raspnu, ukazao je na put ka spasenju. Jer onaj ko želi da bude spasen mora biti pripravan na najveću patnju, mora se odreći vlastite volje i osloboditi svega što ga vezuje za ovaj svet i za druga bića. On se prvo mora dobrovoljno podvrgnuti asketskoj disciplini, a zatim, kada bude spreman i dostojan da ih primi, Bog će mu nametnuti nove i neizrecive patnje. Te poslednje nedaće, koje Mincer naziva „Krstom“, mogu uključivati bolesti, siromaštvo i progone, koji se moraju trpeti strpljivo i ćutke – ali one iznad svega pod razumevaju strašne du ševne muke, umor od sveta, zasićenost sobom i drugima, gubitak nade, očajanje, užas. Tek kada se dođe do ove tačke u kojoj duša biva potpuno ogoljena, može se ostvariti neposredan kontakt s Bogom. Sve ovo je, naravno, bilo saglasno tradicionalnoj doktrini kakvu su zagovarali mnogi srednjovekovni katolički mistici, ali kada Mincer bude počeo da govori o onome što sledi posle toga, on će slediti jednu drugačiju i manje pravovernu tradiciju. Po njegovim rečima, kada „živi Hristos“ jednom uđe u telo, to je za sva vremena; tako blagoslovljen čovek postaje sasud Svetog duha – Mincer za njega čak kaže da „postaje Bog“. Obdaren savršenim uvidom u božansku volju i živeći u savršenom saglasju s njom, takav čovek je neosporno u stanju da ispuni eshatološku misiju koja mu je poverena – a upravo to će Mincer tvrditi za sebe. Nije nimalo beznačajno što je ovaj profeta rođen na samo nekoliko kilometara od Nordhauzena, središta onog podzemnog pokreta u kome se doktrina Slobodnog duha objedinila sa učenjem flagelanata. Bič je odbačen, ali je fantazija koja je počivala iza njega ostala ista.

Čim mu je Štorh omogućio da pronađe sebe, Min cer je pro menio način života; odustavši od čitanja i potrage za znanjem; počeo je da osuđuje humaniste, kojih je bilo mnogo među Luterovim sledbenicima, i da neumorno zagovara svoje eshatološko učenje među siromasima. Od sredine prethodnog veka, u Cvikauu su počeli da se otvaraju rudnici sre-bra, pa se ovaj grad pretvorio u važan industrijski centar, trostruko veći od Drezdena. Radnici iz južne i centralne Nemačke pohrlili su u rudnike, što je stvorilo višak radne snage. Osim toga, neograničena eksploatacija srebra proizvela je inflaciju koja je sve industrijske radnike, uključujući i one prethodno zaposlene u tekstilnoj industriji, dovela na rub siromaštva. Nekoliko meseci pošto je stigao u Cvikau, Mincer je dobio mesto sveštenika u crkvi gde su tkači imali poseban oltar; koristio je predikaonicu da bi izricao teške optužbe ne samo na račun lokalnih franjevaca, koji su uglavnom bili omrznuti, već i jednog propovednika – Luterovog prijatelja – koji je uživao naklonost dobrostojećih građana. Uskoro se čitav grad podelio na dva neprijateljska tabora, a omraza je među njima bila tolika da se sukob činio neizbežnim.

Aprila 1521. gradsko veće je intervenisalo i razrešilo službe plahovitog došljaka; na to se ve liki broj gradskih žitelja, predvođenih Štorhom, digao na noge. Ova pobuna je ugušena i mnogu učesnici su pohapšeni – uključujući, što je veoma indikativno – pedesetoricu tkača. Što se Mincera tiče, on se sklo nio u Češku, očito se nadajući da će tamo uspeti da pronađe neke od preostalih taboritskih grupa. U Pragu je držao pro-povedi uz pomoć prevodioca; uz to je objavio jedan manifest na nemačkom, češkom i latinskom jeziku u kome najavljuje osnivanje nove crkve u Češkoj – ta crkva će se sastojati isključivo od Odabranih, pa će stoga biti neposredno nadahnuta Bogom. Svoju ulogu je sada objašnjavao rečima iz eshatološke parabole o žitu i kukolju, kojom su se već služili učesnici Engleske seljačke bune: „Došlo je vreme žetve, pa me je sam Bog unajmio da mu pomognem u tom poslu. Naoštrio sam kosu, jer su mi misli neprestano usmerene ka istini, a svojim usnama, rukama, kožom, kosom, dušom, telom i čitavim životom proklinjem nevernike.“

Kao što se moglo predvideti, Mincerovo obraćanje Česima nije naišlo na veći odziv, a on je proteran iz Praga. Sledećih ne koliko godina lutao je od grada do grada po centralnoj Nemačkoj; živeo je u krajnjem siromaštvu, ali mu je snagu davalo nepokolebljivo uverenje u vlastitu proročku misiju. Više nije navodio akademska zvanja, već se potpisivao kao „Hristov glasnik“. Svojim životnim nedaćama pridavao je mesijanski značaj: „Neka vam moje patnje budu uzor. Kukolj može bujati do mile volje, ali će na kraju završiti pod mlatilom zajedno sa pravim žitom. Živi Bog oštri u meni svoju kosu, kako bih kasnije mogao da posečem crvene makove i plave različke.“ Njegova lutanja su okončana 1523, kada su mu ponudili parohiju u malom tirinškom gradu Alštetu. Tamo se oženio, sastavio prvu liturgiju na nemačkom jeziku, preveo latinske crkvene pesme na narodni jezik i stekao propovednički ugled koji će se proširiti centralnom Nemačkom. Seljaci iz obližnjih sela, kao i nekoliko stotina rudara iz rudnika bakra u Mansfeldu, redovno su dolazili da ga slušaju. Zajedno sa zanatlijama iz Alšteta, ti ljudi će postati njegovi sledbenici i od njih će pokušati da stvori revolucionarnu organizaciju, takozvani Savez odabranih. Taj savez, sači njen uglavnom od neo bra zovanih lju di, bio je Mincerov odgovor uni verzitetu, koji je odavno bio pod Luterovim utica jem. Sa da se od duhovnog prosvetljenja očekivalo da nadvlada knjiško znanje; Alštet je trebalo da zameni Vitenberg i postane centar nove reformacije koja će biti sveobuhvatna, konačna, i koja će uvesti svet u Milenijum.

