Znaš li ko je Abebe Bikila?

Abebe Bikila, ko vam je sad pa taj, upita mlađi pripravnik Hanibala Kajla Estradu, novinarskog veterana i urednika sportske rubrike nedeljnika El Deporte y el Mundo (Sport i svet) iz Siudad Meksika. Hanibal se proteže , dođe do radnog stola i tropi, bup! u fotelju od kože i trske, prelazeći rukama po pregradama i fijokama. Posmatrano s vrata izgledalo je kao da urednik proba neku tajnu klavijaturu instaliranu ispod radnih stolova. Pripravnik, simpatičan, živahan mladić, lišen muzičkih asocijacija, iz cuga je ukapirao o čemu se radi, pa se sage se i iz praznog kartonskog rokovnika izvadi bocu s tekilom. Pametna ova današnja omladina, prvo savladaju tehnike za kuraženje i ubijanje treme, pa posle počnu da “peku” zanat, pomisli glavni urednik Hanibal Estrada. Oho, baš cool, reče pripravnik zagledajući etiketu na netom izvađenoj bočici! Jose Cuervo tradicional silver… urednik baš ne zna šta valja, nasmeja se! Mada ja više preferiram burbone, reče mladić. Hanibal htede da mu uputi žaoku, ali se zaustavi, jer čežnja za drugim` i drugačijim u tim godinama je skoro generacijska odlika i nadilazi tradicionalne izbore. E mladi, smiješni dječače, ko je Abebe Bikila, pomalo umorno, mada ne bez doze ironije, reče Hanibal? Prihvatajući flašu, zastade sa pričom i pokretom glave usmeri pripravnika ka redakcijskoj mini kuhinji, odakle mu ovaj donese čašu. Bio je petak, podne je već uveliko prošlo, i to mu je bila prva čaša tekile toga dana… Mada mu, ruku na srce, niko ne bi zamerio ni da je neku potegao i ranije.

Ko je Abebe Bikila, pitaš? Bolje da me nisi pitao, ali pošto si sebi dopustio takvu nesmotrenost, reći ću ti: Abebe Bikila je bio atletičar, dugoprugaš i ako je uopšte potrebno naglašavati, bio je šampion… I ne samo to! Onda za tren zastade, a u oku mu se nazre senka ptice… I kao da ga okrznu i namah nesta ta slatka ptica mladosti, Hanibal iz flaše poteže solidan gutljaj agavine esencije, pa nastavi. Bio je mag, opsenar, filozof maratona, kako ti, momče, odgovara. Da nije bilo njega takvog, ne bi bilo svemirske atletike iz Istočne Afrike, ne bi bilo ni Gebreselasija, Bekelea, Asesefe Mezgebua, Henrija Ronoa, Pola Tergata, Tiruneš Dibabe,.… za njih sigurno znaš. Ali ono što zapanjuje, taj kuriozitet kojim je zaprepastio svet se odnosio na gest da baš u Rimu 1960.godine maraton istrči bos. Bez obzira na nagađanja, jednostavno je odbio da tih 42 km i 195m trči u patikama. Patike mu nisu trebale, jer je bio brži od vetra. Ustvari, i sam je bio vetar, bile su ubeđene kolege iz reprezentacije. Po prolasku kroz cilj je nastavio da rukama dodiruje nožne prste i da trčkara. Prisutnima je rekao, mogao sam da trčim još 10km!

