Zvuci ratnih i posleratnih godina

Iz posleratnih muzičkih dvoboja, kojima nikad nije falilo strasti i žestine, gitarista Vojislav-Vojkan Đonović večito je izlazio kao pobednik. Generacije ga pamte kao jednog od najboljih muzičara koje smo ikad imali; s dužnom nostalgijom, kolege ga pominju s poštovanjem, uverene da se sa zvučnog bojnog polja povukao prerano i pomalo neobjašnjivo.

Ipak, u njegovom životu nema misterija. Rođen je 1921. u Beogradu, koji je ostao centar njegove karijere; gitaru je, uz bratovljevu pomoć, naučio da svira još pre rata, a sam je otkrio tajne usne harmonike. Za vreme okupacije, kad škole redovno nisu radile i kad je silom prilika bilo mnogo slobodnog vremena, Vojkan je počeo ozbiljnije da svira. Čuo ga je Mile Todorović (koji je u orkestru Žarka Milanovića svirao drugu violinu) i pozvao da sarađuju.

„Mile je bio izvrstan džez-improvizator. Svirao je takođe u orkestru Fridriha Majera i kad god je bio neki solo, sa poslednjeg pulta na kome je sedeo - izlazio je napred i svirao improvizovane solo deonice. Te 1942-43. počeli smo da radimo zajedno. ‘Skidali’ smo s ploča Đanga Reinhardta i Grapelija, i tako se ‘školovali’. Ploče smo nabavljali od nekog gitariste Mirčevića koji je kod kuće - niko ne zna kako - imao ogromnu kolekciju. Ta iskustva predstavljaju moju najčvršću vezu sa muzikom koja mi je i odredila karijeru."

„Nismo propuštali nijedan koncert Majerovog orkestra, išli smo čak i na probe. Budući da smo svirali po mnogim malim ansamblima, nama, mladim muzičarima, bilo je dopušteno da dolazimo i slušamo kako to rade stariji i iskusniji. Koncerti su se održavali na ‘Kolarcu’ i stalno je bilo puno, jer, praktično, nikakve druge zabave u okupiranom Beogradu nije bilo. Prikazivani su grozni, užasno glupi nemački filmovi... Probe su bile u ‘Inženjerskom domu’, na mestu današnjeg Studija 5 RTB-a. Od muzičara koji su svirali u orkestru pamtim Boru Simića, vrsnog klaviristu, kog je Majer neobično poštovao. Uopšte, Fridrih Majer bio je vrlo zanimljiva pojava u ratnom Beogradu. Bio je anti-nacista, čak se govorilo da je imao veze s našim ilegalcima. Nakon rata, kod svoje kuće u Minhenu, jednu prostoriju pretvorio je u klasičnu srpsku sobu, sa folklornim obeležjima. Pričao mi je o tome pokojni ‘Baćko’ Genić koji se družio sa Majerom, i za vreme rata, i kasnije. Fridrih je dolazio često u Jugoslaviju na letovanje, i nikad nije zaboravljao da se seti muzičara s kojima je sarađivao... Bio je veliki muzičar, čovek koji je u okupiranom Beogradu proturao originalnu američku muziku. Orkestar mu je bio sjajan, pravi simfonijski, jer je imao i gudače. Sem toga, pravio je i male sastave, ‘Zlatnu petorku’ i ‘Zlatnu osmorku’, u kojima su svirali ‘Baćko’ i Bora Simić. Mada nisam sklon apsolutnim ocenama, čini mi se da je Bora Simić - uz Boru Rokovića - bio najbolji klavirista kog smo ikad imali. Govorim, naravno, u džezerskim okvirima. Po tehnici i invenciji verujem da je Simić čak bio u prednosti nad Rokovićem. Nakon rata, otišao je na Akademiju, završio odsek kompozicije i dirigovanja, a ovaj deo svog života sasvim zaboravio. Zašto? To niko od nas, njegovih kolega, do dana današnjeg nije saznao... Za vreme rata Bora je prvo svirao u narodnom orkestru kod Žarka Milanovića, sa Miletom Todorovićem i Miodragom ‘Belim’ Ilićem; onda su napravili mali sastav u kojem su bili ‘Beli’ Ilić, Simić, Ilija Genić i Bora Petrušić kog smo zvali ‘Kriger’ i koji je bio vrlo dobar saksofonista i klarinetista. Kad je Majer došao u Beograd i preuzeo orkestar od nekog Hans Georg Šica - sve je promenio: našao najbolje muzičare, osmislio repertoar. Sa Majerom su, stvarno, svirali majstori. Recimo, Slovenac, Dušan Veble, koji je kasnije radio sa Bojanom Adamičem..."