Mincer je, međutim, ubrzo došao u sukob sa civilnim vlastima, tako da su dva saksonska kneza, izborni knez Fridrih Mudri i njegov brat, vojvoda Johan, počeli sa mešavinom strepnje i znatiželje da nadziru njegove aktivnosti. Jula 1524. vojvoda Johan, koji se odrekao stare katoličke vere i postao Luterov sledbenik, navratio je u Alštet i, želeći da proveri kakav je Mincer zapravo čovek, naložio mu da održi propoved. Mincer je to i uči-nio pozivajući se pritom na praizvor svih apokaliptičkih predanja, Knjigu proroka Danila; ta propoved, koja se uskoro pojavila u štampanoj formi, daje najjasniji uvid u njegova eshatološka uverenja. Poslednje od svetskih carstava bliži se svome kraju; današnji svet nije drugo doli đavolje carstvo, u kome zmije (sveštenici) i jegulje (svetovni vladari i vlastela) oskvrnjuju jedni druge, uvijajući se na gomili. Krajnje je vreme da saksonski kneževi odluče hoće li biti sluge Boga ili Đavola. Ako se opredele za ono prvo, jasno je šta im je činiti:

„Proterajte Hristove neprijatelje iz redova Odabranih, jer vi ste oruđe kojemu je to svrha. Voljena braćo, nemojte uobražavati kako se to može postići samo božijom silom, bez potezanja mača, jer će vam u protivnom mačevi zarđati u koricama [...] Hristos je vaš gospodar. Zato tim zlikovcima koji nas odvraćaju od Boga ne smete dopustiti da žive. Jer, bezbožnik nema prava na život ako ugrožava pobožne ljude.“ Svi sveštenici, monasi i bezbožni vladari moraju biti istrebljeni; propovednik naglašava:

„Mač je neophodan da bi se oni istrebili. Da bi to bilo učinjeno časno i kako dolikuje, toga se moraju poduhvatiti naši dragi očevi, kneževi koji sa nama ispovedaju Hristovu veru. Ako li, pak, to ne učine, mač će im biti oduzet [...] Ako vam pruže otpor, pobijte ih bez milosti [...] Kada dođe vreme žetve, iz božijeg vinograda se mora čupati korov [...] Anđeli koji za taj posao oštre srpove, najprilježnije su sluge božije [...] Jer, bezbožnici imaju samo onoliko prava na život koliko im Odabrani udele.“

Mincer, međutim, priznaje da kneževi ne mogu obaviti ovaj zadatak kako valja ukoliko nisu upoznati sa božijim namerama, a da ih sami ne mogu doznati jer su još nedovoljno bliski Bogu. Stoga bi trebalo, zaključuje on, da na svom dvoru imaju nekog sveštenika koji se samoodricanjem i samounižavanjem pokazao doraslim da tumači njihove snove i vizije, onako kao što je činio Danilo na dvoru Nabukodonosorovom. Biblijske aluzije kojima je propratio ovu preporuku jasno pokazuju da je sebe video kao nadahnutog proroka koji će istiskivanjem Lutera zadobiti kneževsku naklonost, baš kao što je Danilo svojevremeno istisnuo neduhovne književnike. Računao je da će time steći toliki uticaj na zemaljske vladare da će moći da ih prikloni svojoj volji i navede ih da pripreme teren za dolazak Milenijuma.

Vođene su mnoge rasprave o tome kako je Mincer zamišljao Milenijum, ali se nije došlo do neopozivih zaključaka. Ako je suditi po njego-vim spisima, on je daleko manje pažnje poklanjao organizaciji budućeg društva nego masovnom istrebljenju koje je trebalo da mu pret hodi. Čini se da ga ni je posebno zanimalo ni poboljšanje materijalnih uslova života seljaka među kojima je živeo. Nekoliko dana pošto je kneževima održao pomenutu besedu, zatičemo ga kako piše sledbenicima u Zangerhauzenu da se u svim ovozemaljskim stvarima moraju povinovati svom vlastelinu. Ako vlastelin nije zadovoljan količinom rada ili visinom zakupa koji trenutno dobija, moraju biti spremni da mu predaju sva svoja svetovna dobra; jedino uko liko se umeša u pitanja koja se tiču njihovog duhovnog blagostanja – na primer, ako im zabrani da idu u Alštet kako bi slušali Mincera – onda moraju vikati iz sveg glasa da ih čitav svet čuje. Čak i kada govori o Savezu odabranih, Mincer zastupa iste stavove. On sledećim rečima pokušava da nagovori senzala izbornog kneza da se priključi ovom savezu:

„Ako bi se nitkovi i bitange takođe priključili savezu u nameri da ga zloupotrebe, trebalo bi da ih izručimo njihovim gospodarima, ili pak, ukoliko okolnosti to nalažu, da sami nad njima izvršimo presudu. Naročito se u pogledu ispunjavanja propisanih obaveza članovima saveza mora jasno staviti do znanja da ih članstvo ni u kom slučaju ne oslobađa obaveza prema njihovim gospodarima [...] kako neki zli ljudi ne bi došli na pomisao da smo se udružili iz koristoljublja.“

