Odlična bosanskohercegovačka serija
Znam kako dišeš

Photo: Deblokada/BH Content Lab/HBO

Znam kako dišeš: I svetska i naša

Još jedna ex-Yu serija našla se na HBO platformi, a sudeći prema komentarima i prvim utiscima, publika joj se i te kako obradovala. Znam kako dišeš, odnosno I Know Your Soul na engleskom, prva je bosanskohercegovačka serija koja je dobila mogućnost da dopre i do inostrane publike, pa je tako premijerno predstavljena na ovogodišnjem venecijanskom festivalu. Jasmila Žbanić i Damir Ibrahimović su autori serije, scenario potpisuju Žbanić i Elma Tataragić, a režiju Alen Drljević i Nermin Hamzagić. Jasna Đuričić predvodi odličnu glumačku ekipu koju čine i Lazar Dragojević, Ermin Bravo, Jasna Žalica, Mirvad Kurić i mnogi drugi.

Đuričić igra tužiteljicu Nevenu Murtezić koja doživljava velike promene i na privatnom i na profesionalnom planu. Razvela se, preselila i sa sedamnaestogodišnjim sinom počinje da živi u stanu koji tek treba da se renovira. Premda ona to još ne zna, veliko spremanje je očekuje na svim poljima, a sve pokreće novi slučaj za koji je zadužena. Jedan petnaestogodišnji dečak izvršio je samoubistvo, a ono što svi prvo traže jeste – krivac. Roditelji vide krivce u školi i drugoj deci, škola u preteranoj ambicioznosti roditelja. Istina je da je nesrećno stradali dečak bio žrtva vršnjačkog nasilja, i to onog koje bi mnogi pripadnici starijih generacija okarakterisali kao „normalno“, nesvesni posledica i sopstvenih trauma. Baš zato što je sve „normalno“ i što se od dečaka traži da stisnu zube i pokažu agresiju, istina će dobiti jedan spin, pa još jedan, sasvim drugačiji, tako da na kraju niko neće biti siguran šta je posredi jer onaj ko sve zna nije više tu.

Kada tužiteljica Murtezić bude otkrila da je i njen sin na neki način umešan u čitav slučaj, to će u potpuno drugačiji kontekst staviti odnos majke i sina koji je dotad naizgled bio u redu. Zbog toga će Nevena imati i problema na poslu, a budući stalno rastrzana između više uloga, pokrenuće se i pitanje posvećenosti majke, odnosno trpljenja optužbi da zbog opsesije poslom nije tu za svoje dete. Dok pratimo dinamiku između nje, bivšeg muža i njihovog sina, postaje jasno koji su sve patrijarhalni obrasci ostali usađeni i u porodicama koje ne bismo okarakterisali kao tradicionalne.

„Mi majke u ovoj zemlji odgajamo debile, a ne muškarce“ – kao da je moto čitave serije koji problematizuje i ulogu žene u patrijarhalnom društvu. Svi ostali slučajevi koje pratimo takođe razmatraju odnose između roditelja i dece, neverovatne povezanosti i međuzavisnosti koja postoji u našoj kulturi i, paralelno s tim, otuđenosti i suštinskog nepoznavanja bića za koje govorimo da nam je sve i da nam bez njega nema života.

Lik Nevene Murtezić je stoga izuzetno važan jer donosi dodatnu dimenziju ženskim karakterima koji više ne da ne treba, već ne smeju biti samo majke, supruge i večite pomagačice i brižne tešiteljke koje će bespogovorno trpeti sve. Nevena odvažno započinje novi život, suptilno se i polako menja, greši i prenagljuje, ali preuzima odgovornost i, najbitnije, odriče je se kada više zaista nije njena. Ume da se razbesni, da bude dominantna, da ispsuje i muža i sina kada joj prekipi, da postavi granicu i ne bude po svaku cenu draga i simpatična. Takav ženski lik nam je potreban, onaj koji „prepisuje“ iz života, a ne ukalupljuje se u neke fikcionalne šablone. Takav lik nam naročito treba u našoj, ex-Yu kinematografiji, koja još uvek nije navikla na obične žene koje pritom nisu mučenice i jadnice s jedne, te veštice i oštrokonđe s druge strane, a svakako uvek sporedne i u funkciji muškarca.