Video: Fridrih Majer i mali sastav Zender Belgrada (okupacionog Radio Beograda) 1944. godine u Budimpešti. Uz Majera i nemačke muzičare na snimku nastupaju i Srbi Dragoslav Petković i Ilija Genić.

"Za vreme rata, pod Majerovim rukovodstvom, ‘Zlatna osmorka’ gostovala je u Budimpešti. Ima jedna divna anegdota koju je svojevremeno pričao Bora Simić.... Kad su išli u Peštu, već su dobro znali manire Ilije Genića koji je voleo „boemski život na visokoj nozi". Posle koncerta, našli su se na večeri u jednom od otmenih budimpeštanskih hotela. Genić, koji je inače dobro govorio nemački, obratio se Bori Simiću: ‘Ti sad da ćutiš. Ja naručujem’. Narudžbine su dugo trajale, i, konačno, konobari su na kolicima počeli da donose hranu. Anegdotu je Bora završio izjavom: ‘I onda smo tri dana jeli senf i hleb!’... Boru sam, kao čoveka, neobično voleo, družili smo se intenzivno, mada su nam muzička opredeljenja bila različita. U vreme kad se on sav posvetio ozbiljnoj muzici, a dok sam ja s ‘Baćkom’ svirao dva puta nedeljno, svako pre podne nalazili bismo se u gradu, sedeli, pričali. Bora je izvanredan tip koji ume da drži svačiju pažnju, fantastičan muzičar; šteta je, ponavljam, što je od džeza i klavira digao ruke."

U okupiranom Beogradu, kad su Vojkan i njegovo društvo sebe smatrali amaterima koji su se sastajali po sobama i vežbali da sviraju, Vojin Popović i orkestar Bore Simića već su bili zvezde koje su se redovno pojavljivali na talasima Radio-Beograda. Po generacijskoj i muzičkoj liniji, Vojin i Vojkan upoznali su se za vreme rata, docnije postali dobri prijatelji i saradnici. „Za vreme okupacije, Vojin i njegova ekipa izvodili su tako dobre šlagere, kakvih danas sigurno nema. Možete mi pripisati izvesnu nostalgiju, ali je činjenica daje Bora pravio izvrsne pesme. Jedna od njih, ‘Prelid pred rastanak’, mogla bi da uđe u bilo koju antologiju! Vojin je, takođe, pevao sjajne stvari: bilo da su njegove ili Borine kao što je ‘Ona koju čekam’. Imao je savršen repertoar. Moderan i aktuelan. Pevao je slično američkim pevačima: Sinatri, Krozbiju. I bio vrlo popularan, barem u Srbiji. Nakon rata, pridružio se grupi - valjda prvoj u to doba - koja je išla na turneje i svirala. Bili su tu pokojni Bepo Rambosek, gitarista Mića Dimitrijević i harmonikaš Dragojlo Bojić... koji su sa Vojinom na ‘turneje’ išli vozom, od subote do ponedeljka ujutru."

Prva električna gitara

Čim je 1945. došla sloboda i rat završen, muzički život u Beogradu odjednom je eksplodirao. Celo Vojkanovo društvo preselilo se na igranke po kojima su svirali pred uzbuđenim i razdraganim građanstvom željnim igre i pesme. U plesnoj školi na Terazijama 12 (kod Raše Milutinovića) svirala je ekipa kojoj Vojkan - kako sam kaže - mnogo duguje: stari Milan Pavlović, Aca Nećak, Štule, Žika Milutinović (brat Spase Milutinovića) i Boža „Kvazimodo" koji je svirao bas. „Bila je to jedna fina, kaubojska grupica, u kojoj sam, svirajući gitaru, uživao. S nama su radila i dva velemajstora: stari Pavlović i Štule, koji su još pre rata bili zvezde...". U ovom sastavu striktno svirajući po igrankama, ekipa je radila do 1948. godine. Izvodili su muziku koju vole, a publika ih je obožavala: savršen recept za obostrano zadovoljstvo!

