Zločini ostaju zločini i onda kada su naređeni

Gotovo ceo svet osuđuje Nemačku i Nemce. O našoj krivici raspravlja se sa gnevom, užasnutošću, mržnjom i prezrenjem, zahtevaju se kazna i odmazda. U tome ne učestvuju samo pobednici, već i pojedini nemački emigranti, pa čak i građani neutralnih zemalja. Ima ljudi u Nemačkoj koji priznaju krivicu, uključujući i sopstvenu, ali i mnogih koji sebe smatraju nevinima i druge proglašavaju krivim.

Razumljivo je hteti prenebregnuti ovo pitanje; živimo u krajnjoj nuždi, a veliki delovi našeg stanovništva nalaze se u tako elementarnoj nevolji, da bi se reklo da su postali neosetljivi na ovakva razglabanja. Njih zanima ono što im može olakšati patnju, doneti posao i parče hleba, krov nad glavom i ogrev. Horizont im je sužen. Ljudi ne vole da slušaju o krivici, o prošlosti; njih ne zanima svetska istorija. Oni, jednostavno, ne žele više da pate; žele da izađu iz ove bede, da žive, ali ne i da naknadno promisle stvari. Vlada mišljenje da posle tako velike patnje čoveku, takoreći, mora biti pružena nagrada, u svakom slučaju uteha, umesto što se na njega dodatno svaljuje krivica.

To što nas pobednici proglašavaju krivim jeste činjenica političkog karaktera sa najvećim mogućim posledicama po naš život, ali nam ona ne pomaže u ključnoj stvari, u unutrašnjem preokretu. Tu smo potpuno sami. Filozofija i teologija pozvane su da osvetle pitanje krivice u svoj njegovoj dubini

Uprkos tome, iako zna da je napušten i u krajnjoj bedi, čovek na trenutke oseća poriv za smirujućom istinom. Ne možemo biti ravnodušni niti samo gnevni što uz nevolju pridolaze još i optužbe. Treba jasno da sagledamo da li je ovo okrivljivanje pravedno ili nepravedno, i u kom smislu. Jer, upravo u nevolji postaje utoliko opipljivije ono najneminovnije: potreba za čistom dušom i ispravnom mišlju i postupkom, kako bismo, suočeni sa ništavilom, mogli da zahvatimo život sa samog izvora.

Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo pitanje svoje krivice, i da izvučemo zaključke. Naše ljudsko dostojanstvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne možemo biti ravnodušni prema mišljenju koje svet ima o nama kada znamo da smo deo čovečanstva – da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci. Još je važnije to da naš vlastiti život, čak i u nedaćama i nesamostalnosti, može zadržati dostojanstvo samo ako se držimo istinoljublja prema samima sebi. Pitanje krivice nije tek pitanje koje nam postavljaju drugi, to je pitanje koje postavljamo sami sebi. Odgovor koji sebi damo, predstavljaće temelj naše svesti o bivstvu i naše samosvesti. Za nemačku dušu to je sudbinsko pitanje. Samo preko pitanja krivice može nastupiti onaj preokret koji nas dovodi do ponovnog rođenja sa samog izvora našeg bića. To što nas pobednici proglašavaju krivim jeste činjenica političkog karaktera sa najvećim mogućim posledicama po naš život, ali nam ona ne pomaže u ključnoj stvari, u unutrašnjem preokretu. Tu smo potpuno sami. Filozofija i teologija pozvane su da osvetle pitanje krivice u svoj njegovoj dubini.

Rasprave o pitanju krivice često pate od brkanja pojmova i tački gledišta. Da bi se stiglo do istine, potrebno je razlikovati. Najpre bih skicom tih razlika pokušao da pojasnim naš sadašnji položaj. Distinkcije, dakako, nemaju bezuslovno važenje. Konačno, uzrok onoga što nazivamo krivicom leži u onom Jednom obuhvatnom. No, nju možemo objasniti samo pomoću distinkcija.

Postoji solidarnost među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog čini saodgovornim za svaku krivdu i nepravednost u svetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve što je u mojoj moći da ih sprečim, i sâm sam delom kriv

Naša mračna osećanja ne zaslužuju bezuslovno poverenje. Neposrednost je svakako vlastita stvarnost, ona je sadašnjost naše duše. Međutim, osećanja nisu poput životnih datosti, jednostavno tu, nego su posredovane našim unutrašnjim delanjem, našim mišljenjem, našim znanjem. Na osećanje kao takvo ne možemo se osloniti. Pozivanje na osećanja jeste naivnost koja prenebregava objektivnost saznajnog i mislivog. Tek nakon neprekidnog svestranog promišljanja i usvajanja stvari, propraćenog, vođenog i remećenog osećanjima, dolazimo do istinskog osećanja na koje se uvek u životu možemo osloniti.