Pošto je Hanibal Kajl Estrada bio sportski zaluđenik, a u okviru toga, pasionirani ljubitelj atletike, posebno su ga interesovali životi i sudbine velikih atletskih zvezda. Koliko zbog sportske veličine, toliko i zbog sudbine, među tim šampionima je posebno mesto zauzimao Abebe Bikila. Zlatni vetar Etiopije, dvostruki osvajač zlatne medalje u maratonu, na olimpijskim igrama 1960.godine u Rimu i 1964.godine u Tokiju. Trčao je i kod nas , na olimpijadi 1968.godine, nastavi Hanibal, kad ga je, rekao bih, zameo pesak nošen vetrom sa Sijera Nevade, zaslepeo pepeo vulkana, ko zna šta? Hej, i to baš ovde, u Siudad Meksiku! Tokom trke se, kažu, povredio, možda se maler i desio stoga što je trčao u patikama - a zlatnu medalju u maratonu je osvojio njegov zemljak i prijatelj, Degaga “Mamo” Volde, koji je tad uzeo i srebrenu medalju u trci na 10.000 metara…uuuuh, takođe veliki šampion. Posle tog peha atletskog velikana noćima nisam spavao, bio sam potresen, kao da sam ga lično gurnuo u provaliju. No, ipak glupost, fantazmi mladosti, nekritičko uviđanje…A i kao da bilo šta zavisi od nas, promrmlja?! Nego mladiću, koliko vidim, redakcija se prazni, ti si uz onu Guzmanovu iz spoljno-političke, dežurni, pa lepo donesi još jednu čašu i sedi ovde, pokazujući na stolicu pomoćnika glavnog urednika. Kad se Fulhensio Kabrera, tako se zvao mladi kolega, udaljio u potrazi za čašom, Hanibal je prišao prozoru, i zategavši hozen-tregere koji su mu pridržavali pantalone, ustanovio da mu je Siudad sada nekako malo žutnuo, kao da je naprasno lako oboleo od pustinjskog žutice, menjajući boje, iz svetlosivkaste u braonkastu, pa u žućkastovoštanu. To je već video u Huarezu i Tihuani, ali na drugačiji način. No ovo je samo jedan od varijeteta, dokaz više o nastupu klimatskih promena…

Ti durbini, teleskopi, filteri, okulari… Kao da rodni grad posmatra kroz sve te skalamerije i kao da će taj grad nestati iz doline, preseliti se drugde ili najpre potonuti, to se nikako nije moglo znati? No za takav urnebesni status velegrada iskonski krivci su geomorfološki izdanci, Popokatepetl i Icaksivatl. Dva vulkana, pritajene zveri za leđima Siudad Meksika. Uz ćudljivu Sijera Nevadu sa oblacima brzim kao nebeske pume, prepotopskim kišama i vetrom. Perspektiva, perspektiva, sve je u perspektivi, reče bivši student arhitekture, poluglasno. Onda se brzo osvrnu oko sebe, proveravajući da li je neko čuo kako razgovara sam sa sobom. Vetrić je već u potpunosti promenio pepeljavosivkastu u finu braonkastožućkastu patinu, što je proces vidljiv jedino u kadru te vrste… kad je obuhvat pogledom uvećan duplom ekspozicijom. U ličnom fotošopu, kroz lepezu sećanja, sve to, čitav grad sa predgrađima zabodenim u daljinu, dobija obrise i boje sa starinskih fotografija. I pošto su konačno seli, urednik je nastavio priču. Kad smo, mnogo godina ranije, dobili mogućnost da u potrazi za pričama o sportskim legendama odaberemo ličnost i destinaciju, ni časa se nisam dvoumio, nastavio je Hanibal. Prijavio sam se za Etiopiju, postojbinu velikih atletskih šampiona, među kojima je uz Abebea Bikilu, jedan od pionira bio i Mamo Volde. Odleteo sam u Adis Abebu i aklimatizaciju započeo tumaranjem po lokalima u kojima su se okupljali novinari, šverceri svih vrsta, sitni prevaranti, špijuni, makroi, vagabundi i naravno prijateljice noći. Zaboravih, Abebe Bikila više nije bio među nama, kao dan smrti vodi se 25.oktobar 1973. godine, pa sam podatke o njemu počeo da skupljam za šankovima, malim novinarskim redakcijama, atletskim klubovima, pa čak i na pijacama. Uvidevši da se rasipam i da bez veze arčim vreme uz skromne rezultate, kao spasonosan, prihvatih predlog prostosrdačnog bivšeg atletičara - prodavca drangulija na jednoj od pijaca - da potražim, a koga drugog do Mamo Voldea. Bingo! ideja je bila sjajna. Ipak uporni rad na prikupljanju informacija daje rezultate, počeh da se kuražim. Uspeo sam da saznam da Volde deo vremena provodi u Adis Abebi, ali i da često boravi u mestu Ada’a ( Diri Džile ) u kome je rođen i gde mu živi familija. Kako je otpočinjala sezona godišnjih odmora postojala je verovatnoća da je Volde već otperjao put sela. No, vlasnik lokala u koji sam najčešće svraćao mi reče, da pre no što se zaputim u Voldeovo rodno mesto, informacije potražim u Atletskom savezu,