„Budući da je Raša Milutinović još pre rata bio tanc-majstor, jako je pazio na ponašanje publike, čak određivao i pravila. Tuče, recimo, nikad nije bilo, čak nijednog ekscesa. S druge strane, svirali smo ono što smo hteli, voleli. Program nije bio dirigovan kao u ‘Lazarcu’ gde je orkestar ‘Utjesov’ izvodio i ruske pesme, ‘Tjomnaju noć’ i ostale..."

Nakon svirki u plesnoj školi, Vojkan je okušao sreću u orkestru koji je formirao Mladen Guteša, ali su ga izvesne nemuzičke okolnosti sprečile da bude primljen; privremeno se zaposlio u nekom preduzeću, i 1950. stigao do Radio-Beograda 2, kod Duška Radetića, u odeljenje narodne muzike. Prihvatajući ovo kao nužno zlo, Vojkan je paralelno svirao po igrankama, još više i još bolje, naročito kad je na scenu stupio - Bora Roković.

„Pravi džez je počeo da se svira tek njegovim dolaskom. On je svima nama otvorio neka nova vrata, inficirao nas... Bio je fantastičan muzičar, odličan drug i prijatelj, čovek s kojim sam se našao na istoj talasnoj dužini. Gotovo dve godine svirali smo u ‘Američkom klubu’: Bora, ja, Branko Pejaković i Milan Stojanović ‘Mačor’... Kad je ukinut Radio-Beograd 2, došao sam u veliki džez-orkestar, koji je osnovao Guteša, a kasnije ga preuzeo Vojislav Simić. To iskustvo u orkestru bilo je dragoceno, škola kroz koju svaki muzičar mora da prođe. Do 1956. stalno smo cirkulisali na potezu Beograd - Zagreb - Ljubljana, družili se, izmenjivali gostovanja. Slovenci su svirali najpreciznije i najpedantnije; ali, naš orkestar imao je vrhunske soliste - Duška Gojkovića, Milana Stojanovića, ‘Šimpu’, Milorada Pavlovića...”.

Ne zaboravlja Đonović ni svoje zagrebačke kolege, koje je gledao još 1945; „Tad sam, u Zagrebu, imao priliku da prvi put uživo čujem veliki džez orkestar: pet saksofona, četiri trube, četiri trombona - pod upravom Miljenka Prohaske. Pevao je Ivo Robić, u pantalonama-frulicama, s vojničkom kapom na glavi. Za mene su to bih šokovi, jer smo takav orkestar u Beogradu dobili tek 1948... U Zagrebu sam svirao u duetu sa Sašom Bubanovićem, koji je kasnije postao poznat po muzici u crtanim filmovima. Saša je imao električnu gitaru, prvu koju sam držao urukama!... Kako sam pri kraju rata bio u kulturnoj ekipi Druge armije, zauzimao sam se da čitav zagrebački džez orkestar pređe kod nas - čak sam i komesara u to ubedio. Međutim, kad je predlog došao do Koče Popovića, on je rekao da već ‘imamo vojnu muziku i da nam orkestar ne treba’. Tako je propala šansa da preuzmemo sjajne zagrebačke muzičare..."

Neponovljiva generacija

Posleratna pevačka ekipa u Beogradu bila je minijaturna. Veteranima Vojinu Popoviću i Mari Petrović (budućoj Popović), konkurenciju su pravile sestre Perić, Stana i Rada, koje su sarađivale sa Borom Simićem: „Za ondašnje prilike sestre su bile zvezde, odlično su pevale i imale kvalitetan repertoar. U goste su nam, iz Zagreba, stizali Rajka Vali i Ivo Robić... ‘Ivek’ je bio sjajan: svima nam je bio dobar prijatelj, pristupačan, vredan. Išao je sa našim džez orkestrom na turneju po Istočnoj Nemačkoj 1957. godine. Pamtim da smo bih iznenađeni kad smo videli da je on, u stvari, skroz sed! Od ranih dana se farbao, jer bi - objašnjavao nam je - ličio na starca..."