Pa ipak, to ne znači nužno – kao što se ponekad navodi – da je Mincer zamišljao Milenijum kao egalitarno, možda čak i komunističko doba. To je takođe moglo značiti da je postojeći poredak smatrao nepromenljivim sve dok ne uslede one nesreće koje najavljuju Poslednje dane, jer je podrazu-mevao da će posle njih samo po sebi biti vaspostavljeno prirodno stanje. Takve fantazije, koje nisu izgubile svoje draži još od taboritskih dana, bile su uobičajene u krugovima ljudi među kojima se Mincer kretao. Prema jednom dosta pouzdanom izvoru, Mincerov prvi učitelj, tkač Niklas Štorh, o tom je pitanju zauzimao gledište veoma slično Bratstvu Slobodnog duha; tvrdio je kako je Bog sve ljude stvorio nage i takve ih poslao u svet da bi svi bili jednaki i sve delili među sobom. S druge strane, Mincer je poznavao mladog humanistu Ulriha Hugvalda, a Hugvald je napisao knjigu u kojoj predskazuje da će se ljudski rod vratiti „Hristu, Prirodi i Raju“, opisujući taj poredak kao stanje bez rata, oskudice ili raskoši, u kome će svi ljudi deliti ono što imaju sa svojom braćom. Uz to, pošto je život seljaka bio najbliži onom kakav je Bog namenio Adamu i Evi, Hugvald je na kraju i sam postao seljak; isto je učinio i humanista Karlštat, koji je bio Mincerov bliski saradnik, a jedno vreme i njegov učenik. Na nešto manje istančan način, jedan član Saveza odabranih napomenuo je da po njegovom mišljenju program Saveza glasi „da bi trebalo da budu braća i vole se bratski“.

Što se, pak, samog Mincera tiče, kada piše o božijem zakonu on ga očito izjednačava sa prvobitnim i opštevažećim prirodnim zakonom za koji se verovalo da ne poznaje imovinske ili statusne razlike. Taj utisak potvrđuje Histori Thomä Müntzers – delo koje je, doduše, tendenciozno, ali je napisano u vreme kada su događaji vezani za Mincera još bili živi u narodnom sećanju; ono se, uz to, najčešće oslanja na proverene podatke. Prema prikazu iz tog dela, Mincer je, naročito u poslednjim mesecima života, poučavao da kraljevi i vlastela ne bi trebalo da postoje, pogrešno tumačeći odlomak iz Dela apostolskih (4) u kome se kaže kako bi sve stvari trebalo da budu zajedničke. Uzete sku pa, sve ove činje nice navode na zaključak da priznanje koje je profeta dao pred svoju smrt najverovatnije odgovara istini, iako je bilo iznuđeno mučenjem. On je, naime, priznao da je osnovno načelo njegovog saveza bilo da su sve stvari zajedničke, da mu je cilj bio uspostavljanje poretka u kome će svi biti jednaki i svako dobijati prema svojim potrebama, kao i da su bili spremni da ubiju svakog kneza ili vlastelina koji bi ih omeo u ostvarenju tog nauma. Na kraju krajeva, u tom programu nije bilo ničega što, bez ikakve prinude, nije izloženo u programu koji je Revolucionar sa Gornje Rajne zacrtao za svoje imaginarno Bratstvo žutog krsta.

Dok je držao besedu vojvodi Johanu, Mincer se očito nadao da će saksonske kneževe uspeti da pridobije za svoju stvar; kada su, nekoliko dana kasnije, vlastelini (od kojih je jedan bio grof od Mansfelda) proterali neke od njegovih sledbenika, a ovi se kao izbeglice pojavili u Alštetu, on je zatražio od kneževa da ih osvete. Kneževi, međutim, nisu ništa učinili po tom pitanju, tako da je on promenio stav prema njima. Poslednje nedelje jula održao je besedu u kojoj je obznanio da se bliži čas kada će svi tirani biti svrgnuti i kada će nastati mesijansko Carstvo. To je, samo po sebi, moralo uznemiriti kneževe; ali Luter je već napisao Pismo saksonskim kneževima u ko me ih je upozorio na opasnost od Mincerove agitacije. Mincer je zbog toga pozvan u Vajmar da se opravda pred vojvodom Johanom. Premda mu je, čak i tada, samo preporučeno da se uzdrži od provokativnih izjava dok izborni knez ne razmotri sve činjenice, to je bilo dovoljno da ga usmeri putem revolucije.

U pamfletu koji je tada napisao, Otvoreno raskrinkavanje lažne vere bezbožničkog sveta, Mincer jasno stavlja do znanja da su kneževi nedostojni učešća u potrazi za Milenijumom, „jer oni su život provodili u prežderavanju i pijančenju, od rane mladosti su im sa mo ugađali, nisu propatili nijedan dan u životu, niti to nameravaju ubuduće“. Kneževi, vlastela, bogataši i moćnici jesu najveći krivci, jer zadrto brane postojeći društve-ni poredak, pa time onemogućuju pri stup pravoj veri ne samo se bi, već i drugima: „Moćni i samovoljni nevernici moraju biti svrgnuti s prestola, jer guše u sebi samima i drugima oko se be svetu i čistu hrišćansku veru koja nastoji da se ispolji pravom, iskonskom silinom.“ Podsticani prodanim književnim dušama – poput Lutera – „velikaši čine sve što je u njihovoj moći kako bi sprečili narod da spozna istinu“. Ujedinjeni „poput žabljeg nakota“ zajedničkim interesom za materijalnu dobit, oni toliko kinje sirotinju zelenaštvom i porezima da ovoj ne preostaje vremena za izučavanje i poštovanje božijeg zakona. Pa ipak, tvrdi Mincer, sve to nije razlog za očajanje – naprotiv, to što je tiranija u svetu prevršila svaku meru pouzdan je znak da je spasenje na vidiku. Zastrašeni svetlošću koju Bog izliva na svet, „pojedini [vlastelini] su tek sada zaista počeli da zlostavljaju i tlače svoje kmetove i deru kožu sa njih, da prete čitavom hrišćanskom svetu i da besramno i okrutno ubijaju vlastiti narod, kao i tuđince“.