Iako se serija bavi svakodnevnom tematikom, što kod nas podrazumeva i kriminal, vršnjačko i svako drugo nasilje, prostituciju, tajkune i korupciju, rat konačno nije u centru priče. Pominje se, ne može se i ne treba zaboraviti, ali Znam kako dišeš svedoči o tome da bh. društvo uprkos svemu ide dalje i da u dvadesetim godinama dvadeset prvog veka ima i druge probleme koji ga opsedaju, ali i veru u jedan drugačiji, normalniji život. Posledice rata se osećaju najpre kroz prisustvo kompleksne traume kako kod pojedinaca tako i kod čitavog društva, pa svaki novi gubitak lako otvara stare rane.

Uprkos tome, ova priča sadrži lokalno i globalno u gotovo idealnoj razmeri. Počev od same špice, te od prvog do poslednjeg kadra, jasno je da se sve odigrava u Sarajevu i da autori nisu prepisivali ni od koga kada je reč o predstavljanju grada. Vidimo ga u svoj lepoti, ružnoći, eklektičnim arhitektonskim spojevima i rešenjima – od Akademije likovnih umjetnosti, preko Marijin dvora, pa Alipašinog polja do neke raspale auto-perionice i skorojevićkih kuća, sve je dato onako kako jeste. Čini se da ništa nije doterivano ili ruženo kako bi poslalo neku poruku ili predstavljalo razglednicu za stranu publiku. To je što je i zato je najbolje baš takvo kako jeste.

Oslobođeni kompleksa niže vrednosti i igranja uloge nekakvog slepog creva Evrope, autori su ponudili jedinstvenu priču koja se pak vrlo lako može meriti sa onima koje dolaze sa ostatka kontinenta, pa i iz sveta. Iz te, u našim očima idealne, Skandinavije redovno stižu serije koje se bave najmračnijim stranama društva. Ima tu i komedija i nešto lakšeg sadržaja, ali ono što je tu produkciju proslavilo jeste upravo takozvani scandi noir. Kreatori njihovih serija uočavaju i u prvi plan ističu sve društvene anomalije koje su tamo možda na margini. Nasuprot tome, autori odavde ne moraju toliko da se trude da kopaju ili maštaju, jer će ih realnost po pravilu preduhitriti i već im nudi brojne opcije za zaplet. Upravo su istiniti događaji i inspirisali neke elemente serije Znam kako dišeš. Zanimljivo je to što onda u takvoj postavci treba osvetliti sve one primere u kojima sistem možda, eventualno, ipak nekako funkcioniše i tako ne završiti u nihilizmu i večitom lamentiranju. U tome je ova serija uspela, a da nam pritom ništa nije umotala u šećerlemu ili dodatno zagorčala. I čini se da je baš to osvežavajuće, da je to razlog oduševljenja publike. Oni prepoznaju svoju realnost, sve njene užase i nepravde, ali i mogućnost da se ide dalje, da se pronađu i smisao i ljubav i radost bez onog elementa preterivanja i (auto)destrukcije koji se može naći u mnogim našim igranim programima.

Univerzalnost se ogleda u tome što lako možemo sagledati i dobre i loše strane jednog društva, bez prevage samo jedne strane. A naročito u tome što pojedinci koje pratimo nisu plošni karakteri koji su tu da oslikaju samo jednu osobinu i služe za dokazivanje neke teze. I kad su korumpirani, podli, u sukobu interesa ili ranjivi i izgubljeni, kompleksni su i pažljivo izgrađeni karakteri.

Znam kako dišeš je stoga uspeli projekat koji uzima najbolje iz stvarnosti i filmske i TV tradicije, a opet nudi nešto drugačije i sveže. Jedino za čim možemo žaliti jeste što nema više epizoda i što se verovatno neće nastaviti. Deluje da bi dve, možda čak i četiri dodatne epizode upotpunile priču i zaokružile one podzaplete koji su uglavnom ostali otvoreni. To bi se moglo izdvojiti kao najveća mana serije, ali se može čitati i kao jasna namera – nema kraja i uvijanja raspleta u mašnicu. Nekad nema jasnog krivca, katarze ili zaključka. Mnogi će ostati da se vrte u istom krugu, mnoge sticaj okolnosti uvlači u vrtlog, ali lična odgovornost i mogućnost za lični doprinos uvek postoje. To je možda i jedino izvesno.

Oceni 5