Posleratni entuzijazam brisao je svaku vrstu lokaliteta: bilo je sasvim logično da Vojkan Đonović i Eduard Sađil budu gosti Bojana Adamiča i njegovog orkestra u Ljubljani: „Ne samo da smo se kao muzičari poštovali, već smo se kao kolege družili, bih prijatelji. Veblea sam, recimo, znao još iz dana okupacije u Beogradu; bio sam drug sa Ati Sosom i Mojmirom Sepeom, jer su sve to ljudi pravljeni od istog materijala, zaljubljenici u muziku... Takav je bio i Bora Roković: velemajstor, vrhunski aranžer. Ne znam da li sam malo pristrasan, ali je Roković muzičar najšireg dijapazona. Nikad neću da zaboravim kakav je aranžman napravio za pesmu ‘Mari Bel’ koju je pevao Vojin Popović. Genijalno!"

 „Ogroman uticaj na muzičke prilike u Beogradu imao je Mladen ‘Bobi’ Guteša, čijom je zaslugom osnovan Veliki džez orkestar. ‘Bobi’, koji je po majci Austrijanac, imao je dobru narav, nije znao da uvredi čoveka... Kad je 1953. otišao u Nemačku i tamo ostao - sve nas je iznenadio. Niko za njegovu odluku nije znao. Međutim, znao sam, recimo, da će ‘Mačor’ (Milan Stojanović) da ostane u inostranstvu. Dan uoči odlaska, ostavio mi je svoje džez-odelo i zamolio me da ga vratim... To je bio njegov prvi odlazak, kasnije je legalno putovao u inostranstvo... Kad se setim tog vremena, evidentno je da smo svi mi bili ne samo kolege, već odlični prijatelji, što je danas retkost. Mića ‘Mačor’ je stanovao kod mene, u dvorištu, u jednoj sobi. Svako jutro dolazio je da se umije, jer nije imao vode: čim čujem da iz njegove sobe svira muzika, znači, probudio se, stiže na umivanje!"

„Čitavo to društvo - Bora Roković, ‘Šimpa’, Branko Pejaković, ‘Mačor’ i ja - bukvalno smo disali zajedno. Jedan bez drugog nismo mogli da sviramo. Ali, kad je Bora Roković otišao, više nije bilo isto. Prestao sam da sviram, jer je nestalo tog ‘spiritus movensa’ koji nas je sve terao napred. Stalo se sa inovacijama, eksperimentima; došla je zabavna muzika, festivali... i pravi džez više nije imao šansu."

Slike iz prošlosti ne blede. Pamti Đonović da su Milan Kotlić i Vojislav Simić, odmah posle rata, svirali u Milicijskom orkestru; seća se mladog Darka Kraljića koji je u okupiranom Beogradu, u „Lotos" baru i na prepodnevnim matineima, svirao u triju, zajedno sa Bogoljubom Srebrićem i Aljošom Tatićem; ponovo ističe Miću Kotlića koji je odlično svirao trombon i docnije, kao kompozitor, napisao nekoliko velikih šlagera; pominje Dušana Vidaka, Spasu Mlutinovića s kojim je dugo sarađivao...

- Mogu da kažem: bili su to dobri ljudi. Sve sam ih voleo, jer smo bih i ostali prijatelji. To je generacija kakve više nema. Siromašna, ali srećna generacija...

Prekinuto sanjarenje

Između muzike i života, još od ranih dana, Svetolik Jakovljević stavio je znak jednakosti: s gitarom u ruci, u beskompromisnim posleratnim vremenima, borio se za priznavanje džeza; učestvovao u formiranju Jazz udruženja (čiji je potpredsednik bio neko vreme); samostalno i mukotrpno vodio Bilten Udruženja od 1956. do 1958. koji je istoriji ostavio dragocene beleške: prvi pokrenuo redovnu džez rubriku u domaćoj štampi („Duga", od 1959. do 1963.); kao urednik u RTB-u, preko objavljenih ploča, emisijama na televiziji i Radio-Beogradu dao nemerljiv doprinos afirmaciji džeza u nas; objavio prve džezerske knjige u SFRJ - i ostao, kao publicista i hroničar, dragocen svedok i učesnik pionirskih dana jugoslovenske muzike.