Mincer je došao do tačke do koje su pre njega stigli profeti Engleske seljačke bune i husitske revolucije. Za njega su seljaci takođe postali potencijalni Odabrani, čija je misija da svet uvedu u egalitaristički Milenijum. Lišeni iskušenja Pohlepe i Požude, siromasi su barem imali priliku da iskažu onu ravnodušnost prema svetovnim dobrima koja bi ih učinila dostojnim da prime apokaliptičku poruku. Dok će bogataši i moćnici biti posečeni kao korov u poslednjoj velikoj žetvi, od siromaha će, dakle, nastati jedna, istinska crkva: „Onda će veliki morati da ustuknu pred malima. Ah, kada bi siroti, potlačeni seljaci za to znali, koliko bi im lakše bilo.“ Međutim – naglašavao je Mincer – čak ni siromasi još nisu spremni da stupe u namenjeno im carstvo. Jer, oni se prvo moraju osloboditi postojećih svetovnih želja i dokonih razonoda kako bi, uz uzdahe i molitvu, spoznali svoje kukavno stanje i potrebu za novim, Bogom danim vođom. „Ako ljute rane svete crkve treba zalečiti ljutom travom, sluga božiji mora istrajati na putu koji je zacrtao Ilija [...] ne bi li pokrenuo stvari sa mesta. Vaistinu, mnogi će još morati da se razbude, ukoliko žele da svojom revnošću i vatrenim žarom oslobode hrišćanski svet od bezbožnih vladara.“ Dok je ranije, poput Danila, nu dio svoje usluge kneževima, Mincer se sada preporučivao za ulogu Bogom nadahnutog narodnog vođe.

Za Otvorenim raskrinkavanjem ubrzo je usledio drugi, još ubitačniji pamflet uperen protiv Lutera, prikladno nazvan Najnužnija odbrana i odgovor neduhovnoj i raspusnoj ploti vitenberškoj. Luter i Mincer su u to vreme već imali podosta razloga da jedan u drugom vide smrtnog neprijatelja. Baš kao i Mincer, Luter je svemu što je činio pristupao sa uverenjem da su Poslednji dani na pomolu. Međutim, po njegovom mišljenju, jedini neprijatelj je bila Rimokatolička crkva, u kojoj je video Antihrista i lažnog proroka; nju je stoga valjalo poraziti širenjem uvida u pravo jevanđelje. Kada taj zadatak bude obavljen, Hristos će se vratiti da bi papu i njegove sledbenike osudio na večno prokletstvo i da bi utemeljio Carstvo – ali Carstvo koje neće biti od ovog sveta. U kontekstu takve eshatologije, oružana pobuna je morala delovati irelevantno, pošto telesna smrt koja je pretila od ljudskih bića nije značila ništa u poređenju sa božijom osudom na prokletstvo. Osim toga, oružana pobuna je morala delovati i štetno, jer je remetila društveni poredak koji je omogućavao da se Reč širi dalje, a još više zato što je diskreditovala reformaciju, koja je za Lutera bila najvažnija stvar na svetu. Stoga se moglo očekivati da će Luter dati sve od sebe kako bi osujetio uticaj Mincerovih ideja. S druge strane, nimalo ne čudi što je sam Mincer u Luteru video eshatološku figuru, Zver iz Apokalipse i Kurvu vavilonsku. I zaista, već i sam naziv njegovog pamfleta predstavlja aluziju na apokaliptički odlomak iz Poslanice Judine koji govori o tome kako će Gospod sa hiljadama svetih anđela presuditi bezbožnicima – „rugačima u pošljednje vrijeme“, kako se ovde nazivaju, ljudima „tjelesnim, koji duha nemaju“, pa se ulaguju velikima radi vlastite dobiti.

Napadajući Lutera u Najnužnijoj odbrani, Mincer je na najkoherentniji način izložio svoju doktrinu društvene revolucije. Dok je Luter svoju raspravu posvetio izbornom knezu i vojvodi Johanu, Mincer svoj odgovor posvećuje Hristu kao Kralju nad kraljevima i Vojvodi svih vernika – izričito naglasivši da pod Hristom misli na Hristov duh kakvim ga doživljavaju on i njegovi sledbenici. On navodi i razloge za taj postupak: kneževi – te „bezbožne bitange“, kako ih sada naziva – prokockali su sva prava da od drugih očekuju uva žavanje i poslušnost; ta prava ubuduće pripadaju samo Odabranima. Još uvek važi ono što je ranije rečeno, da „volju božiju i njegovo delo valja u celosti izvršiti pridržavajući se Zakona“ – ali to nije zadatak za bezbožnike. Kada bezbožnici pristupaju iskorenjivanju greha, njima Zakon služi samo kao sredstvo za istrebljenje Odabranih. Još izričitije, Mincer tvrdi da u rukama „velikaša“ božiji zakon postaje samo sredstvo za zaštitu njihove imovine – imovine koju su oduzeli drugima. Osipajući paljbu po Luteru, on uzvikuje: „Podli laskavac sa da ćuti [...] poreklu svih lopovluka [...] Počujte me, mrestilište sveg zelenaštva i lopovluka i pljačke jesu naša vlastela i kneževi, jer oni sva bića smatraju svojim vlasništvom: ribe u vodi, ptice u vazduhu, biljke na zemlji – sve mora biti njihovo.“

