Neću ptice nebeske
Ggah 01 S

Photo: tumblr

Zvizde su zvizde, a pizde su pizde

Ka i svaki pravi peder, tako san i ja ljubomoran za popizdit! Ono šta je moje ne dam nikome, i amen! Šta ko ima dirat moje meso? A tek dušu da mu neko takne, da ga uvatim, jeba bi mu i ćaću i mater.

A opet, kad stavin ruku na srce – ka šta je stavlja svaki pošteni i čestit Hrvat u svin važnijin prilikaman i neprilikaman – moran bit iskren i ljudski priznat: nisan ni ja vegeterijanac.

Bome, je! Šta je lpo, lipo je!

I laže ka pas svaki onaj koji reče da ne bi dira. A šta bi laga, svaki dan kad napravin đir po gradu vidin ih baren deset na koje bi se popeja. - Da popeja?! Ma ne bi me ni sveti Petar sknija s njih! A kako se ne bi penja, kad di god ih okrzneš okon, sve puca od milosti Božje!? Po tome vidiš koliko je dragi Bog bija velik, dobar i pametan, kad je tako lip, raznolik i uzbudljiv svit stvorija! Pametan čovik bi na to reka: koji lipi narod! Ma jel tako da nas je Bog napravija da nije moga bolje?! I još bi bija sritan ka malo dite šta živi u jednoj tako lipoj zemlji, s toliko puno lipega svita. Ali ne! Kad je neko proklet, onda je proklet do kraja. Uvik će se nać koja šaka smeća od judskoga roda, i ka prave pizde od judi odma će skočit na zadnje noge, počet će vikat i beštimat: trubetat će o smrtnim grisima, Sodomi i Gomori, mahat prston i pritit se ognjem paklenin. Ka da in je neko drugi kriv šta su čoravi, gluhi, čelavi, šta nemaju ni mota ni šesta, i šta se ne znaju veselit običnim, malim i slatkim, svakodnevnim stvarima.

Gospe moja, ja kad vidin koje lipe noge, ja se odma produhovin! Oli koje lipe, onako malo punije usne, Isuse moj dragi, ma ja bi cili dan molija Boga, slavija bi sveto ime Njegovo i meditira do nirvane. A tek oči kad me privku – govori se da su oči zrcalo duše! - ajme majko, sveti moj Antune Padovanski, odma bi se zaredija i sve bi zavite položija od momenta, samo da mogu povirit u dušu toga čovika koji ima tako duboke, izazovne i jebačke oči. Triba bi stvarno bit čorav, oli teško bolestan, oli nastran, pa da prođen pored lipog i interesantnog čovika ka pokraj daske.

Ja to ne mogu! Srce bi mi puklo, eksplodiralo bi od tuge da se ne okrenen. To mogu samo oni fetivi bezbožnici koji ne viruju u ništa, koji su štufi i siti svega, kojima je pun kufer i samih sebe i svih oko sebe, kojiman se ništa više ne može ni dignit ni spustit, pa jebu vile umisto da guštaju u veličanstvenoj Božjoj Kreaciji i u onome šta nam je dragi Bog da, sa zadatkom da se divimo, veličamo i štujemo velika i sveta djela Njegova. A more bit i da se ti bezbožni, bezobzirni i ladni judi, koji preziru tilo i viruju samo u duh, još uvik drže one Darvinove teorije koja govori kako je čovik samo beštija. Ko zna, možda takvi računaju da su sve sami majmuni oko njih. I šta bi se onda okrićali za nečim u čemu nema ni žive duše?!

Ja pošteno priznajen, kod mene ta teorija ne vridi! A praksa još i manje! - Meni cila duša zatreperi čin vidin koju lipu, pupastu, onako arijevski sklesanu guzicu. Još ako se pribacije iz noge na naogu, malo ovamo, malo onamo, a između... ajme, judi moji, to bi i pokojnoga Dioklecijana probudilo iz mrtvih i priobratilo na kršćanstvo, a di neće ovakvo bogobojaznoga i pobožnoga čovika ka šta san ja. Odma mi udre u mozak Prva Mojsijeva i ono kako Bog reče: «... da načinimo čovika po svojemu obličju, ka šta smo mi, koji će bit gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cile zemlje i od svih beštiji šta se miču po zemlji. I stvori Bog čovika po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga...!»

- Neću ni ptice nebeske, ni ribe morske! Jebe mi se ko će bit od čega gospodar! – dođe mi da zavičen na sav glas - Odričen se i stoke, i cile zemlje, i svega šta je na njoj! Rodija san se i gol i bos, ka pravi siromaj, pa neka i umren ka siromaj. Boli me kurac za cili svit i svu vlast na njemu! Daj mi samo još tri minute da uživan gledat kako je lipo obličje načinija Bog kod ovoga čovika! A onda čini sa mnon šta te volja!

I u te tri minute ćutin se ka pravi svetac! Ma šta svetac?! - Ka mučenik!

Judi moji koja je to milost, koje je to blaženstvo, vidit obličje Božje kako se, onako lino i polako, vaja isprid tebe?! Koja je to muka, kad ne možeš ni dotaknit čovika ondi di je najsađi?! - Poslin, cilin puten meditiran, ako je čovik načinjen po obličju Božijemu, onda mora da će i na nebu bit isto tako lipo, ka šta je i doli, na zemlji. Može bit još i lipše! Jerbo, ako gori bude ka šta je bilo i doli, na početku stvaranja svita, u Edenu – adio Versači, Guči i La Kosta...! Adio rečipeti, halteri i tange! – Svi ćemo se šetat po raju ka od matere rođeni. Ka oni u Smokvinom listu, oli Plejboju! Jedino oni u paklu, more bit da će bit obućeni ka fratri i švore, da se ne šporkaju dok budu cipali drva i ložili oganj.

U tome momentu, nij mi ža umrit! Ćutin se ka da san samoga Boga vidija isprid sebe, u svoj slavi i sili Njegovoj. To je najlipša i najdjelotvornija duhovna vježba koju prakticiran u zadnje vrime, koja cili svit u momentu okrene naopako i napuni mi dušu svin mogućin daroviman Božjin. Nema situacije u kojoj bolje ćutin Božju prisutnost i blizinu, nego kad vidin šesnog čovika, lipog ka anđela. Odjedanput cili procvitan i buden obasjan njegovon lipoton ka gariful suncen u proljeće. Odma se ćutin još većin vjernikom nego šta san prije toga bija.

Pa neka mi neko reče da tilo nema veze s dušon?! I da se na guzici ne može pročitat isto šta i u Bibliji?! – Samo ako čovik oće, ako viruje i ako ima duha Istine u njemu.

*Tekst prenosimo sa autorovog bloga

Oceni 5