“Prvi put sam se susreo s muzikom, odnosno pesmom, u najranijem detinjstvu, na očevim ramenima. Sećam se te dvojne prijatnosti: visoko na očevim ramenima prolazim kroz kuću i gledam stvari iz potpuno nove perspektive, a otac peva, sebi i meni: ‘Zračak viri’ i ‘Crven fesić’... Pre rata, pevanje u školi bilo je vrsta đačke dužnosti koja nije bila neprijatna, mada smo osećali da je tekstualni deo ispod našeg đačkog nivoa: nekakve priče o zekama, žabama i pticama, više su odgovarale predškolskom uzrastu. Bilo je neke tajanstvenosti u slovenačkoj pesmi ‘Po jezeru bliz Triglava čolnič plava semter the’. Odmah su se javljale asocijacije na slike Bledskog i Bohinjskog jezera u čitankama. Prvi odlazak na more sa grupom đaka, sabrao je lepotu mora i dečjih doživljaja u pesmu ‘Vrbniče nad morem’ koju smo naučili od naših negovateljica... Onda je jedan dečak, sin stolara, Franja Tkalec, doneo gitaru i na jednoj žici odsvirao ‘Sve za tvoju ljubav’. Zvuk gitare stvorio je u meni slike zelenih brda, crkvenih zvonika, uneo neku neodređenu čežnju..."

Na radiju su, pre rata, često emitovane dalmatinske pesme: jedan pevač zvao se Fulgencije Vucemilović. Havajska muzika bila je takođe popularna. „Plavi Havaji", „Zbogom Havaji" i slične teme izvodio je Havajski kvartet Savović, Spasojević, Geušić i Šajnost. Bila je to muzika za sanjarenje. Tino Rosi je pevao svoje mediteranske pesme, "... a onda je u filmu ‘Crvenokosa zavodnica’ (s podnaslovom ‘Kraljica svinga’, i Lanom Tarner u glavnoj ulozi), zvuk džez orkestra zbrisao skoro sve što sam ranije slušao. Dečačka krv se uzburkala, a stopala su sama počela da udaraju takt u ritmu koji je bio daleko uzbudljiviji od valcera, tanga ili šlagera. Časovi muzike kod privatnog učitelja koji se, zajedno sa svojom debelom i neurednom ženom osmehivao samo kad je primao novac - upoznali su me sa osnovnim značenjem nota. Put kroz muzičku oblast počeo je da se nazire kroz notna izdanja popularnih melodija: šest dinara, klavirsko izdanje".

,,U vreme ‘La palome’, ‘Slatke male Marijane’ i ‘Kraljice polja’, na trotoaru urednog Kotež-neimara, mladi Didač je s gitarom na uzdignutom kolenu, uzbudljivo i s puno ritma svirao u akordima i pevao pulsirajuću melodiju s čudnim naslovom ‘Džipers, kripers’. Didač je bio temperamentan momčić, skoro neobuzdan, posećivao je igranke u Ratničkom domu i za mlađe nije mario, sem - kad je svirao. Tad nas je tolerisao jer smo ga zadivljeno slušali!... Na uglu se skupljala sva mladež iz kraja. Bilo je i starijih momaka iz čijih smo priča naslućivali da se nešto sprema. Dvojica braće bili su u Nemačkoj i govorili o nekakvom ustrojstvu tamošnje omladine koja ima uniforme, sportske terene, bazene, vođe, dok smo mi znali samo za sokole i malobrojne skaute. Neko je rekao da se to zove fašizam. Jedan mladić ruskog porekla pominjao je socijalizam. Onda su dugo ostajali i raspravljali do kasno u noć: mi mlađi morali smo kućama. Rat je ovo društvo rasturio. Posle oslobođenja, posetivši stari kraj, saznao sam da se vedri i muzikalni Didač - ubio. Otac je dobio premeštaj, mladić je čeznuo za drugovima, molio ga da se vrate u Beograd - i kad se osetio prevarenim, ubio se..."

„Bombardovanje i rat. Nemci sviraju užasne marševe. Muzika se pretvara u strah i zebnju. Ali, sa petnaest dečačkih godina život je bio mešavina stvarnosti i bekstva od nje. Posle obilaska ruševina i pogleda na leševe, spas je bio u tihom prebiranju po žicama gitare, sa osećanjem krivice zbog majke u čijim se očima video i užas rata i dostojanstvena rezigniranost u svakodnevnoj borbi za život, pre svega da se zaštite i nahrane deca, jer je glava porodice u zarobljeništvu... Najpre jeziva zbunjenost pa strašna objašnjenja: Savom i Dunavom plove leševi, ustaše i Hortijevci ubijaju Srbe... crkva u Glini... Leševi i muzika."