Tu se poziva na odlomak iz Isaije: „Teško onima koji sastavljaju kuću s kućom, i njivu na njivu nastavljaju, da već ne bude mjesta.“ Ti pljačkaši se služe Zakonom da bi drugima zabranili pljačku: „Oni dele sirotinji listiće sa božijim zapovestima i govore: ’Bog vam je zapovedio da ne smete krasti’ [...] Oni tlače sve odreda, deru kožu i vade krv sirotom rataru i sve mu ži vom – ali ako [ra tar] počini i najmanji prekršaj čekaju ga vešala.“ Najveći Luterov zločin jeste to što opravdava ove nepravde. Mincer se, s druge strane, zalaže za pravo i dužnost Odabranih, kakvih ima među prostim pukom, da uzmu mač u ruke i istrebe bezbožnike, uključujući sve „velikaše“. „Podmukla lisico“, dovikuje on Luteru, „svojim lažima si uneo žalost u srca mnogih pravednika koji nisu izgubili veru u Boga, i time ojačao moć bezbožnih nitkova kako bi ovi nesmetano mogli da produže po starom. Stoga će te zadesiti sudbina lisice kojoj na kraju smrse konce. Narod će postati slobodan, i jedino će mu Bog biti Gospodar.“

Ironija se ogledala u tome što su kneževi koje je Mincer prevashodno imao na umu – izborni knez Fridrih i vojvoda Johan – spadali u retke nemačke kneževe koji su bili poznati po toleranciji. Duboko pometeni naglim promenama u verskim shvatanjima koje je inicirao Luter i čije se žarište nalazilo u njihovim oblastima, oni su se i sami osećali nesigurnim u pogledu vlastitih prava i statusa. Vojvoda Johan je bez ikakvog negodovanja saslušao Mincerovu provokativnu besedu, dok je izborni knez jednom prilikom rekao da bi, ukoliko Bog tako želi, vlast trebalo predati ruke običnom narodu; oba brata su prema revolucionarnom proroku iz Alšteta ispoljila istu kolebljivost. Nedelju dana posle saslušanja u Vajmaru, Mincer je, više iz prkosa nego iz stvarne zabrinutosti za svoju sudbinu, prekršio zadatu reč i tokom noći se prebacio preko gradskih zidina Alšteta da bi se zaputio ka slobodnom carskom gradu Milhauzenu.

U ovom relativno velikom tirinškom gradu već više od godinu dana vladali su nemiri. Bivši monah Hajnrih Pfajfer predvodio je siromašnije građane u borbi za preuzimanje političke vlasti od oligarhije, koja je na nju do tada imala monopol. Polovinu gradskih žitelja činili su siromasi – koliko je poznato, više nego u ijednom drugom nemačkom gradu tog doba – koji su u kriznim vremenima uvek pokazivali spremnost za učešće u radikalnim društvenim eksperimentima. Tu je Mincer našao omanju, ali oduševljenu grupu sledbenika. Opsednut, kao i uvek, predstojećim uništenjem bezbožnika, naložio je da se na čelu naoružanog odreda sa kojim je špartao ulicama grada nose crveno raspeće i isukan mač. Međutim, kada je došlo do otvorene pobune, ona je brzo ugušena, tako da je Mincer, koga su opet proterali iz grada, nastavio svoja lutanja. U Nirnbergu je uspeo da objavi dve revolucionarne rasprave, ali ih je gradsko veće odmah zaplenilo, a Mincer je bio prinuđen da napusti i taj grad. Posle nekoliko nedelja lutanja koje ga je odvelo čak do granica Švajcarske, pozvali su ga nazad u Milhauzen, u kome je opet došlo do revolucionarnih nemira, a Pfajfer je uspeo da se vrati na čelo pokreta. Marta 1525. gradsko veće je raspušteno i glasovima građana izabrano je novo. Izgleda da Mincer nije odigrao veću ulogu u ovim događajima; priliku da se na delu pokaže kao revolucionar neće mu pružiti revolucija u Milhauzenu, već početak Seljačkog rata.

Uzroci Nemačkog seljačkog rata bili su i bez sumnje će ostati kontroverzna tema, ali se o njima ipak mogu izreći neki pouzdani sudovi opštije prirode. Izvesno je barem toliko da je društvena pozadina ove pobune imala više sličnosti sa Engleskom seljačkom bunom nego sa Jacquerie. Nemački seljaci su živeli bolje nego ikada ranije; naročito se za one seljake koji su svugde bili vođe pobuna ne bi moglo reći da su ih na to prinudili beda ili očajanje, pošto su pripadali samouverenoj klasi koja je tada bila usponu. To su bi li ljudi čiji je društveni i ekonomski položaj svakim danom postajao bolji, pa upravo stoga nisu mogli da se pomire sa preprekama koje su ih ometale u bržem napretku. Takođe nimalo ne čudi što su u nastojanju da uklone te prepreke seljaci pokazali više političkog nego eshatološkog sluha, pošto su odluke donosili na temelju uvida u realne situacije i procene ostvarivih ciljeva. Maksimalni zahtev koji je postavljala seljačka zajednica predvođena vlastitom seljačkom aristokratijom bio je lokalna samouprava; prva faza pokreta, od marta do početka maja 1525, sastojala se od niza lokalnih sukoba, tokom kojih je veći broj zajednica doista uspeo da od svojih crkvenih ili svetovnih vlasti iznudi ustupke koji su im obezbeđivali veću autonomiju. Sve to nije postignuto krvoprolićem, već intenziviranjem onih mučnih i pragmatičnih pregovora kakve su seljaci vodili već generacijama.

