Zlo se može pobediti samo ako bude ismejano

Čovekov život je svet privida, iluzija dodirljivosti i vidljivosti, ali i svet kojem je uskraćena tajna postojanja. Zato je on tragično biće, u večnoj nedoumici, strahu i strepnji od nepoznate sile koja ga je stvorila. Ta sila, skrivena i nedokučiva u dubinama prostora i vremena, opčinjava ljude prizorima, vizijama, slutnjama, čulnim senzacijama, smislom i besmislom, snovima i žudnjama, nastajanjem i nestajanjem. U haosu i bezmernosti, neizbrojivosti i nesagledivosti vidljivog, tiranija slike može se otklanjati samo u jeziku, u smislotvornim poduhvatima izgovaranja, imenovanja, označavanja. Tako da se jezik čoveku ukazuje kao jedini Bog kojega će ikad upoznati, pa je i legenda o Njemu samo priča koja sebe, u jeziku, vaznosi i oglašava neprikosnovenom.

Zatečen u svetu značenja i smisla, čovek nije u stanju da dopre do tajne prvorodnosti, onog početka, mističkog obrata iz ničega u nešto, iz uzroka u posledicu. U tom istom jeziku, u kojem se suočava sa neizrecivošću postojanja, on se suočava i sa mogućnošću da svet i ne postoji, da smo svi mi samo potrošeni prizori nečega neobjašnjivog i nemilosrdnog.

Ako smo ikada, od vremena modernizma pedesetih godina, imali samorodnog pesnika, koji svoju poetiku temelji na sirovim i surovim primerima mentaliteta ljudi balkanskog podneblja, onda je to Raša Popov (Mokrin, 1933), majstor prevođenja jezičkog folklora u savremeni skeptičko-satirički poetski govor. Uhvativši se u koštac sa zlom, Raša Popov je shvatio da se ono može pobediti samo ako bude ismejano. Nezaboravne su njegove pesme podsmeha fašizmu, malograđanštini, tiranima, mučiteljima dece, lopovima, smrti, bolesti, siledžijstvu i pohlepi.

Posvećenik dobrote, bogobojažljiv (u strahu da ne počini zlo), ovaj pesnik, glasnogovornik pravde, morala i istine, čitavih pola stoleća bio je najumnije i najstarije dete srpskog jezika, nepotkupljivi čuvar samorodnosti i uverenja da je čovek naša najstarija država. Ali, pokazalo se, on je znao da među ljudima žive i psihopate pogleda smrznutog.

Prvu knjigu (Dva oka, 1963) objavio je u tridesetoj, a drugu (Gvozdeni magarac, 1976) u četrdeset i trećoj godini. Zjapeća praznina u prostoru i vremenu deli i naredne dve njegove knjige (Trulež zglave, 1991, Lažljiva usta istine, 2002), što je samo podatak o sporom i kolebljivom objavljivanju jedne od slavnih radionica srpskog poetskog jezika onog vremena.

Objavu nedvosmisleno autsajderske knjige Dva oka, kod uglednog beogradskog izdavača leve orijentacije Nolit, kao anticipaciju velikog poetskog pokreta tzv. Avangarde sedamdesetih, prepoznao je kritičar Ostoja Kisić, uvrstivši pesme Raše Popova u antologiju Jedan vek srpske poezije, 1971. godine.

Jezički ludizam, konceptualizam, poigravanje sa klasičnim obrascima  narodnog pesništva, sve što će preplaviti poetsku scenu sedamdesetih, Raša Popov je anticipirao, postavljajući osnovu za svoje kasnije balade, moralke, enciklopedijske i rečničke pouke, uputstva i mudrosti, te istorijske pripovesti o tome kako nam je bilo, kako nam jeste i šta nam ima biti. S komičnom ozbiljnošću izričući starmale definicije najopštijih mesta ljudskog morala, Raša Popov u poetskom postupku koristi prognana sredstva savremene poezije: on rimuje, nižući osmerce, deseterce i dvanaesterce, koristi poznate obrasce, u izlizana korita poetske tradicije sipa jezički folklor današnjice.

Zašto Raša Popov baš ovako piše u vremenima tehnološke revolucije, neuroza, poplave jezičkih i vizuelnih šokova svake vrste? Odgovor je: baš zato što se pribežište ljudskog otpora manipulacijama u jeziku, na ovim prostorima, izmaklo izvan gornjih, dnevnih jezičkih strujanja, u podstrukturu, u jezički otpad i poetski izanđala sredstva.

Naša klasična narodna poezija rodno je mesto svojevrsne jezičke mimikrije Raše Popova. Potonuvši među ljude, ovaj se pesnik poigravao nacionalnim stereotipima, prizemnim mudrostima, ideologijskim sloganima, visokoparnim sentencama i poukama, zaošijavajući taj jezički i značenjski galimatijas, žestokim slikama simulirane istorije, do groteske. On je znao da u rukama drži veliko nacionalno, ljudsko ogledalo, koje se rasprslo na stotine parčića, sa kojih se keze prizori sveopšte mizerije i bestijalnosti ljudskog živinčeta. 