Beni Gudmen među partizanima

„Komšija koji svira gitaru vodi me kod svojih drugova. Puno vedre omladine u užasnim vremenima, i oaza ljubavi majke naših domaćina koja uz svoje četvoro dece ima mesta i ljubavi i za njihove drugove. Upoznajem braću Mileta i Radeta Đorđevića koji sviraju električne havajske gitare, harmonikaše Žikicu Popovića i Caleta Stefanovića, gitaristu Dragog Petkovića. ‘Rekli su nam da sviraš gitaru - kazao mi je Mile sa osmehom. - Priključi nam se...’ Ujesen 1944. primetio sam čudne odsjaje na nebu, potom se čula potmula tutnjava. Bili su to odjeci sovjetske artiljerije preko Dunava. Počele su borbe za Beograd. Kad je 20. oktobra 1944. oslobođen glavni grad, bioskop ‘Avala’ (danas Studio VI Radio-Beograda), okružen ruševinama i dimom, otvorio je vrata za publiku - besplatno. Došli su ruski vojnici i umesto ‘davaj’ doneli film koji je ostavio duboke tragove u mnogim mladim muzičarima i uticao na njihovo opredeljenje: američki ‘Sun Valley Serenade’ (‘Serenada u dolini sunca’) s muzikom Glena Milera, muzikom džeza koji je simbolizovao slobodu..."

Tri dana po oslobođenju Beograda, Svetolik i drugovi dobrovoljno su otišli u kulturnu grupu Druge proleterske brigade, a već krajem oktobra 1944, u civilnim odelima i đačkim kapama, gazili sremsko blato, dok su na ramenima nosili harmonike i gitare. Priredbe za civile imale su koncertni deo s horskim recitacijama, skečevima, horom i muzičkim tačkama. Potom je dolazila igranka: narodna kola, tango, slofoks. Daroviti muzičari sinkopirali su i improvizovali uz prateći ritam bubnjeva, kontrabasa i gitare čak i takve pesme kao što su ‘Konjuh planinom’ i ‘Vi padoste žrtvom i dadoste sve’. Ličilo je to na začetke džeza. Ali, politički komesari nisu imali nikakvih primedbi.

Važno da je veselo i - revolucionarno!

„Kad je tukla nemačka artiljerija uspevao sam da se koncentrišem i zamišljam dirke harmonijuma koji smo poneli iz jedne napuštene kuće u kojoj su živeli Nemci: dve grupe crnih, između bele, polustepeni, stepeni, imena tonova... U proleće 1945. prelazili smo iz Srbije u Bosnu. Za dva dana prešli smo 120 kilometara. Noge su oticale, punile se krvavim plikovima, pa smo ih spuštali u hladne potoke i mazali lojem. Spavali smo u hodu držeći se za kola komore, ali da vozači ne vide jer se to nije smelo; pušili smo krišom, mada je bilo zabranjeno. Ali, niko nam nije ništa zamerao. Konačno smo stigli. U Bosni je bio lep, prolećni dan pa smo se osećali kao na izletu. Prošetao sam do jednog potoka i nagazio ljudske kosti. Bio je tu ceo kičmeni stub, razbacane kosti nogu i ruku, a nigde rebara i glave. Da li su zveri rastrgle ovog nesrećnika ili je to delo drugih, ljudskih zveri? Bio sam neraspoložen, čak ni drugovima ništa nisam rekao da ne nastane ona jeziva ljubopitljivost koja samo produbljuje mučna osećanja. Te noći sedeli smo oko vatre. Slušali smo štabsku radio stanicu koja nam je služila kao radio prijemnik. I, odjednom, u mrkloj tišini, planinom su se razlih zvuči klarineta Benija Gudmena. Bila su to tri minuta napetosti, intenzivnog doživljavanja muzike, potpunog pražnjenja svesti i osećanja blaženstva... Koračali smo te noći nepoznatim planinskim stazama dok sam razmišljao kako će se rat završiti, a onda ću se valjda bliže sresti s tom muzikom u kojoj je pulsiralo osećanje lične i ljudske slobode..."