Međutim, ispod površine pobune tinjao je mnogo dublji konflikt. Dok je carski autoritet slabio, nemačka država se raspadala na haotičnu gomilu sukobljenih, a često i zaraćenih feudalnih frakcija. Ipak, do 1525. ovo stanje blisko anarhiji donekle je dovedeno u red jer su veliki oblasni kneževi počeli da osnivaju apsolutističke kneževine. Nastanak država ovog novog tipa poremetio je tradicionalan način života seljaka i ugrozio njihova stečena prava. Seljaštvu su bili mrski dodatni porezi, zamena rimskog prava „običajnim“ i mešanje centralizovane upravne vlasti u njihove lokalne probleme – stoga su ovim promenama pružali žestok otpor. Kneževi su, sa svoje strane, jasno uviđali da seljaštvo predstavlja smetnju njihovim planovima o izgradnji države; shvatili su, takođe, da im seljačka pobuna pruža idealnu priliku da potvrde i učvrste svoju vlast. Upravo su kneževi – bolje reći, određena grupa kneževa – najzaslužniji za to što se pobuna okončala pravom katastrofom: nizom bitki, ili pokolja, u kojima je stradalo oko sto hiljada seljaka. I upravo su kneževske dinastije najviše inkasirale na posledicama, držeći seljaštvo, niže plemstvo i crkvene zadužbine u krajnje zavisnom položaju koji će potrajati stolećima.

Uloga Tome Mincera u Seljačkom ratu kao celini lako bi se mogla preuveličati, što se često i dešavalo. Glavna poprišta bitke bile su oblasti u kojima je razvoj novih država najviše uznapredovao. Sve te oblasti ležale su u južnoj i zapadnoj Nemačkoj, koje su i pre 1525. bile svedoci mnogih seljačkih ustanaka, a izgleda da Mincer tamo nije imao nikakvog uticaja na zbivanja. U Tiringiji je, međutim, situacija bila specifična, jer u toj oblasti ranije nije bilo seljačkih ustanaka, tako da čak ni 1525. nije bilo nikakvih nagoveštaja predstojeće pobune. Do pobune je, u stvari, došlo veoma kasno i ona je poprimila neka čudna anarhična obeležja. Dok su se na jugu i zapadu zemlje seljaci ponašali na sređen i disciplinovan način, u Tiringiji su formirali manje, neorganizovane grupe koje su krstarile po unutrašnjosti, pljačkajući i paleći samostane i konvente. Moguće je da su ti pohodi preduzimani pod uticajem agitacije koju je vodio Mincer, ako ne i po njegovom ličnom nalogu.

Tvrdo jezgro Mincerovih sledbenika još je činio Savez odabranih. Neki članovi njegove pređašnje pastve iz Alšteta pridružili su mu se u Milhauzenu i bez sumnje su mu pomogli da izgradi novu organizaciju. Ali on će uglavnom nastaviti da se oslanja na rudare iz rudnika bakra u Mansfeldu, kojih je u Savezu bilo na stotine. Takvi ljudi – često zavrbovani u inostranstvu, skitnice u potrazi za poslom, izloženi svakojakim životnim nedaćama – bili su ozloglašeni kao osobe sklone re vo lucionarnim idejama koliko i tkači, pa su shodno tome vlasti od njih zazirale. Već sama činjenica da je mogao da uspostavi kontrolu nad ta kvim sledbenicima, osigurala je Minceru veliki ugled kao revolucionarnom vođi; premda u Milhauzenu nije mogao da se nadmeće sa Pfajferom, u kontekstu seljačke pobune njegova je slava narasla do neslućenih razmera. Iako ni sami tirinški seljaci – o čemu jasno svedoče njihovi pisani zahtevi za reformama – nisu delili Mincerova milenaristička očekivanja, izvesno je da su u njemu videli čuvenog, učenog i pobožnog čoveka, koji je svoju sudbinu bezuslovno vezao za njihovu. Bilo je mnogo različitih gledišta o tome u kojoj meri bi se Mincer mogao smatrati pravim vođom tirinških seljaka u njihovom „ratu“, ali jedna je činjenica neosporna – naime, drugog vođu nisu imali.

Aprila 1525. Mincer je na svojoj crkvi u Milhauzenu istakao belu zastavu sa dúgom, kao simbolom božijeg zaveta, i obznanio kako će uskoro pod tom zastavom izjahati na čelu vojske od dve hiljade „stranaca“ – očito misleći na stvarne ili izmaštane članove svog saveza. Krajem meseca, on i Pfajfer su zaista učestvovali u jednom pljačkaškom pohodu tokom koga su uništili izvestan broj samostana i konvenata; ali to ni izdaleka nije bila ona apokaliptička borba o kojoj je sanjao. U pismu koje je odaslao svo-jim sledbenicima u Alštetu prepoznatljiv je onaj način izražavanja koji je pripisivan Džonu Bolu – samo što su ga sada svi mogli čuti neposredno, a ne iz druge ruke:

„Vaistinu vam kažem, ako niste spremni da za Boga postradate, onda morate biti sledbenici Đavola. Stoga se uzmite u pamet! Ne budite malodušni i nemarni, ne povijajte kičmu pred pokvarenim vidovnjacima, tim bezbožnim bitangama! Ustanite i borite se za Gospoda! Krajnje je vreme. Ukažite i svojoj braći šta im je činiti; neka se ne izruguju božijem zakonu, jer će u protivnom svi biti istrebljeni. Nemačka, Francuska i Italija su u stanju pripravnosti. Gazda hoće da se razonodi, pa sve bitange moraju za njim. Seljaci u Kletgauu, Hegauu i Crnoj šumi su se digli na noge; ima ih tri hiljade, a svakim danom im se priključuju novi. Plašim se jedino da prostodušne budale ne pristanu da potpišu izdajničko primirje, ne videći u tome ništa loše. Ako su među vama samo trojica koji, sa verom u Boga, žele da brane njegovo ime i slavu, nemate razloga da strahujete od stotine hiljada neprijatelja.