To je poezija fantastične imaginativnosti, antitradicionalna i antiakademska u svakom pogledu, iskazana stihovima neobično razdešenog jezika i uvrnutih smislova. Mimikom u stilu i jeziku, grimasom u značenju, mentalnom  pantomimom, imažizmom (sklonošću prema jarkim slikama i jezičkim evokacijama čulnih doživljaja), uz česta pozivanja na dostignuća naučnih umova, oglašavana u svečanom tonu proto-jezičkih, narodnih sentenci, Raša Popov je osvojio galantnu poziciju narodnog pesnika, u vremenu u kojem su carovali metafizika, višespratna metaforika, apstraktna jezička nesvestica i egzistencijalni nihilizam.

Krajnje je neobično pratiti tu čudnu storiju o tome kako je Raša Popov, tipično guslarskim prosedeom svog pesništva, razbio epsku matricu narodnog govora, s komičnim posledicama, natkriljujući čitave korpuse podržavotvorenih poetika srpske književnosti, slamajući generacijske diktature, poništavajući akademske nomenklature i urušavajući naizgled večne vrednosne vertikale. Njegov avajni pev, kuku i lele, nad prizorima antigramatike postojanja, izbija iz svake pore bajkovitih tolkovanja o žalosnim zbitijima iz srpske, evropske i svetske istorije.

Mrzilac svakog autoriteta, zakleti neprijatelj egalitarnosti, ratni katastrofičar (brojni su njegovi lamenti nad postradanjem nevinog sveta u Prvom i Drugom svetskom ratu, u najnovijim bratoubilačkim masakrima i divljačkim bombardovanjima civilnog stanovništva ostataka velike Jugoslavije, od strane devetnaest hrišćanskih zemalja), Raša Popov je, s prosvetiteljskim zanosom, decenijama trukovao svoje moždane vizije, kao magične jezičke mantre opstanka i očuvanja zdrave pameti (Lopatom haos u nas zgrću - impregnirani smo smrću).

To je pesništvo primalnog krika i divlje misli iz kojeg dopiru glasovi mrcvarenih pretučenika.

Iako je opčinjen svetom mašina, strašnom parnom lokomotivom, vršalicama i drugim čudesima devetnaestog i dvadesetog veka, Raša Popov je ipak čista osamnaestovekovna duša predmeta izrađenih od drveta - škripa drvenih seljačkih kola sanjivo izbija iz svakog njegovog stiha. Ovo je i primenjeno pesništvo. Nema teme koja se ne može opevati u poeziji Raše Popova, nezaboravnim i očaravajućim slikama iz najzabitijih suterena srpskog jezika. Sve je to pravi, unikatni ručni rad majstora pesmopisca, u maloj zanatskoj radnji iz koje, uprkos čestim oskudicama u materijalu i mustrama, danonoćno izlaze komični, lukavo naivni, granginjolski, furiozni turbofolk jezički proizvodi. Samo je tako bilo moguće pevati za pravednike i mučenike, u slavu čistog i nevinog dečjeg srca. Novorođeno ljudsko biće je za Rašu Popova amblematska vizija sveta bez zločina i nasilja, ruke koja miluje a ne ubija. Njegove predstave su hrišćanske, jer će tako biti razumljivije i bliže onima za koje piše: nesofisticiranim, možda i priprostim, neukim, ali moralno superiornim, neokaljanim ljudima. Jer zlo je uvek tu, senka đavola se nadnosi nad svakom dobrom namerom, zlo se školuje (Opet u klupama sede palikuće).

Poetski svet Raše Popova jeste jedan niz fatalnih nesporazuma među ljudima, svedočenje o stradanju i propadanju čoveka, o njegovom samomučenju i padu u besmislene ponore nasilja i tiranije. To je pesništvo potomaka, nečijih sinova i nastavljača, za one koji dolaze i koji će, sva je prilika, morati biti rođeni sami iz sebe.

Autistični rimarijum, sečenja i nadodavanja, svakovrsna preterivanja u opisu, neskladnost, zdeljanost, razdrndanost i gnomičnost u pesmama Raše Popova, nedvosmisleno upućuju čitaoca da ni za trenutak ne zaboravi - ovaj pesnik se u jeziku neprestano ponaša. On svoje junake, ali i čitaoce, gleda iz dubine uma, onako kako je Sigmund Frojd u jednoj od pesama pogledao bečke fašiste.   

Um jeste u dubini i najbanalnijeg stiha Raše Popova, jer taj um zna da lud vidi rđavo, ali mu pogled dopire dalje.

Lucidni poetski um Raše Popova danas je jedan od najusamljenijih umova srpskog jezika.

2003.

*Tekst objavljen u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama” pod naslovom "Moždane vizije Raše Popova", Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)