SKICA RAZLIKOVANJA

ČETIRI POJMA KRIVICE

Treba razlikovati:

1. Krivična odgovornost: Zločini su objektivno dokaziva dela koja nesumnjivo krše zakone. Instanca je ovde sud, koji u pravnom postupku pouzdano utvrđuje činjenice i na njih primenjuje zakone.

2. Politička krivica: Do nje dovode postupci zvaničnika i građana jedne države; zbog nje ja moram snositi posledice postupaka države čijoj sam vlasti potčinjen, i u čijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrđena politička odgovornost). Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast. Instanca je sila i pobednikova volja, kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj politici. Uspeh odlučuje. Obuzdavanje samovolje i sile manifestuje se u političkoj razboritosti koja ima u vidu dugoročne posledice, i priznavanju normi koje važe kao prirodno i međunarodno pravo.

3. Moralna krivica: Za postupke koje počinim kao pojedinac snosim moralnu odgovornost, kao i za sve svoje postupke, uključujući i sprovođenje političkih i vojnih odluka. Ni u jednom trenutku ne važi prosto „naređenje je naređenje“. Zločini ostaju zločini i onda kada su naređeni (mada u zavisnosti od stepena opasnosti, ucene i terora postoje olakšavajuće okolnosti), i podležu, kao i svaki drugi postupak, moralnom sudu. Instanca je sopstvena savest, i komunikacija s prijateljima i bližnji-ma koji u svojoj ljubavi brinu o mojoj duši.

4. Metafizička krivica: Postoji solidarnost među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog čini saodgovornim za svaku krivdu i nepravednost u svetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve što je u mojoj moći da ih sprečim, i sâm sam delom kriv. Ako nisam založio svoj život da sprečim ubistvo drugog, već sam stajao po strani, osećam se krivim na način koji nije ni pravno, ni politički, ni moralno adekvatno pojmljiv. To što još uvek živim nakon što se tako nešto dogodilo, tišti me kao neizbrisiva krivica. Kao pripadnici ljudskog roda, ukoliko nas srećan slučaj ne poštedi takvih situacija, dolazimo do granice na kojoj se pred nas postavlja izbor: ili bezuslovno založiti svoj život, mada bez svrhe jer izgledi za uspeh ne postoje, ili zbog nemogućnosti uspeha izabrati da se ostane u životu. Srž našeg bića upravo čini bezuslovnost koja negde među ljudima ipak postoji, na primer, u slučajevima određenih počinjenih zločina ili deljenja fizičkih uslova života, najzad kao spremnost da se živi zajedno ili ne živi uopšte. No, to da nje nema u solidarnosti svih ljudi, svih građana iste države, pa ni u solidarnosti manjih grupa već da ona ostaje svedena na najužu ljudsku povezanost, u tome se sastoji krivica svakog od nas. Jedina instanca je Bog.

Bezbrojni sitni propusti, komformističko prilagođavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospešivanje nepravde, doprinošenje stvaranju javne atmosfere koja onemogućava jasno viđenje stvari, i sve ono što tek kao takvo čini zlo mogućim, sve to ostavlja posledice koje zajedno čine preduslove političke krivice za ukupne prilike i događaje

Razlikovanje ova četiri pojma krivice pojašnjava smisao optužbi. Tako, na primer, politička krivica podrazumeva, doduše, da se svi državljani učine odgovornim za posledice postupaka države, ali ne podrazumeva i krivičnu odgovornost i moralnu krivicu svakog pojedinog državljanina za zločine koji su počinjeni u ime države. O zločinima odlučuje sudija, o utvrđenoj političkoj odgovornosti pobednik; o moralnoj krivici istinito se može govoriti samo u ljubavlju prožetoj borbi među solidarnim ljudima. Metafizička krivica možda može biti predmet otkrovenja u konkretnoj situaciji ili u delima pesnika i filozofa, ali u međusobnom razgovoru – teško. Najdublje su je svesni oni koji su jednom dosegli bezuslovno, ali kroz to odmah iskusili odsustvo očitovanja bezuslovnog u odnosu na sve ljude. U nama ostaje sram spram nečeg uvek prisutnog konkretno nerazotkrivenog, o čemu se, ako je razgovor o tome uopšte moguć, može samo uopšteno raspravljati.

