Danijela Štajnfeld otkrila ko ju je silovao
Danijela Štajnfeld

Photo: Elena Mudd

Znamo li mi ko je Branislav Lečić?

Štajnfeld je za Insajder potvrdila da je u petak u Višem javnom tužilaštvu dala izjavu da ju je Lečić silovao 2012. godine, a taj portal je objavio i snimak razgovora Danijele Štajnfeld i Branislava Lečića koji je nastao četiri godine nakon silovanja. Snimak razgovora se najpre pojavio u Danijelinom filmu „Zaceli me“, ali je glas bio moduliran. Originalni snimak dostavljen je Tužilaštvu, a od danas svako od nas ima priliku da ga čuje.

Dosad su verovatno već mnogi poslušali snimak u kojem se jasno razaznaje Lečićev glas, a za ono što izgovara malo je reći da je gnusno, manipulativno i jezivo.

Nema sumnje da će i uz ovaj neoboriv dokaz biti onih koji svojim ušima neće verovati, koji će činjenice negirati i tražiti opravdanja za predatore, baš kao što trenutno pokušavaju da slučaj Miroslava Aleksića predstave kao zaveru protiv srpstva i omalovaže svedočenja silovanih devojaka spočitavajući im želju za samopromocijom.

I dok mnogi nisu znali za Aleksića i njegovu školu glume, za Lečića znaju gotovo svi. On nije ni pokušavao da se sakrije od javnosti, narcisoidno verujući da svakom treba da bude čast da spava sa njim, te da nikakva prisila ne može biti posredi. Lečić ne samo da je igrao u svim mogućim filmovima i predstavama, već je bio dežurni recitator na Terazijskoj česmi, od demonstracija 9. marta 1991. do onomad „1 od 5 miliona“. Iako je promenio mnogo lidera i stranaka, ministar kulture je bio u samo jednom mandatu. Nažalost, u prvoj demokratskoj vladi, vladi Zorana Đinđića.

No, biografski podatak koji najviše šokira jeste taj da je Lečić (bio) ambasador Fondacije Tijana Jurić. Iako na Vikipediji i dalje postoji taj podatak, na sajtu fondacije Lečić nije naveden kao ambasador, što je svakako dobar potez, bez obira na to kad je učinjen. U januaru je Lečić pak stigao i da se javno oglasi povodom slučaja Aleksić, osudi taj zločin i pruži punu podršku žrtvama. Nije se libio da gostuje po emisijama i licemerno se po ko zna koji put iščuđava društvu i pojedincima koji ga čine. Uprkos tome što svi znamo za Lečića, retko ko je znao razmere njegovog užasnog ponašanja. Činilo se da je krajnji domet njegove sramote, pored političkog preletanja, reklama za preparat protiv impotencije.

Nakon slušanja snimka, postaje jasnije kako narcisoidni predator sam sebe vidi. Kada Danijela kaže da je plakala i da se osetila ugroženo i nepoštovano, Lečić izgovara sledeće: „Ja mogu da razumem, ali to je velika greška. To je moje iskazivanje nežnosti, a ne nepoštovanje. To je dostignuće. Da si ti došla do tog stepena interesovanja da kod mene izazivaš tu emociju. Jesi li normalna? To je za čast, a ne za osećanje ugroženosti. Zaista najozbiljnije mislim, a ti ne poveruj. Šta ti misliš da to ispada da sam ja neko ko svoj kurac usrećujem i mećem seksualno u nekoga koga ne poštujem, da ga ponižavam, da potcenjujem? Neko je zaslužio da ja to poželim. Imaš li uopšte pojma ko sam ja?

Nakon OVAKVOG ISKAZA legenda Danijela Štajnfeld nije pobesnela ili učinila nešto još gore (pre svega po sebe), već je smireno pitala: „Znači da ne poštuješ moje ne?“

Pripremite želudac za još jednu porciju mansplainovanja: „Ne funkcioniše baš sve to tako – ako ti ja kažem da, onda da, ako ti ja kažem ne, onda ne. To je bila jedna nepredviđenost, jedna igra u kojoj se može pojaviti nešto iracionalno. Ako si stvarno isfrustrirana sa mnom, nemoj mi se javiti.“

Dakle, krenimo redom. Šta vidimo u ovom Lečićevom govoru osim želje za osvetom koja nam muti razum? Najpre, pomenuti mansplaining, termin nastao od reči man (muškarac) i explaining (objašnjavanje). Koristi se onda kada ti muškarac objašnjava da nešto nisi dobro razumela, obavezno navodeći šta je ispravno razumevanje. Gotovo po pravilu se odnosi na emocije i žensku tačku gledišta u određenoj situaciji koje su, po datosti, pogrešne. U vezi s tim je i gaslighting (potiče od pozorišnog komada Gas Light Patricka Hamiltona iz 1938. i filmova iz 1940. i 1944. godine), ovde takođe prisutan, kod nas preveden kao sluđivanje. Reč je o svojevrsnoj psihološkoj manipulaciji zahvaljujući kojoj žrtva treba da pomisli da gubi razum, te da je sve ono što zaista vidi, čuje, oseća i što joj se događa tek plod njene uobrazilje i pomućenog uma.

Lečić objašnjava da seksualni odnos (pa makar i nasilan) s njim za drugu stranu treba da predstavlja ČAST, neizostavno se pitajući: „Imaš li uopšte pojma ko sam ja?“ Nasilnu prirodu odnosa negira tako što relativizuje jasno odbijanje, predstavljajući silovanje kao puku IGRU vođenu iracionalnim nagonima. Žrtvi poručuje da mu se NE JAVLJA, ako je ISFRUSTRIRANA, ne videći nikakav problem u svom ponašanju. Naprotiv, on to vidi kao nežnost i iskazivanje poštovanja, pa se zaista nameće pitanje da li je neko do te mere ciničan ili istovremeno u zabludi i samozaljubljen da sopstveni kurac vidi kao čast i trofej koji se meće u osobu prema kojoj oseća poštovanje?!

Ovakav razgovor žrtve i predatora je školski primer omalovažavanja, manipulacije, ponižavanja i nastavak oduzimanja dostojanstva nakon silovanja drugim sredstvima. Treba ga puštati u svim školama, prevesti na sve jezike sveta, tumačiti i objasniti mehanizme zlostavljanja (verbalnog i fizičkog). Koliko god nam izazivao muku, gađenje i gnev, ovaj razgovor je dragocen jer je zahvaljujući njemu Danijela došla do svog mira i zaceljenja, pritom imajući na umu sve druge žene kojima se nešto slično desilo, moglo ili može desiti.

Oceni 5