Sada pođite ka njima, pa na njih, na njih! Kucnuo je čas. Bitange će podviti repove kao psi [...] Sve je ovo nužno i neophodno, krajnje neophodno [...] Ne obazirite se na kuknjavu bezbožnika! Preklinjaće vas umilnim glasovima, cvileće i plakaće kao deca. Ne dopustite da vas ganu [...] Podbunite narod po selima i gradovima, u prvom redu rudare i ostale časne momke koji su pogodni za posao što nam predstoji. Više nema spavanja! [...] Predajte ovo pismo rudarima! [...]

Na njih, na njih, dok je gvožđe vruće! Ne dozvolite da vam se mačevi ohlade! Ne dajte da im oštrica otupi! Neka čekić zazveči po Nimrodovom nakovnju! Smrvite njihovu kulu u prah i pepeo! Sve dok budu živi, nećete se osloboditi ljudskog straha. Kako da vam govorim o Bogu kada ste još uvek u njihovoj vlasti. Na njih, na njih, za dnev ne svetlosti! Bog vas vodi, zato pođite za njim!“

Ovo pismo dovoljno govori u kakvom je svetu fantazija Mincer živeo. Jer, za Nimroda se verovalo da je sagradio Vavilonsku kulu, koja je potom poistovećivana sa Vavilonom; u narodu je bio poznat ne samo kao graditelj velikih gradova već i kao osoba odgovorna za uvođenje privatne svojine i klasnih razlika – drugim rečima, kao krivac za iščeznuće prvobitnog egalitarnog prirodnog stanja. A Mincer je svoj poziv na rušenje Nimroda i njegove kule obogatio čitavim nizom referenci na apokaliptička proročanstva iz Biblije: predskazanje mesijanskog carstva u Jezekilju (34), Hristovo predskazanje o njegovom Drugom dolasku u Mateju (24), predskazanje o Danu gneva iz Otkrivenja (6) i, naravno, „Danilov san“. Sve ovo pokazuje da su, čak i u ovoj poslednjoj fazi Mincerovog delovanja, postulati od kojih je polazio i pojmovi u kojima je razmišljao u celosti po-čivali na eshatološkoj tradiciji. Zanimljivo je, takođe, da je u isto vreme, čovek koji mu je bio uzor i sam preuzeo ulo gu eshatološkog svetitelja. Proteran iz Cvikaua, Niklas Štorh je stekao nove sledbenike među koji-ma je bi lo otpadničkih monaha, tkača i drugih zanatlija; svoju grupu je organizovao oko jezgra koje su činili dvanaest „apostola“ i sedamdeset dva „učenika“. Kada je izbio Seljački rat, počeo je da tvrdi kako mu je sa neba obećano da će za če tiri godine uspeti da svrgne sa vlasti sadašnje bezbožne vladare, da će zagospodariti čitavim svetom i podariti zemaljska carstva svojim sledbenicima.

Dok su Mincer i Štorh utirali put ka Milenijumu, Luter je sa stavljao svoj žestoki pamflet Protiv lopovske i krvničke seljačke bagre. Ovo delo je prilično razdrmalo kneževe u centralnoj Nemačkoj, koji su do tada ispoljavali manju spremnost da sta nu na put pobuni od onih na jugu i zapadu zemlje. Stari izborni knez Fridrih, koji je bio ponajmanje sklon suprotstavljanju seljacima, umro je 4. maja, a nasledio ga je njegov brat Johan.

Novi izborni knez je zajedno sa drugim kneževima zatražio pomoć od oblasnog grofa Filipa od Hesea – mladića koji je imao je dva dvadeset godina, ali je već stekao zavidnu reputaciju vojskovođe, i uz to upravo ugušio ustanak na svojim teritorijama. Oblasni grof je odmah krenuo u Tiringiju i zaputio se ka Milhauzenu, koji je po mišljenju kneževa predstavljao žarište čitave tirinške pobune. Što se seljaka tiče, njih osam hiljada je najzad uspelo da se sakupi i formira vojsku u Frankenhauzenu. Taj grad je ležao tako blizu Mincerovog sedišta u Milhauzenu i podjednako blizu zamka njegovog starog neprijatelja Ernesta od Mansfel da da ga je najverovatnije sam profeta odabrao. Naravno, seljaci su se sada obratili Minceru kao spasitelju, preklinjući ga da zauzme mesto među njima – i nisu dugo morali da ga mole. Dok je Pfajfer, koji se protivio tom uplitanju, ostao u Milhauzenu, Mincer je krenuo na čelu grupe od trista najodanijih i najfanatičnijih sledbenika. Ovaj broj je bitan, jer je Gedeon sa trista ljudi uspeo da porazi Madijane. U Otvo renom raskrinkavanju Mincer se već pozivao na Gedeonov primer, dok je u najbritkijem pismu poteklom iz njegovog pera potpis propratio rečima „mačem Gedeonovim“ – baš kao što će čitavu generaciju kasnije, vođa Prijatelja po krvi, takođe lociran u Milhauzenu, obznaniti kako ima misiju da istrebi sve bezbožnike mačem Gedeonovim. Mincer je u logor seljaka prispeo 11. maja, a posledice njegovog prisustva odmah su se osetile. Naredio je seljacima iz obližnjih sela da se priključe vojsci, zapretivši im da će ih, ako to ne učine, privesti silom. Odmah se obratio gradu Erfurtu tražeći pojačanje, a neprijatelju je po čeo da šalje preteća pisma. Svom ličnom neprijatelju, grofu Ernestu od Mansfelda, napisao je: „Reci mi, jadna i naduvena vrećo crva, ko te je ovlastio da vladaš narodom koji je Bog iskupio vlastitom krvlju? [...] Bog te je svojom silnom moći osudio na uništenje. Ako se ne pogneš pred smernima, večno ćeš ostati obeležen žigom beščašća u očima hrišćanskog sveta i postaćeš sledbenik Đavola.“ Ali sve je bilo uzalud; grad Erfurt nije mogao ili nije želeo da mu odgovori, a neprijatelj se nije dao tako lako zastrašiti.