Ovo razlikovanje četiri pojma krivice trebalo bi da nas sačuva od površnosti u govoru o krivici u kome se ništa ne gradira i sve svodi na jednu jedinu ravan, da bi se o njoj sudilo s grubim nerazlučivanjem lošeg sudije. No, razlikovanja treba da nas na kraju vrate na izvor koji se ne bi mogao neopozivo nazivati našom krivicom.

Sve ove razlike postaju pogrešne ukoliko izgubimo iz vida blisku vezu među stvarima koje razlikujemo. Svaki pojam krivice ukazuje na jedan aspekt stvarnosti koji ostavlja posledice u sferama preostalih pojmova krivice.

Kad ljudi ne bi nosili nikakvu metafizičku krivicu, bili bi anđeli, i preostala tri pojma krivice postala bi bespredmetna.

Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađaju politička krivica i zločin. Bezbrojni sitni propusti, komformističko prilagođavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospešivanje nepravde, doprinošenje stvaranju javne atmosfere koja onemogućava jasno viđenje stvari, i sve ono što tek kao takvo čini zlo mogućim, sve to ostavlja posledice koje zajedno čine preduslove političke krivice za ukupne prilike i događaje.

Iz načina života i moralnog ponašanja brojnih pojedinaca širih ljudskih zajednica u svakodnevnom životu nastaju određeni politički odnosi, pa tako i političke prilike. No, s druge strane, život pojedinca pretpostavlja istorijski već nastale političke prilike, ostvarene u etosu i politici njegovih predaka i omogućene situacijom u svetu

Području morala pripada i nejasno sagledavanje značaja moći u ljudskoj zajednici. Zamagljivanje ove fundamentalne činjenice jeste krivica kao što je krivica i lažna apsolutizacija moći jedinog određujućeg faktora zbivanja. Sudbina svakog čoveka je da bude upleten u odnose moći u kojima živi. To je neizbežna krivica svih, krivica ljudskosti. Ona se potire zalaganjem za moć koja ostvaruje pravdu, ljudska prava. Odsustvo saradnje u strukturisanju odnosa moći, u borbi za moć u smislu služenja pravu, povlači sa sobom i osnovnu političku, a i moralnu krivicu. Politička krivica pretvara se u moralnu krivicu tamo gde je razoren smisao moći – ostvarivanje prava, etos i čistota sopstvenog naroda. Jer tamo gde moć ne ograničava samu sebe nastaju nasilje i teror, i u krajnjoj tački poništenje ljudskog bivstva i duše.

Iz načina života i moralnog ponašanja brojnih pojedinaca širih ljudskih zajednica u svakodnevnom životu nastaju određeni politički odnosi, pa tako i političke prilike. No, s druge strane, život pojedinca pretpostavlja istorijski već nastale političke prilike, ostvarene u etosu i politici njegovih predaka i omogućene situacijom u svetu. Ovde se i jedno i drugo daje u šemi suprotstavljenih mogućnosti.

Prva jeste da se politički etos shvati kao princip postojanja države po kojem svi učestvuju svojom svešću, znanjem, stavovima i voljom. To je život političke slobode kao neprekidnog toka uspona i padova. Ovaj život omogućen je zadatkom i šansom saodgovornosti svih nas.

Druga mogućnost jeste da prevlada otuđenost većine od politike. Tada se državna vlast ne doživljava kao nešto što se tiče pojedinca. On nije svestan svoje saodgovornosti; on posmatra, politički je neaktivan, radi i postupa u slepoj poslušnosti; pri tom ga nimalo ne muči savest zbog tog potčinjavanja niti zbog neučešća u odlukama i postupcima vlastodržaca. Političku realnost on toleriše kao nešto tuđe; gleda da bude spreman da je lukavo okrene u ličnu korist, ili u njoj živi u slepom zanosu samožrtvovanja.

Tu leži razlika između političke slobode i političke diktature. Nije, međutim, na pojedincu da odluči šta će prevladati. Pojedinac se, na svoju sreću ili nesreću, rađa u određenim prilikama; on mora preuzeti ono što je predato i što je stvarnost. Nijedan pojedinac niti grupa ne mogu jednim udarcem izmeniti ove pretpostavke pod kojima zapravo svi mi živimo.

*Iz knjige “Pitanje krivice” (1946), prevod s nemačkog: Vanja Savić