Osetio sam da su me sami Gospod i Sv. Filip od Isusa, zaštitnik Siudada, pomilovali kad mi je glas preko telefona rekao da je G-din Volde još uvek u kancelariji predsednika atletskog saveza, da se radni deo sastanka upravo završava i da će mu preneti moju molbu.. Kako je telefonska veza ostala otvorena posle nekoliko minuta mi se javi prijatan muški glas… Bio je to Mamo Volde. Kad je čuo odakle sam i zbog čega dolazim, između ostalog mi je rekao: U vašem gradu, u Siudadu, sam osvojio dve medalje i moja vrata su vam otvorena. Naglasio je to na način u kome se nisu mogli sakriti ushićenje i nostalgija. Stavio mi je do znanja da do kraja dana ima još nekih obaveza, ali da ćemo se svakako videti… Bio bi srećan da se sretnemo u njegovom selu već narednog vikenda, ako mi to odgovara? Bez razmišljanja sam pristao, a on mi je rekao da krenem autobusom, koji večito kasni, ( ali ipak stiže) kao i stanicu na kojoj treba da siđem. Ali kako ćete znati kad sam stigao? Ne bojte se, ma šta mislili i ovo selo je samo frakcija globalnog sela, vesti brzo putuju… znaću, ne sumnjajte. No, za svaki slučaj siđite na stanici gde se povremeno smenjuju vozači autobusa, dodade smejući se. Pošto je bio utorak, preostalo mi je da se raskomotim i prepustim čarima noćnog života. Behu to nezaboravne noći, nastavi Hanibal gustirajući tekilu i piskarajući grafitnom olovkom po papiru.

A jesi li ti mladiću čuo za Benita Musolinija? nenadano upita pripravnika Kabreru. Jesam naravno, reče mladić. E vidiš mladiću, kad se taj blentavi klovn odlučio za ulogu dučea i vojskovođe, viševekovna pravila su prosto nalagala da krene u osvajačke ratove. Znaš ono, kad neko postane neka čivija, odmah mora da se istakne, da ima bar 1-2 ljubavnice, da ide u lov i ribolov sa kompanjonima, da na popodnevnim trač - partijama pije martini, puši tompuse, igra bridž ili golf i radi slične gluposti. I tako je taj nesrećni Benito, navodno vođen razlozima imperijalne politike stvaranja carstva, posle osvajanja Libije, od tolike Afrike krenuo baš na Abisiniju, kako se Etiopija tada zvala. Siromašnu carevinu na istoku tzv.crnog kontinenta?! Za koju će biti dovoljna dva bataljona dobro uvežbanih vatrogasaca ili šumara, sprdali su se u Rimu. Ipak, ne zaboravljajući vojni poraz od te iste Abisinije krajem 19. veka, za svaki slučaj su podigli silu od oko 150.000 vojnika praćenih oklopnim vozilima, topovima, brodovima i avijacijom. Trupe je sa severa, iz Eritreje predvodio general De Bono, a sa juga general Graciani. Međutim Etiopljani su se pokazali kao žilav protivnik koji se bori na domaćem tlu, u zemlji sa ekstremno raznovrsnim tipovima terena: planinski lanci, kanjoni, doline, visoravni, savane, pustinje. Iako su bili naoružani hladnim oružjem, muzejskim puškama i sa nekoliko topova iz 19.veka, etiopski branioci su odolevali od oktobra 1935. do maja 1936.godine.