Pri vođenju operacija, Filip od Hesea je ispoljio najveći prezir prema vojničkoj veštini seljaka, a ishod je u punoj meri opravdao rizike kojima se izložio. Do 15. maja njegova vojska je, ojačana pristiglim odredima drugih kneževa, zauzela neosvojiv položaj na brdu koje je nadvisivalo seljačku vojsku. Premda je po brojnosti donekle zaostajala za protivničkom, kneževska vojska je, za razliku od seljaka, raspolagala velikom količinom artiljerije; takođe, imala je dve hiljade konjanika, dok seljaci uopšte nisu posedovali konjicu. Bitka vođena sa takvom odnosom snaga mogla je imati samo jedan ishod; ali kneževi su ipak ponudili uslove za prekid neprijateljstava, obećavši da će seljacima poštedeti život ako im ovi izruče Tomu Mincera i njegove najbliže saradnike. Ponuda je verovatno učinjena sa najiskrenijim namerama, jer je oblasni grof prilikom gušenja pobuna na svojim teritorijama, premda je od seljaka zahtevao apsolutnu pokornost, nastojao da izbegne nepotrebna krvoprolića. Ponuda bi verovatno bila i prihvaćena da nije usledila intervencija samog Mincera.

Prema opisu iz Histori Thomä Müntzers – koji deluje prilično uverljivo – profeta je održao nadahnut govor u kome je izjavio da mu se Bog obratio i obećao mu pobedu; rekao je da će lično hvatati neprijateljsku đulad rukavima svog ogrtača i da će Bog pre pristati da preoblikuje nebo i zemlju negoli dopustiti da njegov narod izgine. Učinak ovog govora bio je pojačan pojavom duge na nebu, što je, budući da se duga nalazila na Mincerovoj zastavi, odmah protumačeno kao znak božanske milosti. Čini se da je ovo znamenje barem najvatrenije Mincerove sledbenike ubedilo u to da će se uskoro zbiti neko neviđeno čudo; pošto su bili ne samo fanatična već i dobro organizovana družina, bez sumnje su uspeli da uspostave kontrolu nad zbunjenom i pokolebanom masom seljaka.

U međuvremenu, pošto nisu dobili zadovoljavajući odgovor na svoju ponudu, kneževi su izgubili strpljenje i naredili da se opali iz topa. Seljaci nisu osposobili za dejstvo ni ono malo artiljerije koju su imali, niti su pomišljali na bekstvo. Umesto toga, zapevali su „Siđi, Sveti duše“, kao da se nadaju Drugom dolasku, u času kada je ispaljena prva i jedina topovska salva. Njen učinak je bio trenutan i zastrašujući: seljaci su se raštrkali po polju i počeli uspaničeno da beže, dok su ih konjanici sustizali i mačevima sasecali kao snoplje. Kneževska voj ska je razjurila seljake i za uzela Frankenhauzen, pobivši pet hiljada, a izgubivši pritom jedva desetak ljudi. Nekoliko dana kasnije, Milhauzen se predao bez borbe; zbog uloge za koju se smatralo da je odigrao u pobuni morao je da plati veliku kaznu i odštetu, a oduzet mu je i status slobodnog carskog grada. Što se Mincera tiče, on je pobegao sa bojnog polja, ali su ga ubrzo otkrili u podrumu ku-će u Frankenhauzenu. Predat u ruke Er nestu od Mansfelda, podvrgnut je mučenju tokom kojeg je dao iskaz u vezi sa svojim Savezom odabranih; posle toga mu je, zajedno sa Pfajferom, odrubljena glava u kneževskom logoru 27. maja 1525. godine. Štorh, koji je izgleda takođe bio ume šan u pobunu, umro je u bekstvu iste godine.

Mincerova istorijska uloga time nije bila okončana. Nije nimalo čudno što se unutar anabaptističkog pokreta, koji će se razviti u godinama posle Seljačkog rata, sačuvala i poštovala uspomena na njega, iako se sam nikada nije izdavao za anabaptistu. Mnogo zanimljivije je njegovo uskrsnuće i apoteoza koju je doživeo u proteklih stotinu godina. Počev od Engelsa, pa do savremenih komunističkih istoričara – kako ruskih, tako i nemačkih – marksisti su od Mincera načinili grandiozni simbol, prikazavši ga kao jednog od najvećih junaka iz istorije „klasnih borbi“. Naravno, radilo se o prilično naivnom gledištu koje su nemarksistički istoričari lako uspevali da pobiju ukazujući na prevashodno mističku prirodu Mincerovih aktivnosti i njegovu relativnu nezainteresovanost za materijalni položaj seljaka. Ali valjalo bi reći kako se zagovornici ovakvog gledišta i sami izlažu riziku da odu u drugu krajnost. Mincer je bio profeta opsednut  eshatološkim fantazijama koje je pokušao da sprovede u delo koristeći se socijalnim nezadovoljstvom naroda. Možda je, na kraju krajeva, zdrav instinkt naveo marksiste da u njemu prepoznaju jednog od svojih preteča.

Oceni 5