„Džez me je pratio do same demobilizacije. Poslednje vojničke dane proveo sam u Uroševcu, u štabu brigade. Rat je bio završen, vojska se smestila u kasarne. Stari partizani osećali su se stešnjeno. Seljaci su dolazili u štab i tražili da idu kućama: komesar ih je ubeđivao da su oni regularna vojska pred kojom stoje novi vojni i društveni zadaci. Đaci su očekivali povratak kući, vojnici gonili baliste po Šar-planini... a u mesnom bioskopu - džez muzika. Jedan mali sastav izvodio je ‘Bye, Bye, Blues’. Vojnik u opancima upoznaje kinooperatera koji mu posle poznanstva i iskrenog druženja poklanja ploču na kojoj fali jedan polumesečasti odrezak. Trebalo je tu ploču doneti do kuće. Kao civil, s rešenjem o demobilizaciji u džepu, u prepunom vozu - kao u svim prepunim vozovima onog vremena - nikad nije bilo mesta za obe noge. Ploču sam većim delom puta držao iznad glave i sačuvao je do Beograda..."

Sa istom muzičkom ekipom s kojom je osetio ukus rata, Svetolik je počeo da svira u plesnoj školi kod čika Jove, iznad ‘Lotos’ bara, gde su se održavale redovne igranke, ali su se po potrebi i prostori menjali: svirali su u sali bioskopa ‘Partizan’ i ‘Uranija’ (današnji ‘Jadran’), ‘Lazarcu’. Muzika je bila namenska, za igru, uz korišćenje američkih džez-standarda prepisanih iz izdanja za američku vojsku, poznatih kao ‘Hit Kit’: „Prelomni momenat za sva džez zbivanja u Beogradu, bilo je formiranje velikog Zabavnog orkestra Radio-Beograda koji se, pre nego što je dobio stalno postavljenje 1948. godine, čitavu jednu sezonu uvežbavao i pripremao pod vodstvom Mladena ‘Bobija’ Guteše, čijom je zaslugom oformljen. U početku je repertoar bio „estradni", okrenut domaćim kompozicijama i koračnicama, uz vrlo malo džeza u njegovom izvornom smislu. S obzirom da sam u tom orkestru, pre postavljenja, proveo nekoliko meseci svirajući gitaru i, onda, čini mi se, skoro se uplašio od ponude da postanem profesionalac - jer su me druge životne obaveze zvale na suprotne strane - mogu da izrazim lično mišljenje da je najsvestraniji i najzreliji muzičar bio Mladen Guteša. Svirao je izvanredno trombon, bio dobar aranžer, kompozitor i odličan dirigent, spreman da uvežba orkestar, da ga osposobi za jedan visoki profesionalni nivo."

„Budući da sam tad bio vrlo mlad, logično je da pamtim svoje starije kolege od kojih sam saznavao i učio. Takav je bio Dragoslav-Dragi Petković, s kojim sam bio u ratu, i puno razgovarao. Dao mi je neke ideje, asocijacije koje su me delom i uvukle u svet džeza... Po povratku iz rata, upoznao sam Vojkana Đonovića koji je bio fini muzičar, odmeren, senzibilan. Mi, mlađi muzičari bih smo neka vrsta zamene: ako nema Petkovića ili Đonovića - dolaze Svetolik Jakovljević ili Miladin Bojić da odrade posao."

„Uz sve poštovanje tadašnjoj generaciji muzičara, čini mi se daje dolazak Bore Rokovića u Beograd 1949. dao odlučujući podsticaj džezu. On je uneo nešto novo, neku vatru, temperament i - znanje. Mada je Roković samo godinu dana stariji od mene (rođen je 1925.) izgledao mi je, kao muzičar, decenijama zreliji. Znali smo da su mu oca ubili Hortijevci 1941. godine; majka mu je umrla 1944. godine; da bi se izdržavao i preživeo, počeo je da svira po lokalima i kafanama, u najvećoj i najtežoj školi za muzičare. Čim se pojavio u Beogradu, uneo je živost i sve nas osvojio znanjem, svirkom, drugarstvom, temperamentom. Znao je mogućnosti svakog svog muzičara, predviđao je teška mesta za svaki instrument i upozoravao nas da ta mesta proradimo, zapisivao je svakom ko ga je molio instrumentalna sola, pa će se i danas, posle više od trideset godina, setiti svakog aranžmana i sola koji je za nas skinuo s ploče, ne služeći se instrumentom! Veliki muzičar!"

(Nastaviće se)