Uz pomoć avijacije i uz masovno korišćenje bojnih otrova, iperita, fozgena i difozgena, Italijani su posle teških muka uspeli da razbiju etiopsku odbranu. U Adis Abebu su trijumfalno umarširali u maju 1936.godine predvođeni maršalom Pietrom Badoljom koji je u Etiopiju poslat kako bi ubrzao borbena dejstva i rat priveo kraju. Musolini je u njemu svojstvenom delirijumu, 5.maja 1936.godine sa balkona Palazzo Venezia istrtljao jedan od onih svojih govora praćen mimikom i gestikulacijom luđaka i 9. maja najavio osnivanje Carstva sa kraljem Vitoriom Emanueleom III kao carem Kako su uglavnom držali strateške pravce i veća mesta, za vojsku je okupaciona zona bila ravna dobitku na lutriji, u odnosu na nadolazeće vojne aktivnosti u Severnoj Africi, Istočnom frontu ili Pacifiku. U velikim naseljima nije bilo naročite opasnosti po život i zdravlje, sem ako se u to ne računaju povremene kafanske tuče sa lokalnim stanovništvom, pokušaji zabušavanja kod pružanja i plaćanja raznoraznih usluga, triper ili daleko bilo, sifilis. U provinciji je doduše bilo i nekih pokušaja organizovanog otpora koji je slaman, a čime drugim do korišćenjem bojnih otrova. U svakom slučaju, taj vojnički poduhvat je bacio u trans pola Italije, uglavnom pripadnike i simpatizere onog njenog desnog bloka. Sa frontova su stizali izveštaji kao da se radilo o bici kod Austerlica, a ne o jurcanju po čemernoj nedođiji ophrvanoj bedom i boleštinama. No nemali broj građana se pitao, zašto baš Etiopija? reče Estrada, nastavljajući sa piskranjem i promenama tempa pijenja. U jednom razgovoru koji je obaveštajni pukovnik Salvatore Sorentino vodio sa dvojicom italijanskih novinara, nastavi Kajl Estrada, pukovnik je istovremeno bio špijunski pritvoran i kontrolisano saradljiv. Posle priče o vojnim uspesima italijanske armije, te o strateškim i geopolitičkim posledicama te pobede, podlegao je napadu dobro glumljene iskrenosti. Znate, naš duče je poznat kao veliki esteta i ljubitelj lepote svake vrste. Izveo ih je na terasu zgrade glavne komande i raširio ruke: Pogledajte oko sebe, i videćete šta?... nepatvorenu lepotu. Novinari su videli svet koji promiče prašnjavim ulicama, nešto rastinja, bedne udžerice, tek poneku kuću pristojnog izgleda te daleke obrise savane i ništa im nije bilo jasno. Ovakvih žena nema ni u Africi ni u Evropi, skoro nigde! Novinari su se zgledali, jedva se uzdržavajući da ne prsnu u smeh. Nezvanično su se i sami u to uverili prilikom večernjih izlazaka, ali tom detalju nisu pridavali neki poseban značaj… Prirode grandiozne i sudbinske. Znači, prevladali su estetski razlozi, istorija se po milioniti put ponavlja, rat je vođen zbog žena, upita jedan od novinara? Pukovnik Sorentino ga tobož prekorno pogleda, gladeći crnu nauljenu kosu: To ste rekli sad i nikad više...

Pa se okrete oko sebe, namignu, udari petom o petu kao da salutira, uzviknu: Viva Italia! i nazdravivši novinarima, čašu sa šampanjcem popi na iskap. Onda je, naginjući se kao u poverenju, tiho dodao: Ponekad se čini da mu to dođe tako nekako… sve da je možda i 100% istina… a ono možda i nije tačno… ko zna, ko to zna? Ali se cari miei amici o tome ne sme ni zucnuti, nasmejao se kao čapkunasto dete koje komšijama odaje “friziranu” porodičnu tajnu. Ili - povuče prstom preko grla - camicie nere ( crne košulje - italijanski fašisti ) ionako samo čekaju povod, zakikota se pukovnik širokim osmehom potuljenog šarlatana. Nego odoh ja predaleko, šta misliš dragi kolega? Kolebaš se je l’ me stiglo piće, ili početak demencije? A ne, nisam ti ja ovo ispričao tek tako. Popij malo, osveži se, reče Hanibal mlađem pripravniku Fulhensiu Kabreri, pa nastavi, dok su sa kompa Karmele Guzman iz susedne kancelarije dopirali zvuci muzičkog urnebes koji je u Buenos Ajresu pravio Manu Chao. Kao što sam ti već rekao, Abebe Bikila je u Rimu zapanjio planetu trčeći bos, po rimskom asfaltu, kamenu i betonu. Adidas, koji je bio sponzor etiopske atletske reprezentacije, se našao u nevolji. Novinari, sportski radnici i gledaoci širom sveta su pokušavali da reše enigmu. Nagađalo se da je Adidas pogrešio broj Bikilinih patika, da mu nijedne patike nisu bile udobne, ili da je čovek naprosto navikao da trči bos, što je isprva podržavao i sam, uvek smerni i ozbiljni, Bikila, Ali trčati bos po savani i gradskim ulicama od čvrstog materijala, je nebo i zemlja. Samo najbolji poznavaoci karaktera tog onižeg, mršavog, ali đavolski žilavog čoveka su mogli da nazru da je stvar u nečemu drugom?! Ali o čemu je tačno reč, niko nije znao? Po završetku takmičenja, u razgovoru sa novinarskim ekipama iz celog sveta, nedoumice je razrešio sam Abebe Bikila. Posle seta pitanja koja se uobičajeno postavljaju šampionima, na red je došlo i razrešenje enigma, zašto je trčao bos? Bikila je odgovorio: ”Želeo sam da čitav svet zna da je moja zemlja Etiopija uvek pobeđivala odlučnošću i junaštvom. Bez obzira na jačinu protivnika i oružja koje je savremeni svet, u ime tzv.progresa, koristio.”

Na taj način je, usred Rima, prkosno pobeđujući bos u najtežoj atletskoj disciplini, odao počast i poklonio se senima 300.000 Etiopljana koje su zverski pobili fašistički okupatori, a svet je dobio novog sportskog heroja. Najveći štampani svetski mediji su naredni dan na naslovnoj strani imali njegovu sliku uz naslov “ Bosonogi šampion”. Estrada zastade i za tren se zamisli? Ne znam da li pomenuh, Abebe Bikila je rođen u pastirskoj porodici 07.08.1932. u selu Jattou na visoravni Arsi, dugoj 5.000 km odakle je potekla i većina potonjih etiopskih, ali i kenijskih šampiona. Pa spusti čašu, primače stolicu kompjuteru i poče da pretura po folderima. Kad je pronašao traženo, reče, slušaj sad ovo mladiću, slušaj šta je čuveni sportski novinar Peter Vilson napisao: “Odjednom smo ugledali svetla malog konvoja koja trepere u daljini i evo došao je ... ritmički i snažno koračajući Appijskim putem, rutom osvajača u gradu u kojem su nekad njegovi preci bili robovi. U vreloj rimskoj noći bio je najbrži i prvi protrčao kroz Trijumfalnu kapiju Cara Konstantina I Velikog, koju je ovaj podigao u čast pobede nad Sarmatima u Africi. Sada je jedan Afrikanac trijumfalno prošao kroz Rim pokorivši ga inteligencijom, veštinom i izdržljivošću." On je ustvari bio pionir, on je “Crni continent” uveo u svet atletike u kome su do tada vladali belci. Onda su se u to ime, sa zakašnjenjem od nekih tridesetak godina, kucnuli čašama i iskapili belu agavinu tekućinu. Začudo, posle raznobojnih spoljnjih mutljavina, predvečerje prostre bistrinu i blagost, što je navodilo na pomisao kako će noć biti nabijena kontrastima. Zagasito plavičasti okoliš i grad blještav od svetala lampiona, neonskih natpisa i svetlucavo belih osmeha gradskih lepotica. I šta ono rekosmo dečače? A da, šta se dešavalo posle vijorenja i vilenjenja po noćnim barovima i kućama za komplet provod. Ha, ha, ha, da komplet provod kolega, vrlo kompleksna materija o kojoj ćemo neki drugi put.

Desilo se da mi je bilo žao da zaspim, klanjao sam čelom dodirujući šank, a java i snevanje otvorenih očiju su počeli da se mešaju i prepliću. Nisam se plašio Čuang Cea i njegove priče da ću zaspati kao čovek, a probuditi se kao leptir…Bojao sam se specifičnih audio halucinacija koje nastaju od teškog premora i neispavanosti. Od stotinak etiopskih jezika i narečja, nisam čuo ni jedan?! Zatečen, okretao sam se u čudu, svi su i svuda govorili španski i nijedan drugi jezik. Pa sam onda zalegao i dva dana spavao kao galiot koji je nekim čudom pobegao iz potpalublja i dočepao se slobode. U neko se doba prenuh, nastavi urednik. Ventilator na plafonu je kao rulet vreteo neku svoju igru. Samo je dodir nevidljivih, led’nih repova stvarao utisak da me napuštaju neke žarke guje, malo se poetski zanese Kajl Estrada. I već je bilo nešto bolje, mada je spoljnja temperatura sporo popuštala, Sve je podsećalo na dan za putovanje, što je moglo biti istina, a možda i ne. Paradoksi pulsirajućeg sunca subsaharske Afrike, moj kolega. Da sam par meseci ostao u Adis Abebi, postao bi veća pijandura od junaka romana Pod vulkanom, propalog britanskog konzula u Meksiku, Džefrija Firmina, a njega je stvarno vrlo teško bilo sustići, zasmeja se Estrada. Mlađi pripravnik Kabrera, koji je u međuvremenu spravio i kafu, klimnu glavom u znak odobravanja.

Primetio je da se urednik virtuelno sve više izmešta, da se po načinu pripovedanja, sve više prebacuje na terene daleke prošlosti i Etiopiju njegove mladosti. Nekako sam dobauljao do izlaza iz motela i sa užasom ustanovio da napolju nema nikog, nastavi Estrada. Da bi se po dolasku autobusa niotkud sjatilo nekih dvadesetak lica sa korpama, zavežljajima i džakovima. Upao sam u autobus koji je naglo prikočio, sačekao nekoliko minuta da se narod sa džakovima i zavežljajima nekako smesti i onda krenusmo dalje, ka jugu. I klimatali smo se tako po zemljanom putu sa koga je povremeno silazio sanjivi vozač vitlajući taj spori autobus preko oskudnog rastinja zimske savane. Sreća što su putevi vodili beskrajnim ravnicama, na nadmorskoj visini preko 2.000 metara, jer da smo se kojim slučajem vozili u Peruu ili Čileu, ne verujem da bi živi stigli na odredište. Ispostavilo se da je Voldeov zavičaj, uz sva usporavanja, udaljen nešto više od dva sata vožnje od Adis Abebe. Kad smo došli do naherene kolibe na kojoj je pisalo Diri Džile iz koje se promolio trbušasti čovek sa bordo kapom, istom onakom kakvu je imao vozač autobusa, shvatio sam da treba da siđem. Kroz prozor sam spazio plavi Opel record , čovek sa bordo kapom je došao do vlasnika utomobila i duboko se naklonio, razmenivši s njim nekoliko rečenica. Onda se ozaren vratio i seo na sedište za vozača. Pošto se, je li, minut-dva ranije lično pozdravio sa Mamo Voldeom, drugom atletskom legendom Etiopije toga vremena… Hej, nije to bila mala stvar! Ugođaj je pratilo saznanje da kolega koji je napustio autobus usled mamurluka i sunčanice, puca od zavisti i muke…

Ljudi su svuda manje-više isti, samo su konteksti različiti, nasmeja se Estrada. I onda smo se vozili Mamo Volde i ja, pred samim ulazom u naselje kome nisam mogao odrediti veličinu, zaokrenuo je desno i elegantno obišao Diri Džile, da bi kroz desetak minuta stigli u njegovo rodno selo neobičnog naziva Ada’a. Selo je bilo neveliko, klasično etiopsko selo sa kućama od kolaca, pruća, zemlje, trave i kamena. Kako je za etiopske uslove bio dobro stojeći građanin, Volde je imao tri kolibe, dve veće i jednu manju. Posle upoznavanja sa roditeljima i rođacima otišli smo do kolibe lokalnog vrača. I pošto mu je Volde objasnio ko sam , posle prvobitne uzdržanosti, razvukao je usta u širok osmeh. Poglavica je bio odsutan, beše otišao na neku plemensku proslavu u susedno selo. Ono što me je istovremeno zapanjilo i fasciniralo je bio dijamantski desni očnjak u vilici vrača po imenu Šantam Vorede, ili tako nešto, već sam pozaboravio? Neizdržljivo je to mnoštvo imena smeštenih u mojoj glavi, procedi.

(Nastaviće se)